Недалеко од Клине, у селу Клинавац, где су српски повратници реткост, Велика Лопаћанин представља симбол истрајности. У причи која осликава живот повратника у већини повратничких села у Метохији, Велика открива како је са својим супругом Радивојем, обновила породични дом и наставила живот упркос свим изазовима, од којих је највећи тај што су сами у селу.
Ова храбра породица је упркос свим тешкоћама остала верна свом дому, чувајући традицију и успомене на прошла времена.
„Па шта да ти кажем, ми кад смо се вратили, било је јако тешко. Све је било равно, пусто. Ово је некада било село пуно воћњака, пшенице, све је било лепо. Имали смо кошеве, амбаре, село је било живо“, каже Велика Лопаћанин.
Након повратка, кућа је била само темељ, а Велика се сетила труда и стрпљења које је било потребно да је поново изграде.
„Прошло је дуго времена док смо успели да је поново изградимо“, додаје она.
Први дани повратка били су изузетно тешки.
„Он се први вратио, јер су тражили да се куће обнове. Био је смештен у Видање, па је долазио овде сваки дан да спава и ради. Било је страшно – сам је ту боравио са још две комшије. Када сам се ја вратила, кућа је била тек омалтерисана, пуна влаге, а зима је била страшна. Дали су нам неку коњску ћебад, па смо се сналазили како смо знали. Струја је долазила само по два-три сата дневно. Тешко је то било“, казала је Велика.
Иако су у браку већ 50 година, Велика истиче да нису увек имали лак живот, али да су издржали све недаће.
„Није увек било лако, али смо издржали. Данас смо овде сами, тешко је, али навикли смо се“, признаје Велика Лопаћанин.
Данас се издржавају од свог имања.
„Радимо на имању, сејемо пшеницу и башту за нас. Имамо његову пензију из Јошаничке бање, али није велика. Од тога живимо, уз оно што сами произведемо“, каже Лопаћанин.
Иако имају здравствену заштиту, удаљеност од Клине ствара потешкоће.
„Кад зовемо, долазе. Сад су били да дају ињекције за њега из Осојана. Сестра долази и помаже кад треба. И за мене је исто – кад сам болесна, зовем и дођу. Али тешко је јер нам је Клине далеко, а увек нешто треба“, каже Велика.
Иако немају редовне посете, они се ослањају на своје комшије, Божу и Весну из ПО Клина, који им помажу кад им је најпотребније.
„Свако има своје бриге и обавезе. Кад нам нешто треба, зовемо“, објашњава она.
Однос са Канцеларијом за заједнице је, према речима породице, повремено.
„Обилазе нас. Директорка канцеларије Силвија Рашковић долази кад има времена, али и она има своје обавезе“, истиче Велика.
Иако комшије не праве веће проблеме, крађе су честе.
„Покрали су нам доста ствари – трактор, прикључке, кокошке. Чак сам нашла убијену кокошку са одсеченом главом, остављену да изгледа као да сам је ја убила“, наводи Велика.
„Тешко је живети у самоћи, али навикли смо. Навече се закључамо у кућу, нигде светла нема, све је пусто. Али шта ћемо, такав је живот“.
Иако тренутно имају проблема с водом због најаве изградње новог пута, јер су пресекли цеви које воде ка њиховој кући, породица Лопаћанин и даље остаје у свом дому.
„Купујемо воду за све потребе. Бунар имамо, али вода није за пиће – чак су рекли да није ни за умивање“, закључује Велика.
