„Није било лако, али сам за годину дана научила језик и било ми је лакше. Није увек лако, али хвала Богу, лепо живимо“, каже Виолета, наглашавајући да је најважније што се са супругом добро слажу и међусобно се разумеју.
Њихова деца похађају школу у Гораждевцу, која је удаљена десетак километара од дома Павловића. Виолета се већ шест година суочава са изазовима превоза деце, јер их мора возити сваки дан, укључујући и дане када ћерка иде на фолклор.
„Већ шест година свакодневно возим децу“, каже она.
Живот у повратничкој средини није увек лак, јер није лако пронаћи посао. Супруг Виолете, који је раније радио у бази КФОР-а, сада због болести не може да ради, па је Виолета преузела одговорност за издржавање породице.
„Пре је муж радио у бази КФОР-а, али сада због болести више не може. Ја сада радим и живимо само од те плате. Од наших институција немамо ништа“, објашњава она.
Када је у питању здравство, Виолета истиче да једина здравствена установа која им је на располагању налази се у Гораждевцу, па је често у ситуацији да мора рано да води децу на лекарске прегледе. Поред тога, брига о домаћинству и породици захтева много времена, па Виолета признаје да нема много слободног времена.
Виолета је захвална на подршци коју добијају од Манастира Високи Дечани, који им често помаже у тешким тренуцима.
„Једино можемо да се захвалимо Високим Дечанима, који нам стварно много помажу. Они су нам дали подршку и све је боље захваљујући њима“, истиче Виолета.
У свакодневном животу, Виолета се брине о деци, води их у школу, помаже им са школским обавезама и обавља све послове у кући. Иако се суочава са многим изазовима, њена посвећеност породици и жеља да деци пружи најбоље могуће услове за живот су најважнији мотиви.
„За децу желим најбоље, али наше могућности нису велике. Трудимо се, то је најважније“, закључује Виолета Павловић.
