Европа се тренутно налази у периоду дубоке нестабилности која је директна последица рата у Украјини, оценио је амерички професор и политиколог Џон Миршајмер током свог обраћања у Европском парламенту.
Према његовим речима, регион је ушао у фазу дуготрајне несигурности која је у оштром контрасту са ером невиђене стабилности забележене током такозваног униполарног момента.
Тај период, како је прецизирао, трајао је од 1992. године – непосредно након колапса Совјетског Савеза – па све до 2017. године, када су Кина и Русија израсле у велике силе и трансформисале светски поредак у мултиполарни.
Осврћући се на теоријске основе тог доба, Миршајмер је подсетио на чувени есеј Френсиса Фукујаме „Крај историје“ из 1989. године, који је предвиђао незаустављиво ширење либералне демократије, мира и просперитета широм света.
Та теза се, како тврди, показала потпуно погрешном, иако су многи на Западу веровали у њу дуже од две деценије. Током врхунца униполарности, малобројни Европљани су могли да замисле да ће се континент суочити са данашњим нивоом безбедносне кризе.
Ипак, промена глобалног баланса моћи у 2017. години сама по себи није морала да доведе до катастрофе. Миршајмер процењује да је прелазак на мултиполарност био процес којим се могло управљати, али је комбинација тог структуралног померања и рата у Украјини гарантовала дугорочне геополитичке проблеме.
Кључ стабилности Европе током Хладног рата, као и током униполарног периода, била је војна присутност Сједињених Америчких Држава кроз Алијансу. Званични Вашингтон је од самог почетка доминирао НАТО-ом, што је, према речима професора, онемогућило државе чланице под америчким безбедносним кишобраном да улазе у међусобне сукобе.
Сједињене Државе су у пракси деловале као моћан пацификујући фактор на европском тлу, што данашње европске елите препознају и због чега су дубоко посвећене очувању америчког војног присуства.
Миршајмер је истакао историјски податак да Москва, у време када се Совјетски Савез распадао и повлачио трупе из Источне Европе чиме је окончан Варшавски пакт, није имала примедбе на опстанак НАТО-а под вођством САД. Совјетски лидери су тада разумели и уважавали логику америчког пацификатора, али су се, како наглашава, од самог почетка одлучно противили ширењу тог савеза на исток.
Коментаришући улогу Европске уније, Миршајмер је оспорио раширено уверење да је та институција била примарни узрок европске стабилности, без обзира на то што је ЕУ 2012. године добила Нобелову награду за мир.
Иако је Унија постигла изузетан успех, он у потпуности зависи од безбедности коју гарантује НАТО. Примењујући преокренуту марксистичку логику, професор је објаснио да војно-политичка институција (НАТО) представља базу односно темељ, док је економска институција (ЕУ) само суперструктура. У одсуству америчког безбедносног фактора, не само да би нестао НАТО какав познајемо, већ би и темељи саме Европске уније били озбиљно угрожени.
Стратегијско преусмеравање Вашингтона и улога Израела
У новим мултиполарним околностима, где САД више нису једина суперсила, амерички креатори политике принуђени су да посматрају свет кроз призму расподеле моћи између три велике силе – САД, Кине и Русије.
Сједињене Државе и даље држе позицију најмоћније државе на свету, али Кина убрзано смањује тај заостатак и постала је равноправан конкурент. Са огромном популацијом и изузетним економским растом започетим раних деведесетих година, Кина је постала потенцијални хегемон у Источној Азији.
За Сједињене Државе, које већ имају регионалну хегемонију на западној хемисфери, успон било ког другог регионалног хегемона у Источној Азији или Европи представља дубоко забрињавајућу перспективу. Миршајмер је подсетио да су САД ушле у оба светска рата управо да би спречиле Немачку у Европи и Јапан у Источној Азији да остваре такву доминацију, а иста логика данас важи и за Кину.
Са друге стране, Русија је најслабија од три велике силе. Насупрот уверењима која владају у европским институцијама, Русија не представља претњу која би могла да прегази целу Украјину, а још мање Источну Европу.
Као кључни доказ за ову тврдњу, професор наводи чињеницу да је руска војска провела претходне три и по године покушавајући да освоји тек источну петину украјинске територије. Руска армија није Вермахт, а данашња Русија није ни Совјетски Савез из периода Хладног рата, нити модерна Кина. Она нема капацитет да постане европски хегемон.
Из ове расподеле моћи произилази јасан стратешки императив за Сједињене Државе: фокус мора бити на обуздавању Кине у Источној Азији. С обзиром на то да Русија не може да доминира Европом, не постоји оправдан стратешки разлог за одржавање значајног америчког војног контингента на европском континенту.
Трошење одбрамбених ресурса у Европи директно смањује средства неопходна за Пацифик, што објашњава званичну политику америчког преусмеравања („пивот“) ка Азији, која неизбежно значи и дистанцирање од Европе.
Поред глобалног баланса моћи, постоји још један кључни фактор који смањује вероватноћу дугорочног америчког војног присуства у Европи. Реч је о специфичном односу Сједињених Држава и Израела, за који Миршајмер тврди да нема паралеле у писаној историји.
Ова веза, вођена изузетним утицајем израелског лобија унутар САД, не подразумева само безусловну подршку званичном Тел Авиву, већ и директну или индиректну умешаност америчких снага у блискоисточне сукобе. Стална алокација знатних војних ресурса и трупа на Блиски исток ствара додатни притисак на Вашингтон да смањи своје присуство у Европи и примора европске државе да преузму бригу о сопственој безбедности.
Структуралне силе мултиполарности и америчке обавезе на Блиском истоку имају потенцијал да у потпуности уклоне амерички безбедносни фактор из Европе. Иако европски лидери теже да спрече такав исход, задржавање САД захтевало би мудру стратегију и вешту дипломатију са обе стране Атлантика, што је, према Миршајмеровој оцени, изостало.
Уместо тога, Европа и САД су инсистирале на увлачењу Украјине у НАТО, чиме су изазвале рат који Русија добија и који драстично увећава шансе за одлазак Американаца и слабљење саме Алијансе.
Пет доказа против конвенционалног наратива о узроцима рата
Да би се разумеле дугорочне последице, неопходно је анализирати стварне узроке руске инвазије из фебруара 2022. године. Западни конвенционални наратив одговорност приписује искључиво Владимиру Путину, уз тврдњу да је његов циљ освајање целе Украјине, њено припајање „великој Русији“ и накнадно обнављање империје у Источној Европи по узору на Совјетски Савез.
У том контексту, Путин се приказује као империјалиста са детаљним мастер-планом. Миршајмер је изнео пет кључних аргумената који директно оспоравају овакво виђење ситуације.
Прво, не постоји ниједан доказ пре 24. фебруара 2022. године који указује на то да је Путин желео да освоји и анектира читаву Украјину. Заговорници западног наратива не могу да цитирају ниједну његову изјаву или запис који потврђује да је такав циљ сматрао пожељним, изводљивим или да је намеравао да га спроведе.
Када се суоче са овом чињеницом, аналитичари се најчешће позивају на Путинове оцене да је Украјина „вештачка држава“ и да су Руси и Украјинци „један народ“, што је била централна тема његовог чланка од 12. јула 2021. године.
Међутим, Миршајмер наглашава да те изјаве не говоре ништа о разлозима за покретање рата. У поменутом тексту из јула 2021. године Путин експлицитно поручује Украјинцима да, уколико желе да успоставе сопствену државу, имају право на то, те да Русија према Украјини треба да се односи искључиво са поштовањем, закључујући да је на самим грађанима Украјине да одлуче каква ће њихова држава бити.
Такође, у говору од 21. фебруара 2022. године – три дана пре инвазије – руски председник је поновио да нова Русија прихвата геополитичку реалност насталу након распада СССР-а, што је потврдио и у самом прогласу о почетку војне операције 24. фебруара.
Друго, Русија није ангажовала ни приближно довољно трупа за освајање државе те величине. Миршајмер процењује да је Русија ушла у рат са највише 190.000 војника, док садашњи главнокомандујући украјинских снага, генерал Александар Сирски, наводи бројку од свега 100.000 људи. Војна сила те величине не може да окупира и апсорбује земљу попут Украјине.
Ради поређења, када је Немачка 1. септембра 1939. године напала само западну половину Пољске (док је источну заузео СССР у складу са пактом Рибентроп-Молотов), Вермахт је послао 1,5 милиона војника.
Украјина је територијално више од три пута већа од те западне половине Пољске, а 2022. године имала је скоро двоструко више становника него Пољска у време немачког напада. Ако се прихвати процена генерала Сирског о 100.000 руских војника, то значи да је руска инвазиона сила била петнаест пута мања од немачке из 1939. године, а послата је на знатно већу територију и бројнију популацију.
Као контрааргумент често се наводи да су руски лидери погрешно проценили да је украјинска војска слаба и да ће брзо капитулирати. Миршајмер објашњава да то није тачно јер су Путин и његови сарадници били свесни да САД и европски савезници још од прве кризе 2014. године интензивно наоружавају и обучавају украјинске снаге.
Највећи страх Москве био је управо то што Украјина постаје де фацто чланица НАТО савеза. Руско руководство је знало да је украјинска армија бројнија од њихових инвазионих снага, да је обучена по стандардима Алијансе и да се од 2014. године ефикасно бори у Донбасу.
Било им је јасно да то није „тигар од папира“, посебно уз најаве Запада да ће максимално подржати Кијев у случају напада. Путинов стварни циљ био је брзо остваривање ограничених територијалних добитака како би се Кијев приморао на преговоре.
Трећа чињеница која руши западни наратив јесте да је одмах по отпочињању сукоба Русија, а не Украјина, иницирала дипломатске контакте ради проналажења решења и дефинисања заједничког суживота (модус вивенди). Преговори су почели у Белорусији свега четири дана након инвазије, да би се касније наставили преко израелског посредовања и коначно прерасли у преговарачки процес у Истанбулу.
Доступни подаци показују да су Руси преговарали озбиљно и да тада нису тражили апсорпцију украјинске територије, изузев потврде суверенитета над Кримом (анектираним 2014) и потенцијално над регионом Донбаса. Преговори су пропали када су украјински представници, подстакнути од стране Велике Британије и Сједињених Држава, напустили разговоре који су у том тренутку добро напредовали. Руси нису били ти који су се повукли.
Четврто, Путин је у месецима који су претходили рату активно покушавао да пронађе дипломатски излаз из кризе. Он је 17. децембра 2021. године упутио званична писма америчком председнику Џозефу Бајдену и генералном секретару НАТО-а Јенсу Столтенбергу.
Предложено решење базирало се на три писане гаранције: да Украјина неће приступити НАТО-у, да офанзивно оружје неће бити стационирано близу руских граница и да ће се трупе и опрема Алијансе распоређени у Источној Европи након 1997. године повући назад у Западну Европи. Без обзира на то колико су ти захтеви били прихватљиви Западу, они сведоче о покушају да се рат избегне, док су Сједињене Државе одбиле преговоре о тим основама.
Пето, ако се изузме Украјина, не постоји ни најмањи доказ да је Путин разматрао напад на било коју другу државу у Источној Европи. То је и логично, с обзиром на то да руска војска нема капацитет ни за освајање целе Украјине, а камоли балтичких држава, Пољске или Румуније, које су притом чланице НАТО-а, што би аутоматски значило директан рат са Сједињеним Државама.
НАТО ширење као егзистенцијална претња и западна упозорења
Миршајмер експлицитно тврди да су Сједињене Државе и њихови европски савезници испровоцирали овај сукоб. Иако је Русија физички започела рат инвазијом, суштински узрок лежи у одлуци НАТО-а да отвори врата Украјини, што је комплетан руски политички врх доживео као егзистенцијалну претњу.
Ширење војног савеза део је шире западне стратегије претварања Украјине у бедем на руској граници, која укључује још два стуба: интеграцију Кијева у Европску унију и подстицање „обојених револуција“ – попут Наранџасте револуције – са циљем креирања про-западне либералне демократије.
Иако Москва страхује од сва три елемента ове политике, ширење НАТО-а изазива највећу забринутост. Сам Путин је нагласио да Русија не може да се осећа безбедно, да се развија и да постоји уколико се суочава са перманентном претњом са територије данашње Украјине, чиме је јасно ставио до знања да жели да спречи да та земља постане одскочна даска за западну агресију. Из тог разлога, руски председник је 24. фебруара 2022. године покренуо превентивни рат.
Да је ширење савеза кључни узрок кризе, потврђују изјаве руских званичника пре рата. Поред Путина, министар одбране, министар спољних послова, заменик министра спољних послова и амбасадор у Вашингтону стално су указивали на овај проблем.
Руски шеф дипломатије Сергеј Лавров је на конференцији за новинаре 14. јануара 2022. године кратко формулисао став Москве рекавши да је кључ свега гаранција да се НАТО неће ширити на исток.
Овај захтев остао је примаран и током рата. На преговорима у Истанбулу Руси су експлицитно тражили трајну неутралност Украјине и одустајање од НАТО-а, што је Кијев тада прихватио јер је било јасно да је то једини начин за заустављање сукоба. Такође, 14. јуна 2024. године, износећи јавно услове за прекид рата, Путин је поновио да Кијев мора званично да прогласи напуштање планова за улазак у Алијансу.
Занимљиво је да је значајан број утицајних западних дипломата и аналитичара годинама пре избијања сукоба упозоравао да ће ширење НАТО-а на Украјину изазвати катастрофу. Вилијам Бернс, актуелни шеф ЦИА-е, а у априлу 2008. године амерички амбасадор у Москви (када је донета одлука о будућем пријему Украјине и Грузије), послао је тадашњој државној секретарки Кондолизи Рајс изузетно оштру депешу.
У њој је Бернс навео да је улазак Украјине у НАТО „најсветлија од свих црвених линија“ за руску елиту, а не само за Путина. Он је истакао да у две и по године разговора са кључним руским актерима – од званичника у Кремљу до Путинових оштрих либералних критичара – није пронашао никога ко тај чин не види као директан изазов руским интересима.
Бернс је тада прецизно предвидео да ће такав потез довести до дубоког замрзавања односа, креирати плодно тло за руско мешање на Криму и у источној Украјини, те да ће Москва на ту „стратешку рукавицу“ сигурно одговорити.
Опасност су те 2008. године на самиту у Букурешту препознали и тадашња немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Никола Саркози, који су се оштро противили отварању врата Кијеву. Меркел је касније објаснила своје мишљење из тог периода, нагласивши како је била потпуно сигурна да Путин то неће дозволити и да би за њега та одлука представљала објаву рата.
Са друге стране, заговорници ширења савеза користили су аргумент да је НАТО искључиво одбрамбени савез који не угрожава Русију. Бивши амерички амбасадор у Москви Мајкл Мекфол пренео је Миршајмеру да је лично Путину у више наврата понављао те тврдње, уверавајући га да нема разлога за страх јер савез води добронамерни хегемон (САД).
Професор Миршајмер, међутим, закључује да ставови западних политичара нису релевантни, већ је искључиво важно како руско руководство доживљава ситуацију – а они су то видели као смртну претњу и због тога су у фебруару 2022. године кренули у рат.
Стање на фронту: Рат исцрпљивања и руска предност
Након пропасти истанбулских преговора у априлу 2022. године, сукоб је прерастао у брутални рат исцрпљивања, са јасним сличностима са Западним фронтом из Првог светског рата. Током три и по године борби, Русија је, поред Крима, формално анектирала четири украјинске области (Доњецк, Луганск, Запорожје и Херсон), што представља око 22 одсто предратне територије Украјине, смештене на истоку земље.
Запад пружа огромну логистичку и материјалну подршку Кијеву, избегавајући једино директно учешће у борбама, због чега руски лидери с правом сматрају да су у рату са целим Западом. Ипак, динамика се мења јер је председник Доналд Трамп одлучан да драстично ограничи америчку улогу и пребаци терет подршке на европске државе.
Миршајмер тврди да Русија тренутно побеђује и да ће вероватно тријумфовати, јер у рату исцрпљивања побеђује страна која има више војника и већу ватрену моћ. Русија доминира у оба сегмента.
Према подацима које износи генерал Сирски, Русија има три пута више војника на фронту него Украјина, док на појединим кључним тачкама тај однос износи шест према један у корист Руса. Украјинска страна се суочава са озбиљним дефицитом људства, због чега не може адекватно да покрије одбрамбене линије, остављајући празне просторе које руске снаге лако експлоатишу и пробијају.
Када је реч о ватреној моћи, руска предност у артиљерији – кључном оружју овог типа ратовања – кретала се током сукоба у распону од 3:1, преко 7:1, па до 10:1. Русија такође располаже огромним залихама високо прецизних вођених клизећих бомби које наносе разорне ударце украјинској одбрани, док Кијев готово да нема адекватан одговор на то оружје. Иако је Украјина у почетку имала ефикаснију флоту дронова, Русија је током последње године преокренула ситуацију и преузела примат и у тој сфери.
Проблем са људством у Кијеву је структуралне природе и нема одрживо решење. Украјина има знатно мању популацију од Русије, а суочава се са масовним избегавањем регрутације и дезертирањем. Професор је изнео податак да је само током октобра забележено да је 20.000 украјинских војника напустило своје позиције на првој линији фронта.
Поред тога, руска наменска индустрија је изузетно робусна и производи огромне количине наоружања, док је украјинска индустријска база занемарљива. Кијев у потпуности зависи од Запада, али западне земље немају производне капацитете који могу да прате руски темпо, што додатно погоршава Трампова одлука да успори испоруке америчког оружја.
Поред надмоћи на самом фронту, Москва користи свој велики арсенал балистичких и крстарећих ракета, као и дронова, за ударе дубоко у украјинску територију, уништавајући критичну инфраструктуру и складишта оружја. Кијев има капацитет да узврати беспилотним летелицама на циљеве унутар Русије, али та ударна моћ је неупоредиво мања и нема никакав значајнији утицај на крајњи исход сукоба који се решава искључиво на линији раздвајања.
Немогућност дипломатског договора и „ружна победа“ на бојишту
Иако се током 2025. године интензивно разговарало о дипломатском окончању рата – подстакнуто и обећањем Доналда Трампа да ће решити конфликт пре или непосредно након уласка у Белу кућу – тај покушај је потпуно пропао. Миршајмер тврди да не постоји никаква нада за потписивање смисленог мировног споразума јер су позиције две стране фундаментално непомирљиве.
Москва поставља три елиминаторна захтева: Украјина мора бити трајно неутрална (што искључује НАТО и западне безбедносне гаранције), Запад и Кијев морају признати руску анексију Крима и четири источне области, а украјинска војска се мора смањити на ниво који не представља никакву претњу за Русију.
Са друге стране, Европа и Украјина категорички одбацују ове услове. Кијев одбија било какве територијалне уступке, док Европљани и даље инсистирају на евроатлантским интеграцијама Украјине или макар на формалним западним безбедносним гаранцијама.
С обзиром на то да се ови ставови не могу помирити, рат ће добити свој епилог на бојном пољу. Миршајмер наглашава да то неће бити одлучујућа руска победа у смислу освајања целе Украјине, већ такозвана „ружна победа“. Русија ће на крају окупирати између 20 и 40 одсто предратне украјинске територије.
Москва неће покушавати да узме преосталих 60 одсто земље на западу јер тамо живе етнички Украјинци који би пружили жесток отпор, претварајући окупацију у логистичку и безбедносну ноћну мору за руску војску. Резултат ће бити замрзнути конфликт у коме ће на једној страни остати проширена Русија, а на другој нефункционална, крња украјинска држава коју подржава Европа.
Катастрофалне последице по Украјину и Европу
Украјина је као држава практично уништена: изгубила је територије, економија јој је у потпуним рушевинама без шансе за брзи опоравак, а према прорачунима професора Миршајмера, претрпела је око милион војних жртава (погинулих и рањених).
За земљу која се већ налазила у процесу који стручњаци називају „демографском спиралом смрти“, то је ненадокнадив губитак. Русија је такође платила високу цену, али је она неупоредиво мања од штете коју је претрпела Украјина.
Европа ће вероватно остати савезник крње Украјине због већ уложених огромних средстава и дубоке русофобије која доминира западним структурама. Међутим, тај наставак подршке доноси две нове опасности по Кијев. Прво, то ће мотивисати Москву да се стално меша у унутрашња питања Украјине, изазивајући економске и политичке потресе како би је држала трајно нестабилном и спречила њен улазак у ЕУ или НАТО.
Друго, свест да ће Европљани безусловно помагати Кијев мотивише Путина да током трајања ратних дејстава освоји што више територије – укључујући Одесу, Харков и области између њих – како би максимално ослабио украјинску државу пре него што се линије замрзну.
Односи између Европе и Русије остаће затровани у деценијама које долазе. Европљани и Украјинци ће активно радити на поткопавању руске интеграције анектираних простора и покушавати да нанесу економску штету Москви. Са друге стране, Русија ће користити сваку прилику да изазове политичку и економску дестабилизацију унутар Европе, са посебним фокусом на разбијање јединства између европских држава и Сједињених Држава.
Тај однос неће бити само непријатељски, већ и изузетно опасан, са сталним ризиком од избијања ширег сукоба. Поред опасности од обнављања рата у самој Украјини, Миршајмер је идентификовао још шест потенцијалних жаришта на којима може доћи до директног сукоба Русије и европских држава:
Арктик: Топљење леда отвара трку за ресурсе и морске путеве. Тамо је седам од осам држава у НАТО савезу, што значи да је Русија у тој стратешкој зони изолована у односу седам према један.
Балтичко море: Због уласка нових чланица у НАТО, ово море се често назива „НАТО језером“, али оно представља виталну руту за Русију.
Калињинград: Руска енклава у Источној Европи која је потпуно окружена државама чланицама НАТО-а.
Белорусија: Због своје територије и локације, ова земља има исти стратешки значај за Москву као и Украјина. Запад ће сигурно покушати да инсталира про-западну владу у Минску након одласка председника Александра Лукашенка са власти.
Молдавија: Запад је већ дубоко умешан у тамошњу политику, а земља се граничи са Украјином и садржи отцепљени регион Приднестровље где су стациониране руске трупе.
Црно море: Поморски простор од изузетног значаја за Русију, Украјину и низ европских држава (Бугарска, Грчка, Румунија и Турска), са великим потенцијалом за инциденте.
Слом НАТО-а и заоштравање трансатлантских односа
Руски успех у Украјини представљаће стравичан пораз за НАТО, који је од фебруара 2022. године званично инвестиран у мисију наношења стратешког пораза Русији. Тај неуспех ће покренути талас међусобних оптуживања унутар европских елита око питања „ко је изгубио Украјину“, што ће додатно дестабилизовати ионако фрагментисану политичку сцену унутар европских држава.
Немоћ савеза да заустави Русију, коју већина европских лидера означава као егзистенцијалну претњу, драстично ће ослабити НАТО. То слабљење ће аутоматски нанети штету и Европској унији, јер без стабилног безбедносног оквира који је гарантовала Алијанса, ЕУ не може да напредује.
Економски проблеми су већ присутни због драматичног смањења испорука руског гаса и нафте, што је погодило водеће европске привреде и успорило раст у еврозони, а опоравак је на дугом штапу.
На трансатлантском нивоу следи неизбежан сукоб. Трампова администрација ће оптужити Европљане да нису преузели довољан део терета и да су неспособни, док ће европски лидери кривити Трампа да је издао Украјину у њеном најтежем тренутку.
Ти сукоби ће додатно оптеретити ионако лоше односе, с обзиром на то да је Трамп раније описао Европску унију као непријатеља створеног да „закине“ Сједињене Државе, а пред собом има још три и по године мандата.
Чињеница да је Украјина изгубила рат упркос огромној помоћи НАТО-а послужиће америчком председнику као аргумент да савез прогласи застарелим и бескорисним, чиме ће натерати Европу да сама финансира своју одбрану.
На крају, Миршајмер је закључио да се ова историјска катастрофа могла лако избећи. Да Запад у априлу 2008. године није донео одлуку о увлачењу Украјине у НАТО, или да се повукао када је видео одлучно противљење Москве, рат се никада не би догодио.
Украјина би данас била читава у својим предратним границама из 2014. године, Крим би и даље био украјински, а Европа би била неупоредиво стабилнија и просперитетнија. Тај воз је прошао и Европа сада мора да живи са последицама сопствених кардиналних грешака.
