Да ли је Србија на прагу да се први пут у историји сврста у ред антагониста Русије?
После размене нимало пријатељских опаски између портпаролке руског Министарства спољних послова, Марије Захарове и председника Србије, постало је јасно да односи власти два братска народа, српског и руског, могу да склизну у отворено непријатељство. Куда нас то води политика „извоз оружја Украјини нема алтернативу“, као и њена допуна, „Русија је крива за америчке санкције“.
ПРИЈАТЕЉСТВО Био је то Видовдан 1948. године када је црвена Москва бољшевичко марксистички критиковала комунистичку врхушку у Београду, која се преумила да из једног антисрпског табора, пређе у други, исто тако непријатељски расположен према свему српском. Био је то сукоб Совјетије и Југославије, Стаљина и Броза. Међутим, и пре и после тога Русија и Србија имају историју сарадње и пријатељства. Не без посртања и повремених скретања, поготову оних с почетка деведесетих када Слободан Милошевић поздравља неуспели пуч у Москви августа 1991. (као и Садам Хусеин, Гадафи, Арафат и неколико комунистичких партија), а човек који је учествовао у демонтажи СССР, па онда и опстанка заједничке државе на новим основама, комунистички апаратчик Борис Јељцин формално поставља владу која се у спољној и унутрашњој политици повиновала Западу.
Ипак, бројне књиге сјајних историчара, довољно је поменути Саву Живанова и Николу Б. Поповића, говоре о вековима не само добрих, већ односа који се, уз све критике емоција у спољној политици, могу оценити као пријатељски па и братски. Зар није довољан улазак Русије у Први светски рат и обећање руског цара Николаја II да ће Србија после рата бити значајно увећана ослобађањем и припајањем Босне и Херцеговине, уједињењем са Црном Гором и другим територијама? Да нисмо заборавили како је Русија зауставила Предлог резолуције о осуди наводног геноцида у Сребреници 2014. и низ других нимало интересно хладних, већ отворено непријатељских иницијатива британских, америчких и берлинско-бриселских власти? Ако би кренули даље у историју онда би морали да напишемо нову књигу, све до Светога Саве и манастира Русика.
Однос сарадње и пријатељства је двостран. Треба истаћи да за разлику од огромне већине европских народа, Срби никада нису учествовали у некој ратној коалицији против Русије. Онога момента када је Русија почела да се ослобађа загрљаја ММФ и западних ментора, дакле још од средине деведесетих, и посебно од снажније улоге Примакова у политици Москве, односи постају све бољи и НАТО не може 1999. да обезбеди подршку Савета безбедности УН за агресију на нашу земљу. Данас, четврт века касније, поклањање зграда које припадају војсци и које су један од симбола отпора агресорима, зграда у којима делују званични органи Војске Србије са изузетним центрима везе, а наспрам зграда владе и битних министарстава, треба да постане симбол мирнодопске предаје.
ШТА ЈЕ СВЕ УГРОЖЕНО? Сукоб који се повремено отварао и затварао од почетка Украјинског рата 2022. под притиском, нама и Русима благо је рећи ненаклоњеног Запада, прети да Србију и српске земље, које су мета осветничке политике колонизатора, супротстави Русији, нашем најближем савезнику. Прихватањем сукоба са Москвом, која је, што је другим земљама одлично познато, одиграла кључну улогу у процесу отпризнавања тзв. албанског Косова, као и у блокирању њеног пријема у УНЕСКО и у Интерпол, Србија губи сваки кредибилитет у међународним односима, тј. прети да изгуби образ и поверење.
Можда не треба стално понављати улогу Русије у стварању модерне српске државе и билатералних споразума које је Русија потписивала са Османлијама не би ли обезбедила основе за постепену успоставу и јачање српске аутономије и касније задобијање државности. Међутим, сада је потребно навести и питање НИС, који после ЕПС ( а и тај систем је угрожен), чини енергетску жилу куцавицу Србије.
Србија је, нимало банално, енергетским споразумом са Русијом за владе Војислава Коштунице и председниковања Бориса Тадића обезбедила 1) улазак руског гиганта Гаспромњефта у НИС и самим тим његову ревитализацију након бомбардовања Натиста, уз улагање више милијарди долара, 2) изградњу складишта подземног гаса Банатски Двор, чије је увећање капацитета до 750 милиона кубних метара, најављено маја ове године, те 3) изградњу гасовода који су у највећој мери финансирали опет ти исти Руси, а који омогућава Србији зараду од транзита, а још до краја ове године и најповољнију цену гаса у Европи. Док је Србија раније плаћала Мађарској транзит, дотле од 2020. године зарађује око 200-300 милиона евра, само по том основу.
Власти Србије сада најављују национализацију НИС, борбу за, како министар Синиша Мали каже ‘наше’ (ваљда њихове) интересе. Јасно је, иако неизговорено, да су на крају тог пута санкције Русији, „нормализација односа са одметнутим Косовом“ и улазак у НАТО лагер. Непријатељство са братом је донекле као и сукоб са самим собом, сопственим идентитетом. Наше власти су на том путу, време је да са њега скренемо.
