Овај текст, са Азриним позајмљеним стихом, нема изричитог ни поименичног адресата, нити је вапај због унапред изгубљеног изборног рата. Предстојећи главни политички обрачун на српској сцени – парламентарни (и председнички) избори – није виђен пораз противника власти, поготово ако се нека од заказаних припремних битака – локални избори – добије. Штиво је упућено политички свесној јавности, бројном и шароликом друштву српском: студентима, страначкој опозицији и свим грађанима са ставовима мимо владајућих – јавно активним удружењима, спонтаним гласним групама и тихим појединцима критичарима; групацијама непокренутих игнораната не би ли се некако разбудили у интересу будућности; онима који знају коју би другу власт и онима који то не знају, али су сигурни да ову неће.
Сневани кротитељ обојене револуције – изван снова, реч је о студентској побуни за ослобођење друштва из канџи корупције – и уједно неприкосновени нам владар, упалио је зелено светло за „истрагу потурица“, односно утврђивање одговорности непослушних протестаната (читај есенесовски: усташа, терориста, фашиста, плаћеника итд итс). Доказивање кривице свих оних који издаше шефа и партију – у орвелијанском новоговору српски вођ и вођени су једнако држава па док на јави (сомна)булазне о издаји Србије интимно мисле на себе. За њих је, просто им било, партија патрија. Паралелно, јер живот не стаје, тај појединац нас непрекидно опија сопственом величином док решава светске и локалне проблеме: ратове, нафту, гас и струју, ракете и путеве, фабрике гума и пензије, незаборављајући ни митровачки универзитет, ономад гратис обећан. О да ли поново папагајски поновити – све то дела мимо Устава. Поред наведеног и још буљук прећутаног, вођа стиже, да човек не поверује, да предводи функционерску кампању у варошима (10) које су пошле пут локалних избора (29. III). Не само да је носилац једноимених владиних листа – невољно Уставу јербо је он израз јединства читаве Србије, парафраза члана 111 Устава – већ је и највреднији крстаритељ по фабричким халама и имањима угледних домаћина. А демократска Европа издалека гледи и мудро ћути, стиснута ваљда другим бригама.
Овако посвећен рад „председника свих грађана“, и свите му у угланчаним лимузинама, на обичним изборима у градићима где су проблеми увек већи од благостања, значи да је ствар озбиљна. Да не би враг однео шалу, локалу се приступило као показној вежби и припреми за државне изборе где је улог највећи могући – опстанак или смена власти. А може се читати и као: слобода или неслобода (затвор).
Једнако као што су брзи локални избори партијско увежбавање ових који имају све ресурсе и новац, то исто морају бити и за студенте, опозицију и грађане. Слика теренске хвалисавости и медијске негативне кампање у својој деструктивности може на општим изборима бити само гора, никако блажа или позитивнија. Црпљење људских и материјалних ресурса биће тотално, и из буџета и из сиве зоне, а информативна (ментална) и физичка свеприсутност и агресија, толико пута виђена, бар за степен виша. У таквом рингу Давид не сме да се нећка, да се љути сам на себе и на другаре чија је праћка можда мањег домета. Нужно је да сви они који би да отерају Голијата, стану у исти угао. И да затегну.
Поновићу, ово није вапај, него хитни, не и панични, позив студентима и опозицији, уз све оне који уз њих стоје, да се договарају како знају и умеју, без предрасуда и пресуда, да се споразумевају о предизборном и изборном савезништву, сарадњи и испомоћи, а богме и о постизборној коалицији ако се прилике покажу повољним, пардон победничким. Нека буду и три листе, не смета, само нека трче ка истом циљу. Ова власт није схватила, нити ће икад, да је пораз на изборима нормална ствар међу нормалним људима у нормалној држави (непотребно закључивати argumentum a contrario). Смена са власти – макар што се на ту „стравичност“ гледало из птичје перспективе, из топле ложе целих петнаест година – заправо физички не боли. Али се дешава, на овај или онај начин.
