„Спомен-плоча убијеним албанским цивилима у ноћи ужаса између 3. и 4. фебруара 2000. године од стране наоружане банде Срба. У ноћи 3. и 4. фебруара рањено је такође 25 становника Албанаца, док је протерано још око 12.000 других (Албанаца) из северног дела Митровице,“ уз уклесана имена убијених – на албанском пише на новопостављеној плочи коју је данас поставила на новом пешачком мосту „Општина Митровица“, претпоставља се Јужна.
Навршава се 26 година од фебруарског насиља у Северној Митровици, које је кулминирало у ноћи између 3. и 4. фебруара 2000. године, непосредно након експлозије једне од три бачене бомбе на тада популарни кафић „Бел Ами“ у којем се окупљала српска омладина у Северној Митровици. У инциденту је рањено више од десет особа, од којих су неки задобили тешке повреде, са ампутацијама екстремитета.
Непосредно након тога уследило је насиље над албанским цивилима у северном делу града, током којег је убијено 10 Албанаца, а албанско становништво је масовно напустило овај део Митровице.
Како је и најављивано претходних дана, уз изложбу фотографија из фебруара 2000. године у оближњем Културном центру, као и паљење свећа, градоначелник Јужне Митровице Фатон Пеци данас је на новом пешачком мосту који повезује Јужну Митровицу и мултиетничко насеље Три солитера, открио ову спомен-плочу.
Фатон Пеци: „Крв је проливена и после ослобођења Косова“
Пеци је јутрос, како преносе косовски медији, казао да је постављање плоче чин сећања и поштовања према жртвама и упозорење будућим генерацијама:
„Заједно са посланицима Скупштине Републике Косово и извршним органима Општине Митровица, у сећање и у као пошта 3. и 4. фебруару 2000. године, када је убијено 10 албанских грађана, рањено 25, и протерано око 12.000 албанских грађана са севера од стране геноцидног режима Слободана Милошевића и његових следбеника. Сматрамо да је важно да у сећање на њих поставимо ову плочу, како би била неизбрисив подсетник на жртву и проливену крв албанских грађана чак и након ослобађања Косова и присуства КФОР-а у региону. Они су убијени као невини цивили, а те две ноћи су остали незаштићени, само зато што су били Албанци и вратили су се у своје куће, станове и имовину.“
Пеци је и јуче догађаје из 2000. описао као „Ноћ терора“, наводећи исту цифру да је поред убиства 10 Албанаца, и повређивање 25 особа, око 12.000 Албанаца протерано из Северне Митровице.
Сведочење: „Моја мајка је убијена, 26 година без правде“
Љуан Абраши (Луан Абрасхи), који је у то време имао 13 година и изгубио мајку Себиху, за медије на албанском који су пратили овај догађај, описује догађаје као етнички мотивисано насиље, спроведено у присуству међународних снага:
„По датумима 3. и 4. фебруар 2000, у северном делу Митровице, убијено је 10 албанских цивила, међу којима и моја мајка. Све се догодило у присуству КФОР-а и УНМИК-а, шест месеци после завршетка рата. Била је то ноћ организована од стране српских структура за етничко чишћење Албанаца. Рањавање је било без разлике по полу и годинама – са бомбама, хладним оружјем и свим средствима која су имали.“
Абраши истиче да правда још увек није задовољена и да нико није процесуиран, иако се, како и он понавља оно што говоре и косовски званичници, „зна ко су били одговорни“ – укључујући Драгољуба Делибашића и Оливера Ивановића.
„Породице жртава разматрају подношење тужби пред Европским судом за људска права у Стразбуру, јер су злочини почињени у посебној ситуацији, под надзором међународних снага, када смо ми, цивили, требало да будемо заштићени. Ми смо, упркос присуству КФОР-а и УНМИК-а, затекли смрт у нашим домовима.“
Казао је и да су многе породице биле приморане да напусте северни део Митровице и да деценијама живе у јужном делу града, док су њихове некретнине узурпиране или продане:
„Многи од нас нису могли да поврате своје куће, а ја сам 2008. био принуђен да продам своју кућу на северу јер смо Како је и најављивано претходних дана да останемо у јужном делу.“
Курти: „Народ и држава Косово не заборављају ништа и никога“
Премијер у оставци Аљбин Курти директно је јуче оптужио државу Србију и паравојне структуре за етничко чишћење:
„У ноћи између 3. и 4. фебруара 2000, држава Србија, преко полиције и криминалне паравојне групе ‘Чувари моста’, спровела је етничко чишћење над локалним албанским становништвом. Под претњом оружјем и смрћу, хиљаде Албанаца насилно су избачене из својих домова и протеране на јужну страну реке Ибар. Убијено је десет цивила, рањено 25, протерано 1.564 породице – укупно 11.364 особе. Народ и држава Косово не заборављају ништа и никога.“
Курти је истакао да су се догађаји одиграли „само седам месеци након ослобођења Косова“, када је Митровица била једини део Косова који још није био потпуно ослобођен, и да правда за ове злочине још увек није у потпуности задовољена.
„Хиљаде протераних Албанаца деценијама су живели без могућности повратка у своје куће и имовину. Тек у последњим годинама, након успостављања пуног суверенитета државе, владавине права и контроле територије, започео је процес реконструкције и повратка расељених. У последње четири године обновљено је више од 150 кућа у четири северне општине“, рекао је Курти, наводећи пример Мустафе Бехрамија који се 2024. године вратио у своју обновљену кућу.
Курти тврди да данас у Митровици могу слободно да живе сви грађани Косова, без обзира на етничку припадност – Албанци, Срби, Бошњаци, Роми, Турци и други – захваљујући владавини права, једнакости и демократским институцијама.
Тишина са српске стране
Званичници из српске заједнице, као ни Београд, нису се још увек огласили у вези са овом годишњицом, чак и упркос вишедневним прозвкама и тешким речима из Приштине и Јужне Митровице на рачун и Србије као државе и саме Северне Митровице. На наш захтев да прокоментарише данашњи догађај и постављање спомен плоче, актуелни градоначелник Северне Митровице Милан Радојевић није одговорио.
О „туђем насиљу“
Како непосредно након свих дешавања фебруара 2000. године, тако и деценијама касније.
У јавном дискурсу сваки народ годинама уназад спомиње само своје жртве.
Иако осврт на сва фебруарска дешавања из 2000. године у српском јавном дискурсу видно кроз године јењава, медији на српском подсећали су искључиво на рањавање младих Срба и убиство путника старије доби у гранатираном аутобусу УНЦХР.
Супротно томе, албанска страна све интензивније кроз годишњице и јавне осврте тематизује страдање албанских жртава. За почетак фебруара 2000. године Албанци говоре искључиво о насиљу над Албанцима са Севера.
Без сагласја и око броја протераних Албанаца
Цифру о 12,000 протераних Албанаца иницијално је прошле године први изговорио в.д. косовског премијера Аљбин Курти, такође на годишњицу дешавања од 3. фебруара 2000. године. Такође прошле године челник косовског МУП-а навео је да је протерано више од 11,000 Албанаца, што је била цифра којом се служила и косовска председница Вјоса Османи, а и ове године, уз званичнике, и сада званично спомен плочу, исту цифру износе и медији.
Међутим, у извештају УНХЦР од 11. фебруара 2000. године и даље је доступна процена УНХЦР да се на северу, пре ескалације фебруарског насиља, налазило око 4,500 Албанаца.
Према истом извештају УНХЦР више од 630 Албанаца се званично пријавило УНХЦР-у након насиља у северном делу Митровице у року од недељу дана.
„Али УНХЦР верује да је стварни број оних који су напустили север много већи, пошто већина људи је отишла без пријављивања код својих пријатеља и породица у другим деловима Косова“, наводи се у овом извештају.
Даље се наводи да је УНХЦР на самом терену пријавио и то да је имовина коју су Албанци оставили често била на мети пљачке, а у неким случајевима и да су је запосели Срби.
Ослобођени кривице – али не и за косовске званичнике и медије
И у медијима на албанском се и даље спомињу пензионисани пуковник МУП-а Драгољуб Делибашић и убијени српски политичар Оливер Ивановић.
Њих су и косовски званичници означили као одговорне за ратни злочин, као и за догађаје из фебруара 2000-тих.
Делибашић, против кога јесте вођен поступак у вези са оптужбама, али за ратне злочине, је 2016. ослобођен свих оптужби у том поступку пред косовским органима. У међувремену, Оливер Ивановић је 2018. године убијен, пре него што је окончан жалбени поступак у предмету у којем је био осуђен за ратне злочине из 1999, али и он је у истом поступку 2016, ослобођен оптужби за догађаје из 2000. године, као и Делибашић.
