Професор Медицинског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, Југослав Гашић, у писму упућеном специјалном изасланику Европске уније за дијалог Београда и Приштине, Питеру Соренсену, указао је на, како наводи, системску дискриминацију српских лекара и стоматолога у приватној пракси на Косову. Писмо су, уз њега, потписала и још девет лекара и стоматолога, који су сви ангажовани у приватној пракси.
Писмо су лекари упутили и шефу Канцеларије ЕУ у Приштини Аиву Ораву, Комесару за људска и мањинска права Савета Европе Мајклу О’Флаертију, те европосланици Ирени Јовевој, а потакла их је јучерашња вест да је шеф косовског преговарачког тима Бесник Бисљими упутио писмо такође Соренсену у којем износи забринутост због, како наводи, системских препрека у остваривању права албанске заједнице у три јужне српске општине – Прешеву, Бујановцу и Медвеђи.
Гашић и његове колеге у свом писму посреднику за дијалог Београда и Приштине истичу да лекарима српске националности није омогућено добијање лиценци, чиме је фактички онемогућено обављање професије, док колеге албанске националности са истим квалификацијама могу несметано да раде, указује професор Гашић, који је и власник приватне лекарске ординације – АУРИС.
„Колеге албанске националности, са апсолутно истим квалификацијама и дипломама, могу несметано обављати своју професију, док су исте дипломе припадника српске заједнице – укључујући и моју – фактички безвредне.“
„Додатно, специјалистичке дипломе, стечене на универзитетима у Србији, попут оне коју сам стекао у Новом Саду, се у потпуности одбијају. Иако су исте дипломе делом или у потпуности признате у државама попут Немачке, Црне Горе, Босне и Херцеговине, на Косову се одбијају – осим ако их не поседује лекар албанске националности, коме се без проблема издаје лиценца. Докази који потврђују ове чињенице налазе се у мом поседу и могу се доставити на захтев“.
Према његовим речима, досадашњи дијалог Београда и Приштине није допринео признавању права лекара неалбанске заједнице, а чак ни дипломе са универзитета у Србији, укључујући специјалистичке, нису признате, што у пракси значи да лекари не могу обављати свој посао.
„Радити у приватној пракси као припадник српске заједнице постало је немогуће јер се лекарима српске националности не издају лиценце и бављење најхуманијом делатношћу представља илегалну активност која ризикује драконско кажњавање“, наводи Гашић у писму.
„Ускраћивање права на рад лекарима и стоматолозима српске националности угрожава доступност здравствених услуга становништву, и то не само српској заједници већ и албанској популацији која је исте добијала у овим системима“.
Професор додаје да оваква пракса представља кршење члана 23. Универзалне декларације о људским правима, који гарантује право на рад, као и члана 3. Устава Косова, којим се забрањује дискриминација по основу етничке припадности. Гашић упозорава да овај проблем не погађа само саме лекаре, већ и доступност здравствених услуга српској и албанској популацији.
У писму поставља и питања Европској унији: да ли је свесна да оваквим приступом практично елиминише приватно здравство у оквиру српске заједнице, да ли дијалог предвиђа заштиту права националних мањина од самовоље централних приштинских власти, и да ли се овакви резултати могу сматрати доприносом европским вредностима једнакости и поштовању људских права.
„Да ли припадност српској заједници подразумева аутоматску дисквалификацију компетентности? Убеђен сам да ова највидљивија системска и институционална дискриминација изазива смртне реакције у Данској, а забрињавајуће је колико је на Косову асимптоматска“, наводе српски лекари у писму.
Професор Гашић и колеге закључују да је тренутна пракса дубоко дискриминаторска и понижавајућа, а истовремено контрапродуктивна за процес интеграције српског здравственог система на Косову у шири европски оквир.
„Захтевати од лекара са готово 25 година искуства да поново обавља приправнички стаж и полаже државни испит, нечега што је пре четврт века урадио, представља не само административни апсурд, већ и дубоко понижавајућу дискриминацију“, поручио је професор Гашић са колегама.
„Четврт века западног менторства очигледно није довољно у конструкцији друштва и државе која себе у огледалу види као демократску, али у реалности представља европску црну мрљу кршења основних људских права и дискриминације мањинских заједница.
У наставку објављујемо писмо десет лекара који су радно ангажовани у приватној пракси на Северу Косова у целости и изворној верзији. Осим Југослава Гашића, имена осталих лекара и стоматолога, КоССев у овом тексту, међутим, неће објавити без експлицитне сагласности и других потписника.
Поштовани г. Соренсен,
Из средстава јавног информисања сам сазнао да се г. Бисљими обратио Вама као специјалном изасланику Европске уније за дијалог Београда и Пристине у којем износи забринутост због, како наводи, системских препрека у остваривању права албанске заједнице у три јужне српске општине – Прешеву, Бујановцу и Медвеђи.
Изненађен сам реакцијом и захтевом за нечим што је српској заједници на Косову већ дуже време ускраћено. Подстакнут оваквим лицемерним ставом и личним искуством које делим са бројним колегама, обраћам Вам се овим писмом са намером да укажем на последице досадашњег тока дијалога на свакодневни живот и остваривање основних људских права српске заједнице на Косову.
Право на рад
Право на рад, дефинисано чланом 23. Универзалне декларације о људским правима (УДХР), прописује да:
„свако има право на рад, на слободан избор запослења, на праведне и повољне услове рада и на заштиту од незапослености“.
У мом случају, као и у случају свих мојих колега лекара и стоматолога у приватној пракси, ово право на Косову фактички више не постоји. Радити у приватној пракси као припадник српске заједнице постало је немогуће јер се лекарима српске националности не издају лиценце, а бављење најхуманијом делатношћу представља илегалну активност која ризикује могућност драконског кажњавања – што сматрам директном последицом досадашњег процеса дијалога између Београда и Приштине.
Равноправност пред законом
Равноправност пред законом, прописана у сваком уставу, па и у Уставу Косова у члану 3. и поглављу ИИ, гарантује права мањинама и забрањује дискриминацију по основу етничке припадности. Ипак, у пракси, та права се не остварују. Колеге албанске националности, са апсолутно истим квалификацијама и дипломама, могу несметано обављати своју професију, док су исте дипломе припадника српске заједнице – укључујући и моју – фактички безвредне.
Један од „успеха“ дијалога Београда и Приштине, наводно, је међусобно признавање диплома. Међутим, у стварности, признају се искључиво дипломе Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, док дипломе стечене на другим универзитетима у Србији остају непризнате.
Моја диплома основних студија, доктора медицине, стечена на поменутом универзитету, може се верификовати, али се ту завршава њена употребна вредност. Верификација у пракси значи да се само може доказати да је иста оригинална и са њом се даље не може ништа урадити јер није довољна за рад. Рад је омогућен добијањем лиценце, за коју је неопходно признавање приправничког стажа и положеног државног испита – што се, према актуелној пракси, не признаје.
Захтевати од лекара са готово 25 година искуства да поново обавља приправнички стаж и полаже државни испит, нечега што је пре четврт века урадио, представља не само административни апсурд, већ и дубоко понижавајућу дискриминацију.
Додатно, специјалистичке дипломе, стечене на универзитетима у Србији, попут оне коју сам стекао у Новом Саду, се у потпуности одбијају. Иако су исте дипломе делом или у потпуности признате у државама попут Немачке, Црне Горе, Босне и Херцеговине, на Косову се одбијају – осим ако их не поседује лекар албанске националности, коме се без проблема издаје лиценца. Докази који потврђују ове чињенице налазе се у мом поседу и могу се доставити на захтев.
Дискриминација и последице дијалога
Четврт века западног менторства очигледно није довољно у конструкцији друштва и државе која себе у огледалу види као демократску, али у реалности представља европску црну мрљу кршења основних људских права и дискриминације мањинских заједница.
Припаднику мањинске заједнице не представља изненађење у дисфункционалности једног организма који има ДНК грешку али је изненађење да западни ментори не виде фенотипски дисабилитет који се базира на структуралном хендикепу права српске заједнице.
Да ли је дискриминација у оном свом најогољенијем смислу када нешто што дозвољавате свом народу, не дозвољавате мањинској заједници? Да ли припадност српској заједници подразумева аутоматску дисквалификацију компетентности? Убеђен сам да ова највидљивија системска и институционална дискриминација изазива смртне реакције у Данској, а забрињавајуће је колико је на Косову асимптоматска.“
Разумем да Ваша улога обухвата питања од регионалног значаја, али истичем да се овај проблем не тиче само појединца, већ читаве заједнице. Ускраћивање права на рад лекарима и стоматолозима српске националности угрожава доступност здравствених услуга становништву, и то не само српској заједници већ и албанској популацији која је исте добијала у овим системима.
Истовремено, овакав резултат дијалога уноси неспокој и несигурност у даљем преговарачком процесу јер представља веома негативан модел по коме се никако не би ваљало водити у даљем дијалогу и већ више пута помињаној интеграцији српског здравственог система на Косову.
Питања за ЕУ:
-
Да ли је Европска унија свесна да оваквим приступом практично елиминише приватно здравство у оквиру српске заједнице?
-
Да ли се у оквиру дијалога предвиђа заштита права националних мањина од самовоље централних приштинских власти?
-
И на крају, да ли се овакви резултати могу сматрати доприносом европским вредностима једнакости, мултикултуралности и поштовању људских права?
У искреној нади да ће ово писмо допринети бољем разумевању реалних последица дијалога на терену и да ћу добити Ваш одговор, срдачно Вас поздрављам.
У потпису и колеге које су писмо подржале:
Југослав Гашић
Оториноларинголог / власник приватне лекарске ординације – АУРИС
