Случај емитовања спорне пјесме о тзв. „великој Албанији“ на јавном сервису у Скопљу није само још један медијски пропуст, већ озбиљан сигнал колико су одређене идеологије дубоко продрле у институције система. Посебно забрињава чињеница да је ријеч о дјечјем фестивалу, што цијелој причи даје додатну тежину.
Према наводима медија, у питању је програм емитован на другом каналу јавног сервиса, гдје је дјевојчица, носећи симболе тзв. „велике Албаније“, изводила пјесму која директно промовише територијалне претензије према више држава у региону, укључујући и Србију, Црну Гору, Грчку и саму Сјеверну Македонију. Чињеница да је такав садржај прошао све контроле и завршио у програму јавног сервиса отвара питање – да ли је ријеч о пропусту или о нечему много системскијем?
Најава дисциплинског поступка и могућа смјена уреднице Мерита Гаши дјелују више као покушај гашења пожара, него као стварно суочавање са узроком проблема. Јер, није суштина у једној емисији, већ у континуитету појава које указују да се овакве идеје постепено нормализују.
Посебно је симптоматично што се овакви садржаји појављују у формату намијењеном дјеци. То више није питање политике, већ питање обликовања свијести нових генерација. Када се идеја етничког прекрајања граница пласира кроз пјесму и сценски наступ, она губи свој отворено политички карактер и постаје дио „културног израза“, што је далеко опасније.
Овај случај није изолован. Подсјетимо, крајем прошле године у Сјеверној Македонији из школских уџбеника уклоњен је појам Метохија, и то након притиска албанских структура. Тај потез није био само лингвистичка измјена, већ јасан показатељ како се, корак по корак, мијењају историјске и географске чињенице у складу са политичким интересима.
Када се те двије ствари повежу – измјене у образовању и промоција спорних идеја у медијима – постаје јасно да је ријеч о ширем процесу. Процесу у којем институције, умјесто да буду брана радикалним концептима, постају канал кроз који се они пласирају.
Посебно забрињава одсуство снажније реакције на регионалном нивоу. Јер, идеја „велике Албаније“ није само унутрашње питање Сјеверне Македоније, већ директно задире у стабилност читавог Балкана. Игнорисање таквих појава, или њихово свођење на „инцидент“, може се скупо платити.
Умјесто површних дисциплинских мјера, неопходно је поставити суштинско питање: ко и како обликује садржај који долази до грађана, посебно дјеце? Јер, ако јавни сервис није у стању да препозна и заустави овакве поруке, онда проблем није у једном уреднику – већ у систему који је дозволио да до тога уопште дође.
