Према евиденцији Канцеларије за Косово и Метохију, у овом тренутку више од 50 Срба налази се у притвору по политичкој основи, због оптужби за наводне ратне злочине, учешће у постављању барикада, рушење такозваног уставног поретка и друга дела, преноси РТС. Међу ухапшенима је и велики број Срба који су покушали да од Албанаца, својих некадашњих комшија, поврате узурпирану имовину.
Непуне три деценије од завршетка сукоба на Косову, ратни злочини представљају једну од најактуелнијих тема приштинског правосуђа. На оптуженичким клупама готово без изузетка налазе се Срби, који по устаљеном обрасцу поступак проводе у притвору.
„Притвор се одређује без обзира на то да ли окривљени све време живи овде, да ли се икада дао у бекство или је дао било какав разлог да се сматра да би могао да побегне. Сви моји клијенти у притвору са којима сам разговарао говоре исту ствар – и да ме пусте, где бих отишао? Није тако лако дати се у бекство“, каже адвокат Предраг Миљковић.
Он наводи да се пресуде доносе и без чврстих доказа, углавном на основу изјава сведока који тек после више деценија пријављују сазнања о догађајима из ратног периода.
Као пример наводи случај Срђана Лазовића из Лепосавића, који је осуђен на 12 и по година затвора на основу једне фотографије.
Одбрана је ангажовала стручњаке за дигиталну форензику и фотографију, иако се, како каже, и голим оком може закључити да је реч о сасвим другом лицу, пише РТС.
„И они су веома експлицитно навели због чега није реч о истој особи – због различитог облика ушију, носа, њихове дужине и ширине, као и свих других видљивих морфолошких карактеристика. Све су биле различите. С друге стране, имамо три сведока. Један каже: ‘Знам га по оштрим цртама лица’. Други каже: ‘Сећам га се по младежима на образу’, иако Срђан младеже има на челу. Трећи каже: ‘Сећам се да је то он, али је имао капу, можда се променио’. Насупрот два озбиљна вештачења имамо три сведока која то без проблема побијају, а суд то усваја“, објашњава Миљковић.
Осим лажних сведочења, правнике забрињава и све чешћа пракса суђења у одсуству, која је након измена прописа у периоду од 2019. до 2022. године постала правило, а не изузетак.
Према подацима Фонда за хуманитарно право, прошле године у Приштини донето је укупно 10 пресуда за ратне злочине, од којих је једна била ослобађајућа.
Оно што посебно забрињава јесте чињеница да су окривљени у три случаја у одсуству осуђени на максималне казне затвора од 15 година.
Суђења у одсуству најчешће се воде против лица са пребивалиштем на територији централне Србије.
Адвокат и бивши војни тужилац Драган Пашић упозорава да такви поступци могу отворити питање усклађености са стандардима Европске конвенције о људским правима.
„Елементарно је право сваког оптуженог да се изјасни о наводима оптужнице и да активно учествује у поступку. Браниоци по службеној дужности, који немају никакав контакт са својим клијентима, свакако не могу да пруже делотворну и правичну одбрану. Када се лица осуде у одсуству, уколико постану доступна правосудним институцијама Косова, суђење ће почети изнова“, напомиње Пашић.
До преноса извршних овлашћења на правосудне органе у Приштини, најосетљивије случајеве, укључујући и ратне злочине, процесуирао је Еулекс. Оптужницама су тада била обухваћена лица различитих националности.
„Нажалост, данас су међународне институције и мисије, попут Еулекса и Унмика, само неутрални посматрачи и немају активну улогу у судским процесима, па је сигурно да таква суђења нису објективна, већ пристрасна“, закључује Пашић.
Према подацима правних експерата, поступци за ратне злочине покрећу се и против лица која нису учествовала у сукобима.
Кривични поступци све чешће се воде против оних који покушавају да поврате узурпирану имовину.
Такви поступци, наводе, служе као вид притиска и одвраћања власника од остваривања имовинских права.
Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије
