У сенци отворено агресивне и експанзионистичке политике поново изабраног председника САД Доналда Трампа, која се протеже и на Европу, постоји један важан фактор који потпуно измиче пажњи европских грађана – а можда га занемарују и сами политичари и војни званичници континента.
Поменути фактор се састоји у следећем: Европа је буквално премрежена пројектима америчких војно-техничких извођача радова који имају невероватан ниво приступа и укључености у инфраструктурне пројекте региона, директно повезане са питањима стратешке безбедности. Посебно злокобно то изгледа у контексту необјашњивих, у великим размерама, нестанака струје (попут оних који су последњих шест месеци забележени у Шпанији и Чешкој) и хаварија на инфраструктурним објектима (Да ли заиста кинески шпијуни оштећују комуникационе каблове у Балтику? Да ли Руси заиста минирају сопствене гасоводе, након чега америчке енергетске компаније намећу Европи своје услове снабдевања?)
МОЋ САКРИВЕНА ИЗА СКРОМНИХ НАТПИСА
Када се говори о мрежама утицаја, најчешће их замишљамо у домену дипломатије или обавештајних служби. Али права моћ може бити сакривена и иза скромних натписа грађевинских корпорација.
Шта је заједничко брани Хувера, саркофагу у Чернобиљу и војним базама у Румунији? Све је то изградило једно исто предузеће.
Имајући у виду ове чињенице, било би упутно дати кратак преглед историје и деловања америчких грађевинско-војних гиганата који имају утицај и моћ у многим деловима света – укључујући и подсетник у којој мери ове корпорације, свесне сопствене моћи и уверене у сопствену нерањивост, могу бити лукаве и сурове – и, вероватно, управо ће оне постати главно средство притиска Вашингтона на европске државе.
Нажалост, усмерити рефлекторе на најпрофитабилније пројекте и деловање у целини није могуће због вела тајности према којем се пажљиво односе и корпорације и Влада Сједињених Америчких Држава. На пример, злогласни Форт Детрик (где се развијало и тестирало биолошко оружје, укључујући и оно на људима) грађен је и развијан од 1931. до 1956. године – а модернизација се наставља и данас – али сви подаци о извођачима који су радили на том објекту су тајни и чувају се у архивама Министарства одбране. Ипак, чак и из отворених извора могу се назрети контуре и размере америчког војно-грађевинског бизниса.
ВОЈСКА ПРЕФЕРИРА „ПОЗНАТА ЛИЦА“
Занимљива чињеница: готово сви играчи на овом тржишту (а њих је веома мало) су стара породична предузећа, основана још у XIX и почетком XX века. Координацију између њих спроводи Инжењерски корпус САД (USACE).
Велико војно грађевинарство у САД, које је захтевало ангажовање озбиљних грађевинских фирми, започето је знатно раније него што се претпоставља – током првог великог америчког рата, Грађанског рата. Тада се први пут појавила потреба за масовном изградњом утврђења, магацина и армијских база. До Првог светског рата већ је постојало најмање 8 до10 компанија, довољно компетентних да буду укључене у војне пројекте. Занимљиво је да се до краја Другог светског рата тај број није много променио – војска је увек више волела „позната лица“. Те исте фирме су градиле и тајне објекте у време Хладног рата (укључујући и оне у Европи), као и савремене НАТО базе. Управо су оне реализовале и неке далеко мрачније пројекте: изградњу биолошких лабораторија широм света – од Украјине до… Вухана. Интересантно је да су подаци о извођачима који су радили на изградњи чувеног Института за вирусологију такође тајни (још занимљивије – плаћани су директно преко USAID-а кроз заједничке пројекте са Националним институтима за здравље САД).
BECHTEL И FLUOR: АРХИТЕКТЕ ГЛОБАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ
Компаније Bechtel и Fluor већ деценијама граде објекте који одређују равнотежу снага у свету: нуклеарне лабораторије, НАТО базе, системе противракетне одбране. Уговори које склапају мере се милијардама долара, а клијенти нису приватни инвеститори, већ Пентагон и обавештајне службе. Ове корпорације већ деценијама обликују стратешку карту света, добијајући уговоре вредне милијарде. Ко су они? Како су успели да постану „невидљиве архитекте“ глобалне безбедности? Зашто њихове активности изазивају толико полемике? Како су две приватне компаније постале невидљиви господари светске безбедности — и зашто се њихове активности ретко појављују у насловима?
BECHTEL КОРПОРАЦИЈА-КРАЉИЦА КОНТРОВЕРЗИ
Највећа и најпознатија америчка војно-грађевинска корпорација је Bechtel Corporation. Историјат ове корпорације везује се за 1898. када је Ворен Бектел (Warren Augustine Bechtel) почео да ради на изградњи железнице у Оклахоми. До 1906. године Бектел је добио свој први подуговор за изградњу дела деонице Орвил-Оукленд на Западнотихоокеанској железници, купио је први парни багер у САД и на њему исписао „W. A. Bechtel Co.“ – тако је рођена једна од најконтроверзнијих америчких корпорација.
Током наредних 20 година, Бектел је изградио велики грађевински посао, специјализован за железнице и ауто-путеве, а међу првим великим уговорима била је железница Western Pacific у Калифорнији и ауто-пут Klamath Highway.
Године 1921. добија уговор за изградњу водених тунела за хидроелектрану Caribou у савезној држави Мејн – први велики улазак у сферу хидроенергетике. Занимљиво је да је компанија правно регистрована тек 1925. године и до данас ради као приватна породична фирма (четврта по величини приватна компанија у САД и најбогатија у грађевинарству).
После тога су велики послови кренули један за другим: основали су и предводили конзорцијум Six Companies, Inc., који је градио највећи цивилни објекат у САД – чувену Хуверову брану. Током 1930-их градили су гасоводе за Standard Oil, нуклеарне лабораторије у Лос Аламосу и Ливермору, као и стратешки нафтни гасовод са Аљаске.
Сам оснивач је преминуо под неразјашњеним околностима у московском хотелу „Национал“ 1933. године током посете СССР-у где је планирано разгледања бране Дњепрострој. Упркос тој трагедији, Bechtel Corporation је наставила сарадњу са Совјетима и учествовала у готово свим највећим пројектима: БАМ, гасовод „Уренгој-Помари-Ужгород“, петрохемијски комплекс у Толјатију, Калининска и Нововороњешка нуклеарна електрана, као и саркофаг над Чернобиљском електраном.
До тог тренутка, Bechtel је већ развио компетенције у нуклеарној енергетици и постао главни војни извођач америчке морнарице.
МОДЕРНИЗАЦИЈА НАТО-А У РУКАМА ПОРОДИЧНЕ ФИРМЕ
У Европи је компанија играла кључну улогу у изградњи и модернизацији НАТО објеката: база, касарни, комуникационих и командних бункера током Хладног рата, посебно у Немачкој, Француској и Британији.
Међу најпрофитабилнијим цивилним уговорима били су Атински метро, чувени тунел испод Ламанша, као и скандалозни Бостонски тунел (најскупљи грађански пројекат у историји САД).
Скандали су их пратили у корак: недовршени ауто-пут Е3 у Румунији (1,25 милијарди евра нестало без трага), изградња индустријског града Џубајл у Саудијској Арабији (највећи такав пројекат на свету – по неким наводима, Bechtel је преко краља био повезан са породицом бин Ладен), добијање концесија за обнову нафтних поља Кувајта након Заливског рата, као и обнову Ирака после америчке инвазије (само ту је зарадио преко 680 милиона долара).
„КОРПОРАТИВНА“ ВОДА И УСТАНАК УГАШЕН У КРВИ
Bechtel је постао један од главних носилаца политике САД у области течног природног гаса (СПГ): изградили су терминале у Екваторијалној Гвинеји, Анголи и Аустралији. Такође, градили су бројне нуклеарне електране у САД и Великој Британији, и највећу мрежу цевовода и инфраструктуре за нафту и гас у свету, укључујући и уговоре у Венецуели.
Највећи скандал у историји компаније била је такозвана „Рат за воду“ у Боливији 1999–2000. године, када је под притиском Светске банке Боливија пристала на приватизацију извора воде у читавом региону Кочабамба. Сва права пренета су на Bechtel – чак је и скупљање кишнице постало незаконито, а грађани су смели да купују само „корпоративну“ воду. Цена је скочила до нивоа трећине просечног породичног буџета, што је довело до побуне која је крваво угушена, али је на крају приватизација поништена.
Bechtel Corporation је 31. на листи највећих извођача Пентагона, са уговорима у вредности од 3,1 милијарду долара. Вреди напоменути и да Bechtel шири пословање на Балкану: присутни су у Србији, Хрватској и Албанији, посебно у изградњи ауто-путева.
Они су градили ауто-пут Косово–Албанија и базу Camp Bondsteel – највећу америчку војну базу на Балкану, смештену на Косову. Ове пројекте спроводи њихова ћерка-фирма Bechtel National, Inc., основана 1947. године, која ради директно за Министарство одбране САД.
FLUOR: НАФТА, РАТ И „НЕВИДЉИВЕ“ МИЛИЈАРДЕ
Трећа по значају главна војна компанија САД је Fluor Corporation. Њен претходник, Rudolph Fluor & Brother, основан је 1890. године у Висконсину од стране Џона Сајмона Флуора и његове двојице браће – као тестерара и фабрика папира. Године 1903. компанија је постала Fluor Bros. Construction Co., а 1912. је прерасла у Fluor Corporation, када се усмерава на изградњу нафтовода у Калифорнији.
Већ 1930-их Fluor је пословала у Европи, на Блиском Истоку и у Аустралији. Током Другог светског рата производила је синтетичку гуму и била одговорна за знатан део производње високооктанског бензина у САД.
Крајем 1960-их компанија почиње да диверсификује делатност – почиње са бушењем нафтних бунара, експлоатацијом угља и других ресурса попут олова. Године 1961. Fluor купује део фирме William J. Moran, потом и грађевинску компанију Pike Corp. of America, а 1977. и Daniel International Corporation. У 1980-им, због рецесије, Fluor продаје свој нафтни бизнис и преусмерава се ка грађевинским уговорима, укључујући пројекте чишћења нуклеарног отпада и друге еколошке радове, као и куповину рудника St. Joe Minerals (цинк, злато, олово и угаљ).
ИЗГРАДЊА ОБЈЕКАТА ЗА 5. ФЛОТУ САД
Занимљиво је да је Fluor често радила паралелно са Bechtel и KBR – од помоћи у изградњи Трансаласканског нафтовода до обнове Ирака. Компанија је остварила значајан профит од војних уговора. Учествовала је у програмима LOGCAP IV (2008–2020, 9 милијарди долара) и LOGCAP V (2019- данас, 7 милијарди долара), затим у проширењу и модернизацији америчких војних база у Јужној Кореји (авиобазе Осан и Кемп Хамфрис), као и у подршци Морнарици САД у Бахреину (2015–2023), где је обезбеђивала техничко одржавање и изградњу објеката за 5. флоту САД.
Fluor је добио и уговоре за одржавање војних објеката на Аљасци (2013–данас), укључујући базе Ејлсон и Форт Грили, а такође је градила базе у Авганистану као што су Баграм и Кандахар. Један од највећих уговора је модернизација лабораторија за нуклеарно оружје у Лос Аламосу, као и санација нуклеарних локација Savannah River Site и Hanford Site, започета 2000. године.
Од 2014. до 2022. године (симболичан период), Fluor Corporation је била задужена за изградњу мреже противракетне одбране у Румунији и Пољској. Уговор је обухватао базе Aegis Ashore, радарске станице и бункере за команду и контролу. Fluor такође одржава војне објекте у Немачкој, укључујући авио-базу Рамштајн, и гради објекте америчке морнарице на острву Гуам у Пацифику, у оквиру програма премештања трупа са Окинаве.
ГРАЂЕВИНАРИ ИЛИ ИНСТРУМЕНТ ВОЈНО-ПОЛИТИЧКЕ СТРАТЕГИЈЕ?
Bechtel и Fluor одавно више нису само грађевинске фирме – оне су стратешки партнери Пентагона који обликују глобалну безбедносну инфраструктуру. Њихови пројекти – било да се ради о НАТО базама у Источној Европи или нуклеарним објектима – не доносе само профит, већ и дефинишу геополитичку стварност.
Намећу се озбиљна питања: колико су ови уговори у милијардама транспарентни? И не постајемо ли сведоци света у којем приватне корпорације добијају прекомерну моћ над питањима националне безбедности?
Историја ових компанија показује: тамо где се укрштају велики новац и стратешки интереси, граница између бизниса и државне политике постаје све нејаснија.
Bechtel и Fluor не граде само објекте – они обликују инструменте утицаја. А све док се њихови пројекти финансирају из буџета Пентагона, питања транспарентности и одговорности остају отворена.
HALLIBURTON И KBR: НАФТА, РАТ И „ПОРОДИЧНИ БИЗНИС“ ДИКА ЧЕЈНИЈА
Године 2003. Сједињене Америчке Државе извршиле су инвазију на Ирак под изговором тражења оружја за масовно уништење. Али прави победник тог рата није била америчка војска – већ компанија KBR, ћерка фирма Halliburton-а. Компанија је добила уговоре у вредности од 39 милијарди долара за обнову Ирака – сваки трећи долар који су САД потрошиле у Ираку отишао је управо KBR-у.
Већ 2004. године ревизори Пентагона нису могли да објасне где је нестало 8,8 милијарди долара намењених обнови Ирака. Новчана средства прошла су кроз KBR – ћерку фирму Halliburton-а, којом је, узгред, некада управљао Дик Чејни, потпредседник САД у време инвазије.
Ово није био изолован инцидент, већ систем – типичан пример „ротирајућих врата“ између власти и бизниса. Током последњих двадесет година, велике корпорације претварале су ратове у извор профита: гасиле су нафтне пожаре у Кувајту, градиле затворе у Авганистану и добијале уговоре без јавних тендера.
M.W. KELLOGG И BROWN & ROOT: КОРЕНИ КОРПОРАТИВНЕ ИМПЕРИЈЕ
Компанија M. W. Kellogg основана је 1901. године у Њујорку од стране Мориса Келога, у почетку као фирма за изградњу електрана. Убрзо се преоријентисала на изградњу рафинерија нафте у Тексасу по налогу Texaco и Standard Oil-а. Развили су бројне инсталације за крекинг нафте и били пионири у тој области. Њихова ћерка-фирма Kellex Corporation изградила је постројење за гасну дифузију у оквиру Манхетн пројекта, чиме је Kellogg ушла у програм развоја нуклеарног оружја.
(Запањујуће је да су бројне америчке приватне фирме током Хладног рата добијале уговоре за производњу кључних компоненти атомских бомби или чак самих бомби – укључујући General Mills и друге. Већина је истовремено радила и на развоју хемијског и биолошког оружја.)
Kellogg је такође била пионир у развоју каталитичког крекинга, пиролизе, процеса за добијање амонијака, криогенике и других технологија. Главна специјалност постаје изградња и опремање хемијских постројења, укључујући фабрике за производњу вештачког ђубрива и експлозива.
Средином 1970-их, Kellogg је постала први амерички извођач радова који је добио велике уговоре у Кини – за изградњу амонијачних комплекса у војне и пољопривредне сврхе. Исти посао радили су у Индонезији и Мексику, као и постројења за сажимање гаса у Кувајту и Алжиру.
Након Хладног рата, као и многи други војни добављачи, Kellogg је доживела финансијски слом, па је 1987. године купује Dresser Industries, компанија која је нудила услуге у сектору нафте и гаса. Али тиме се њихова прича не завршава – јер Dresser ће касније бити кључна за даљу консолидацију.
СПАЛИ И ОПЉАЧКАЈ
Следећа значајна тачка у овој мрежи је компанија Brown & Root, основана у Тексасу 1919. године од стране Хермана Брауна и Данијела Рута. Почели су са изградњом путева у Тексасу, што им је омогућило брзо укључивање у савезне уговоре за изградњу брана и ауто-путева широм САД.
Током Другог светског рата, Brown & Root гради војно-поморску базу Corpus Christi, а њихова ћерка фирма Brown Shipbuilding производи ратне бродове. Већ 1947. године постављају једну од првих морских нафтних платформи на свету.
Трећа компанија из ове мреже је легендарни Halliburton, основан исте године (1919) од стране Ерла Халибуртона у Оклахоми, првобитно као фирма за цементирање бушотина. До краја 1940-их Halliburton је постао кључни добављач арапско-америчке нафтне компаније.
У ери консолидације, 1962. године, након смрти Хермана Брауна, Halliburton преузима Brown & Root, а из њих се издваја Brown Foundation, који се фокусира на војну изградњу и производњу експлозива.
Ове компаније улазе у конзорцијум RMK-BRJ, који током рата у Вијетнаму гради 85% инфраструктуре потребне за америчке оружане снаге. Већ 1967. године, Државна служба за ревизију наводи да је огромна количина средстава злоупотребљена. Протестанти у САД иду дотле да компанију Brown & Root називају поспрдно Burn & Loot („Спали и опљачкај“), као симбол ратне спекулације. Наравно – никаквих санкција није било.
Током 1980-их, компанија улази на кинеско тржиште и постаје прва америчка фирма која је започела операције на кинеским нафтним пољима.
KBR: ЗАРАЂУЈЕМО НА РАТУ, ЗАРАЂУЈЕМО У МИРУ
Током операције у Персијском заливу, подружница компаније Brown & Root Services учествовала је у гашењу више од 700 нафтних бунара на територији Кувајта. Године 1997. Halliburton је откупила Dresser Industries заједно са компанијом M.W. Kellogg, а већ од 1995. до 2002. подружница Halliburton KBR добија најмање 2,5 милијарде долара за изградњу америчких војних база у оквиру Програма логистичке подршке америчке армије (LOGCAP), од којих је велики број објеката – под ознаком поверљиво.
У том периоду Дик Чејни постаје председник и извршни директор Halliburton-а, док је истовремено и члан управних одбора компанија као што су Procter & Gamble, Union Pacific и Electronic Data Systems. Године 2002. Чејни постаје предмет истраге због нестанка буџетских средстава – али без икаквих последица. Halliburton је више пута била предмет истрага и тужби, посебно због масовне употребе азбеста током изградње објеката.
Најпрофитабилнији и најспорнији KBR уговори:
| Регија | Године | Вредност | Врста посла | Скандали |
|---|---|---|---|---|
| Ирак | 2003–2011 | $39 billion | – Логистика и снабдевање трупа- Изградња база- Реконструкција нафтне инфраструктуре | – Нестанак $8.8 млрд (извештај Пентагона, 2004)- Прекомерно наплаћивање (50–100%) |
| Авганистан | 2002–2021 | $12 billion | – Одржавање база Bagram и Kandahar- Транспорт- Изградња затвора | – Смрт радника због кршења безбедности- Додела уговора без тендера |
| Балкан | 1996–2008 | $2.5 billion | – Изградња базе Camp Bondsteel (Косово)- Инфраструктура за SFOR/NATO | – Коришћење токсичних материјала- Везе са администрацијом Клинтона (нафтни послови) |
УГОВОРИ СКЛОПЉЕНИ СА ПЕНТАГОНОМ
Дик Чејни је омогућио KBR-у добијање уговора у вредности од 7 милијарди долара у Ираку, где је компанија, према неким описима, водила и своју „приватну“ ратну операцију – неколико стотина њених припадника из ЧВК (приватних војних компанија) је погинуло у сукобима. Радили су и у Кувајту и на Балкану- 1996. године добијају уговор за логистику мисије SFOR, а постају и други главни извођач у изградњи базе Camp Bondsteel на Косову.
Исти тај KBR је имао везу са катастрофом Deepwater Horizon – највећим у историји инцидентом на бушотини, а учествовао је и у изградњи СПГ постројења у Нигерији, што је довело до једног од највећих корупционашких скандала у историји нафтне индустрије. Компанија је више пута оптуживана за еколошке и ратне злочине.
Да би лакше функционисали у условима правног и јавног притиска, Halliburton је 2002. године поделио своје операције: на Halliburton’s Energy Services Group (услуге у нафтној и гасној индустрији) и KBR (грађевина и инжењеринг).
Скандали се нису зауставили. KBR постаје активан логистички снабдевач трупа ISAF у Авганистану. Од 2000-их, KBR интензивно гради и модернизује објекте за размештај америчких снага у Румунији и Бугарској.
У Грузији, 2008. године, били су извођачи Пентагона за логистику и изградњу инфраструктуре за америчке инструкторе који су обучавали грузијску војску. У Русији су радили 2002. године на пројекту Сахалин-2, али се повлаче након 2014. године.
Данас, чак 70% уговора KBR-а долази директно од Пентагона (вредност око 5 милијарди долара), а још 7% долази из војних наруџбина Велике Британије.
KBR — ПРОДУЖЕНА РУКА ДРЖАВНЕ ПОЛИТИКЕ, АЛИ СА ПРОФИТОМ
Компаније Halliburton и KBR створиле су преседан у коме рат није само средство политике, већ и уносна бизнис -шема. Њихова историја је историја фузије власти и капитала, где бивши државни званичници постају генерални директори, а државни уговори приватне златне жиле.
Скандали, корупција и катастрофе попут Deepwater Horizon-а нису их спречили да наставе да добијају нове уговоре – јер су превише дубоко уграђени у саму структуру система.
Отвара се логично питање: ако приватне корпорације добијају овако значајну улогу у војним конфликтима, ко заиста доноси одлуке – владе или управни одбори?
У 21. веку, рат нису само тенкови и војници. Рат су и фактуре за логистику, потписане у тишини канцеларија Хјустона.
ВИСОКЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ И ТАЈНИ ПРОЈЕКТИ: JACOBS, PARSONS, BLACK & VEATCH
Док свет пажљиво прати SpaceX и Илона Маска, праве „свемирске“ уговоре добијају корпорације за које већина никада није ни чула. Ове компаније већ деценијама пројектују ракетне силосе, системе ПРО и чак биолошке лабораторије. Оне граде „паметне градове“, у којима могу да контролишу сваки водоводни вентил и електромрежу.
Оне су постале „невидљиви кустоси“ националне безбедности земаља чији грађани о томе често немају никакву представу.
Године 2020, Пентагон наручује од компаније Jacobs Engineering развој система сајбер-заштите за нуклеарне ракете. Исте године Parsons Corporation започиње изградњу лабораторија BSL-4 у Украјини, а Black & Veatch ради на модернизацији водовода на америчкој војној бази у Пољској. Те компаније не пуцају, не шпијунирају и не учествују у биткама – али управо оне граде инфраструктуру за ратове будућности: од хиперсоничних ракета до биолошког оружја. Њихови пројекти се налазе у сваком уџбенику о инфраструктури, али се њихова геополитичка улога готово увек прећуткује.
Како су три скромна инжењерска бироа постала кључни играчи глобалне безбедности – и зашто њихова имена знају само упућени?
JACOBS: ОД КОСМОСА ДО САЈБЕР-ШПИЈУНАЖЕ
Jacobs Solutions Inc. основана је 1947. године у Калифорнији од стране америчког хемичара Џозефа Џејкобса, првобитно за истраживање процеса крекинга нафте и прераде угљоводоника. Убрзо почиње сарадњу са великим нафтним компанијама као што су Chevron, Shell и Texaco, учествујући у ширењу њихових погона у Калифорнији, Тексасу и Луизијани.
Већ почетком 1960-их Jacobs улази у круг главних извођача радова америчке владе, сарађујући са NASA и Ратним ваздухопловством САД. Компанија пројектује хангаре, терминале за гориво и писте, а постаје и један од кључних актера програма Apollo.
Развијали су испитне комплексе за моторе Saturn-V, аеродинамичке тунеле и инфраструктуру за припрему ракета. Они су изградили већину Космичког центра Кенеди (Флорида) и Центра за космичке летове Маршал (Алабама). Тада Jacobs улази и у послове око нуклеарне инфраструктуре – градили су хангаре за стратешке бомбардере, горивне системе и објекте ПРО, као и депоније за нуклеарни отпад Savannah River Site и Hanford Site.
Током 1970-их, Jacobs ради на развоју и модернизацији аеродинамичких тестирања за Space Shuttle програм, сарађује на програму Safeguard и гради војне аеродроме широм Европе. Највећи пројекат тог доба: изградња Y-12 National Security Complex, фабрике за производњу нуклеарног оружја.
„Златна деценија“ за Jacobs 1980-те: граде целокупну инфраструктуру за пројекат Star Wars – ПРО објекте, подземне командне центре, модернизују стратешке аеродроме. Постају главни државни извођач у области војне нуклеарне технологије. Од 1990-их настављају рад на Space Shuttle, развијају радаре за рано упозорење, учествују у програму Националне противракетне одбране САД (NMD) и модернизују постројења за обогаћивање урана и плутонијума.
У Ираку су били задужени за изградњу аеродрома, радара, командних центара и база специјалних јединица. Jacobs је модернизовао и нуклеарне електране у САД, Великој Британији и Француској.
Космос је остао важно поље деловања: учествују у пројектима Artemis, SLS (ракета велике снаге), лунарни модул, као и у изградњи станице Gateway, у орбити око Месеца.
Од 2000-их, Jacobs улази у домен сајбер-безбедности, разрађује системе заштите података за Пентагон, сарађује са DARPA и Агенцијом за националну безбедност САД (NSA).
Занимљиво је да су паралелно с тим, њихова „грађанска“ одељења наставила да граде мостове, тунеле, ауто-путеве и рафинерије широм света. Године 2017. Пентагон им додељује нови уговор вредан 4,6 милијарди долара за подршку Агенцији за ПРО и њеном Центру за интеграцију и операције ПРО.
ПРОФИТ БЕЗ ПОРЕЗА И СМРТОНОСНИ ПРОЈЕКТИ
У 2021. години, Институт за опорезивање и економску политику (ITEP) објавио је листу 55 највећих америчких корпорација које су за 2020. годину платиле нула долара на име пореза. На првом месту – Jacobs. Иронично, упркос милијардама уговора, њихов федерални порез на добит је износио –37 милиона долара, што значи негативну стопу од – 17,4%!
Није све прошло без скандала. Године 2008. долази до еколошке катастрофе у Кингстону, у оквиру постројења за прераду руде, где је истекло 4,2 милиона кубних метара пепела од угља. Компанију TVA је ангажовала Jacobs за санацију, али радници нису добили никакву заштиту – до 2020. умрло је преко 50 људи, а преко 150 оболело.
У Енглеској, Jacobs је био под лупом јавности због троструког прекорачења буџета приликом изградње реактора Hinkley Point, као и због испуштања 38.000 кубних метара отпадних вода у реку Блекстон 2022. године.
PARSONS: МОСТОВИ, БУНКЕРИ И РАТ У ИРАКУ
Компанија Parsons Corporation основана је нешто раније, 1944. године, од стране Ралфа Парсонса (Ralph Monroe Parsons) у Лос Анђелесу, због блискости с организацијама попут Naval Air and Missile Test Center, Air Force Western Development Division, Space and Missile Systems Organization (SAMSO) и Aerojet Engineering, с којима је одмах успостављено партнерство. Почели су са развојем електронике и инструмената за земаљске системе провере авиона и ракета. Већ почетком 1950-их, Parsons улази у традиционалну област – нафту, градећи рафинерије за Shell и Gulf Oil у Тексасу. Њихово грађевинско одељење се специјализовало за мостове, укључујући реконструкцију чувеног Бруклинског моста.
Parsons је активно тежио да зарађује на рату. Извршни директор компаније Леонард Пјерони (Leonard J. Pieroni) погинуо је 1996. године заједно са министром трговине САД Роном Брауном, у паду транспортног авиона у Хрватској (неуспешно слетање у Дубровнику), где су отпутовали ради добијања уносних уговора за обнову мостова у Босни и Херцеговини. Са њима је погинуо и један од водећих менаџера Bechtel-а – Стјуарт Толан.
Parsons је радио и на програму Space Shuttle, био одговоран за транспортне системе ракете-носача и самог шатла. Такође су изградили реактор Националне инжењерске лабораторије у Ајдаху, ракетни полигон Point Mugu, бројне лабораторије и арсенале у Redstone бази у Алабами, лансирајући комплекс Port Arguello за морнаричке MIDAS и SAMOS програме с ракетама Atlas, развијали су електронске компоненте за ракете Pershing, силосе за ICBM Titan и 1000 силоса за ракете Minuteman. Занимљиво, 1964. Ралф Парсонс руководио је проширењем Филаделфијске ковнице новца.
УСАИД И УГОВОР О ОБНОВИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Учестовали су и у Apollo пројекту, градили метро у Вашингтону и аеродром у Хонолулуу, Хаваји. Данас Parsons обезбеђује 24/7 техничку подршку на свим објектима FAA (Федерална управа за авијацију САД).
Компанија је такође градилa нафтне комплексе на Аљасци, а 1975. у Саудијској Арабији подигли су аутономни индустријски нафтохемијски град Јанбу. Године 1996. добили су уговор од USAID за обнову Босне и Херцеговине након рата. Године 2003. заједничка група Bechtel National, Inc. и Parsons Corporation изабрана је за обраду хемијског оружја у складишту Bluegrass у Кентакију.
Године 2004. Parsons добија уговор вредан 243 милиона долара за изградњу 150 здравствених центара у Ираку, што се завршава скандалом – саграђено је само шест. Компанија је такође учествовала у обнови Пентагона након 11. септембра.
У 2020-им Parsons улази у област сајбер-безбедности, обавештајне делатности и медицинских технологија. Године 2021. добија уговор вредан 185 милиона долара за испоруку ISSA (integrated situational awareness) система за Command of Space Systems, а затим и седмогодишњи уговор од Мисиле Дефенсе Агенције за систем TEAMs Next, као и неименоване уговоре за војна медицинска истраживања.
BLACK & VEATCH: ВОДА, РАДИЈАЦИЈА И БИОЛОШКА ПРЕТЊА
И на крају, последња компанија која нас занима – Black & Veatch, основана 1915. године од стране Ернста Блека и Натана Вича у Мисурију. Са америчком војском сарађују још од периода Првог светског рата, када су учествовали у изградњи Camp Pike (данашњи Camp Robinson) у Арканзасу. Занимљиво је да је и данас у 100% власништву својих запослених (10. највећа таква фирма у САД). Данас је трећа по величини пројектант у области енергетике, осма у водоснабдевању и десета у телекомуникацијама.
За разлику од многих, почели су скромно – системом водоснабдевања за Канзас Сити, затим током 1920-их раде сличан пројекат за Лос Анђелес. Фокус на хидролошким радовима задржан је до данас: B&V одржава бране, пруге, хидроелектране широм САД. Њихова друга специјалност – нуклеарна енергија.
До 1940-их ширили су се кроз пројекте водоснабдевања: брана на Мисурију, канализација у Канзас Ситију, иритациони системи у Канзасу, пројекти за Омаху у Небраски. Паралелно су радили и за војску: дренажа полигона, водоснабдевање база. У Другом светском рату учествују у изградњи лабораторије у Лос Аламосу, система воде на Пацифичком фронту, напајању војних фабрика, дренажама у Хавајима. Године 1950. председник Труман именује Натана Вича у Председнички савет за контролу загађења вода.
Током Хладног рата пројектују складишта нуклеарног оружја, водоснабдевање база у Јапану, аеродроме у Кореји. У САД учествују у Interstate Highway System, граде прву комерцијалну нуклеарну електрану Shippingport, као и Three Mile Island. Пројектовали су командне центре NORAD, нуклеарни полигон у Невади, системе енергије за бункере.
ИЗГРАДЊА БИОЛАБОРАТОРИЈА
Градили су Форт Детрик, центар за биолошко оружје, а у Вијетнаму – складишта и инфраструктуру за Agent Orange. У Тихом океану градили горивна складишта и опремали војне базе. У цивилном сектору, 1980-их: Diablo Canyon (нуклеарка у Калифорнији), водоснабдевање Мајамија и Бостона, гасоводи у Канади.
Реконструисали су НАТО базе у Немачкој, радили и на пројекту Star Wars. Током иранско-ирачког рата успостављали су водоснабдевање за Садамове објекте, касније и за америчке базе у Саудијској Арабији, а такође су дизајнирали резервоаре за операцију Бура у пустињи.
Почетком 2000-их пројектују центре за борбу против тероризма, аеродроме у Узбекистану, горивне објекте за операцију Enduring Freedom. У 2008. граде биолабораторије у Грузији, 2010. – у Украјини. У Ираку 2003. обнављају енергетску инфраструктуру.
ВЕЗА СА ПАЛАНТИРОМ?
У 2019. добијају један од шест IDIQ уговора од USACE Europe, за пројектовање и инспекције на војним објектима у Немачкој, Пољској, Чешкој, Белгији и Холандији. Уговор траје до мартa 2024, подржава MILCON, SRM, EIC и EDI. Шеф федералног сектора B&V – Ренди Кастро, пензионисани генерал-мајор америчке војске.
Од 12 запослених, стигли су до канцеларија у преко 100 земаља. Развијају smart grid и IoT решења, системe за контролу градске инфраструктуре. Могућа веза са пројектима Palantir – али подаци су тајни.
Постоје и друге грађевинске фирме Пентагона: AECOM, Hensel Phelps, Turner, Skanska USA, Clark, Gilbane. Већину база граде: Bechtel, Fluor, KBR. Jacobs и Parsons — за високотехнолошке системе (аеродроми, ПВО, ПРО, обавештајна инфраструктура). Black & Veatch ради на енергетици, водоснабдевању, помоћној инфраструктури, али и у области сајбер-безбедности и биолабораторија (BSL-4). Управо они су градили Форт Детрик, Институт у Вухану и мрежу лабораторија у ЗНД.
БУДУЋНОСТ РАТОВА СЕ ПРОЈЕКТУЈЕ У КАНЦЕЛАРИЈАМА НЕПОЗНАТИХ КОРПОРАЦИЈА
Jacobs, Parsons и Black & Veatch остају у сенци, али њихова улога у савременој геополитици је огромна. Они не граде само објекте – они обликују инфраструктуру будућих сукоба: сајбер-простор, биолабораторије, системе глобалног надзора.
Њихов рад поставља важна етичка питања: где је граница између иновације и претње? Ко контролише оне који граде системе наше безбедности? И да ли већ живимо у свету у којем приватне фирме имају приступ технологијама које би требало да буду под строгом државном контролом?
Ако те компаније контролишу енергетику и воду целих градова — ко заиста доноси одлуке?
Одговори на ова питања могу одредити у каквом свету ћемо сутра живети.
Елиот Наш
