Српска православна црква данас, у суботу 15. августа, прославља Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, празник познат и као Свети Стефан Летњи или Стеван Ветровити. Посебно свечано биће у манастиру Бањска, задужбини краља Милутина и храму посвећеном управо Светом Стефану. Епархија рашко-призренска потврђује да је Пренос моштију Светог Стефана храмовна слава Бањске и да је празник у манастиру вековима литургијски прослављан из године у годину.
Свети Стефан припада самим почецима хришћанске заједнице у Јерусалиму. У Делима апостолским наводи се међу седморицом изабраних да служе заједници, а за њега се посебно каже да је био „пун вере и Духа Светога”. Његова служба, међутим, није остала само у оквиру бриге о заједници. Стефан је проповедао Христоса, а његово сведочење довело га је пред суд и потом до каменовања.
Пред смрт, према новозаветном сведочанству, Свети Стефан види „небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стране Бога”. Кад га изводе из града и почињу да га каменују, он се моли за своје убице. Управо та молитва за опроштај постаје један од кључних мотива његовог светитељског лика, сачуваног у представи човека који страда, али у последњем тренутку не одговара мржњом.
Зато је у хришћанском памћењу Свети Стефан остао Првомученик – први међу онима који су живот положили због вере у Христоса. Његово страдање истовремено припада историји прве Цркве и њеном теолошком разумевању: Црква се не шири само проповедањем, већ и сведочанством оних који су спремни да због ње поднесу страдање.
Свети архиђакон Стефан – од првомученика до црквеног празника
Празник који се прославља 15. августа није годишњица Стефановог страдања, већ успомена на откривање и пренос његових моштију.
Овде је важно разликовати оно што припада новозаветном историјском сведочанству од онога што долази из каснијег црквеног предања. Дела апостолска говоре о Стефановој смрти и сахрани, док прича о проналаску његових моштију почетком петог века припада црквеном предању. Према том предању, свештенику Лукијану у сну се открило место на којем је Свети Стефан био сахрањен, након чега су његове свете мошти пронађене и потом пренете у Јерусалим. Црквени календар овај догађај везује за 415. годину.
Посебно место Светог Стефана у српском средњем веку види се и у самој владарској традицији. Са Стефаном Немањом и његовим наследницима име Стефан постаје део владарског и династичког идентитета Немањића, а његова веза са Светим првомучеником била је дубоко укорењена у владарским симболима Немањића. Свети Стефан је поштован као заштитник српских владара и државе, а његов лик и име појављују се на владарским печатима, повељама и другом државном знамењу. Тако је име Стефан у средњовековној Србији носило и лично и владарско значење, повезујући земаљску власт са заштитом светитеља.
Свети Стефан на Косову: од Бањске до дечанске фреске
На простору Косова и Метохије то посебно поштовање Светог Стефана оставило је дубок траг. Најзначајнији пример је манастир Бањска, задужбина краља Милутина, подигнута почетком XИВ века и посвећена Светом архиђакону Стефану. Свети краљ Милутин тако је своју задужбину посветио светитељу чије ће име заузимати посебно место у српској владарској и црквеној традицији. Пренос моштију Светог Стефана храмовна је слава манастира, па се данас у Бањској окупљају верници на литургијском слављу.
Свети Стефан се као храмовна слава прославља и у цркви у Великој Хочи, док је његов празник био храмовна слава и цркве Светог Стефана на Брезовици, где је његова храмовна слава прослављана 15. августа. Али можда је најнеобичније место на којем се данас може „срести” Свети Стефан управо у Високим Дечанима.
У западном делу наоса, међу сценама посвећеним Делима апостолским, око 1340. године насликано је његово каменовање. Фреска је део ширег циклуса који прати најранију историју Цркве – Стефанову проповед, страдање и погреб. На први поглед, сцена је испуњена покретом. Прогонитељи су распоређени у готово непрекидном ритму: подигнуте руке, замаси, камење и тела која се укрштају у снажним дијагоналама. Све у тој групи сугерише кретање према једној тачки. А та тачка налази се сасвим десно. Тамо клечи Стефан.
Његова бела одежда издваја га из масе. Док се око њега одвија физички немир, његов лик је сабран и готово непомичан. Није у геометријском средишту композиције, али јесте њена крајња наративна тачка. Поглед који прати замах руку, правац камења и кретање тела на крају се зауставља на њему.
Свети Стефан, међутим, не гледа своје прогонитеље. Његов поглед иде навише. Изнад призора отворено је небо, а у њему Христос. То је композицијско повезивање горњег и доњег дела фреске, а уједно и живописан одговор на речи из Дела апостолских о Светом архиђакону Стефану који види „небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стране Бога”.
Тако се оно што се на земљи догађа као насиље, у простору фреске сусреће са нечим што долази изнад њега. У истој причи појављује се и човек по имену Савле. Он није приказан као онај који баца камење на Светог Стефана, али Дела апостолска бележе његово одобравање погубљења и присуство догађају. Касније ће управо тај Савле кренути путем којим ће постати апостол Павле.
Ту се отвара један од најнеобичнијих путева раног хришћанства: човек чије се име везује за прогон Цркве постаће један од њених најважнијих проповедника. А између Јерусалима и Дечана проћи ће готово осам векова. На дечанском зиду тај догађај није само спомен на једно погубљење, него је у њему сачуван тренутак из којег почиње прича о првом хришћанском мученику, али и о Цркви која ће, упркос прогонима, наставити да расте.
Свети Стефан клечи на крају композиције, док око њега пада камење. Изнад њега су отворена небеса. А између та два света, земље на којој човек страда и неба према којем подиже поглед, стало је оно због чега је овај светитељ вековима остао један од најпоштованијих у српском хришћанском предању.
