Интервју Побједи и текст на НСПМ на који сам принуђен да реагујем, скромно вјерујем, недостојни су угледа који је Ломпар некада уживао, не само код национално настројеног дијела јавности. Но будући да се човјеков живот не може свести на један тренутак, да, штавише, то, правде ради, не би ни требало радити – нарочито ако појединац има и научне и националне заслуге, као што их, несумњиво, има професор и некадашњи саборац Ломпар – ја ћу при одговарању на његове, једним дијелом несхватљиве и увредљиве исказе, уобзирити да су некадашњи и садашњи Ломпар ипак иста особа. Без тога, тон мојег одговора на „лавину“ с Ломпарове стране, изазвану на умјерену и уљудну критику, у емисији у којој је главна тема било разобличавање велеиздајничко-криминалне власти АВ-а (https://youtu.be/xa0eqWiLVCk?si=fY2Ea899bS-9uFZS), био би вјероватно унеколико другачији.

У интервјуу Побједи посредно, без директног именовања, а у тексту на НСПМ и изричито, Ломпар индикује како је моје јавно дјеловање, прије свега унутар Покрета за одбрану КиМ, не само објективно него и по интенцији прорежимско. У временима бурних превирања, какво је ово у којем тренутно живимо, када је државни апарат, заслугом малигног АВлашћа, у хибернацији, а режим размишља само да опстане на власти, овакво означавање може бити врло непријатно по оне које заговорник пленумашких гибања, проф. Ломпар, овако прокаже. При чему онога ко је АВ-а кудикамо чешће од Ломпара јавно разобличавао као велеиздајника и велештеточину – а то је, случајно, моја маленкост – неће имати ко да узме у заштиту. Разумије се, овај „критериј“ национално-грађанске подобности (ко је први, ко је више, чешће.. денунцирао велеиздајника АВ-а) поприлично је иинфантилан, али баш је њега увео у оптицај сам Ломпар, и то је, као што ћемо видјети, био његов, полудеценијски стари casus belli – против Покрета за одбрану КиМ и против његових јавно најангажованијих чланова. Но Ломпара довођење у опасност људи које јавно и неосновно етикетера – на шта ја, као на могући ризик, наравно, пристајем, јер то јесте јесте од ризика јавног ангажовања – савршено није брига. Они који су одступили од његове имагинарне „генералне линије“, коју сви има да слиједе, ако не желе да на њих падне његова, с осудом „кратко спојена“ сумња – морају бити спремни да сносе посљедице његовог јавног изношења необузданих инсинуација.

II

Но пођимо најприје од актуалних мимоилажења између Ломпара и (не само) мене. У тексту за НСПМ он каже:

Одговор националне интелигенције био је недвосмислен: Чедомир Антић, Слободан Антонић, Часлав Копривица, Милош Ковић, Зоран Чворовић, нису подржали студентски протест са образложењем да га воде политички представници невладине интелигенције. Тиме су директно пружили руку Вучић-Брнабић режиму који је тврдио да западни (амерички) чиниоци управљају збивањима. Ако је то тачно, остаје нејасно зашто су ти чиниоци прихватљиви када управљају режимом, па се сви представници националне интелигенције посредно сврставају уз њих? Јер, КО ГОД [истицање – Ч. К.] да води друштвени покрет, ништа не спречава људе националне оријентације да се у њега укључе и боре се за оно до чега им је стало

Прије свега, коме су западњачки/амерички „чиниоци прихатљиви када управљају режимом“?! Мени? Ковићу, Антонићу, Чворовићу? Ломпар, вјерујем, интимно јако добро зна да то није истина. Ако, међутим, из неког разлога, није тако, онда се бојим да је дошло до озбиљне аберације у његовој перцепцији политичке реалности. Надаље, према Ломпару, када неко, рецимо и АВ, нешто тврди, и ако којим случајем и неко други тврди нешто што Ломпару заличи на дотичну АВ-ову тврдњу, тада та трдња сигурно не може бити тачна – зато што то тврди АВ; а тај, који је, према Ломпаровој креативној имагинацији, у сагласју с АВ-ом – сигурно је АВ-ов помагач! Каква парада бесмислених паралогизама…

Осим тога, Ломпар тврди да „ко год да води овај друштвени покрет ништа не спречава људе националне оријентације да се у њега укључе и боре се за оно до чега им је стало“. Заиста? Дакле предзнак, оквир, контекст, инфраструктура, идеологија… – ништа од тога није важно, већ се само, у доброј вјери, прикључите чему било и унутар тога заступате своје идеје, макар оне можда не биле у било каквом дослуху с оним што је базично исходиште тог покрета – осим да сте против истог режима? Према тој „логици“, ако, примјера ради, бољшевици дају замајац неком друштвеном покрету који је против нечега против чега сте и ви, фино му се прикључити и унутар се борите, примјера ради, за поштовање људских права; или се прикључите неком нацистички надахнутом друштвеном покрету – и залажете се за равноправност и недискриминацију. Или при-станете уз ПроГлас – и онда се из таквог оквира борите за националне идеје? Ако је контекст неважан, зашто се, уосталом – да се мало поиграмо ломпаровском „невјештошћу“ – Ломпар не прикључи АВ-овом (фантомском) Народном покрету за државу и унутар њега се бори до чега му је стало? Не памти се да је Ломпар био тако „наиван“, безмало простодушан…

Но Ломпар иде даље:

Не укључивши се у студентске протесте, упркос видном родољубивом расположењу омладине, сејући – као Антић, Антонић, Ковић, Чворовић, Копривица – сумњу у њихову политичку позадину уместо борбе за њихову подршку, национална интелигенција истрајно потхрањује илузију да овај режим има национални политички предзнак.

Првих мјесец дана родољубиво расположење омладине није било ни видно нити видљиво, а онда су одједном, као по команди, почели да су појављују и национална обиљежја и да готово све пароле буду ћириличне. И то, а не само инцијална непрозирност и смишљена анонимност те структуре код критичке националне интелигенције требало би да буди на опрез. Но то је мање важно од „разоружавајућег“ увида: ако се не „борите за њихову [тј. пленумā] подршку“ – оних за које вам је нејасно ко их је и како организовао, ако критички јавно указујете на неке спорне моменте – што смо, као интелектуалци, ваљда обавезni, умјесто да се улагујете гомили, као што предлаже и лично практикује Ломпар – ви онда несумњиво, поуздано и једнозначно радите за оног против којега тај покрет иступа. Невјероватно је како идеолошко сужење свијести може угледне интелектуалце довести до изношења оваквих закључака.

Ипак, кључно неслагање између Ломпара и Покрета за одбрану Косова и Метохије, па тиме и мене лично, сеже нешто даље у прошлост:

[у] подкасту Прави одговор од 27. јануара 2025. године, критички је о мени говорио – никад поменути − Часлав Копривица. Овај члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије није био способан да опази како сам у интервјуу Побједи написао „чланови Покрета”, које сам поименично навео, него је устврдио да сам „оптужио читав Покрет”. Шта значи оваква неистина? […] Приписао ми је једно тврђење које нисам изнео, да би могао да полемише са нечим што нисам рекао

А зашто сам ја то „измислио“ – да би могао полемисати с Ломпаром, јер ми је то, ваљда, некаква тајна лична пасија, или можда тајни, од режима добијени задатак?

Наведимо најприје мјесто из Ломпаровог интервјуа једном од најсрбофобнијих дневних листова у бившој Југославији (https://www.pobjeda.me/clanak/lazemo-se-je-omiljeni-igrokaz-rezima-vucic-brnabic):

Као дио ове кампање појавили су се чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије. За разлику од мене, они нијесу хтјели да потпишу кривичну пријаву против предсједника Србије због велеиздаје 2020. […] Они такође нијесу подржали студентски протест 2024. То показује да наше разлике није створио Проглас него Вучић – Брнабић режим. Они нијесу сумњичили студентски протест због Прогласа, који га наводно води, него због своје запретане подршке Вучић – Брнабић режиму (истицаање: Ч. К.), чије су оптужбе понављали и чији су медији преносили њихове ријечи […] У неколико дана, узастопно, у текстовима и интервјуима, на порталима или телевизијама, тако су се изражавали: Слободан Антонић, Александар Вучић, Зоран Чворовић, Милош Ковић, Војислав Шешељ.

Најприје, „дирљиво“ је одакле Ломпару дотиче (поновљена) „наивност“ да мисли да нацисте из Побједе иоле тангира то што је АВ починио велеиздају Србије поводом КиМ. За дотичну фелу, КиМ је „сусједна држава“

Најприје, „дирљиво“ је одакле Ломпару дотиче (поновљена) „наивност“ да мисли да нацисте из Побједе иоле тангира то што је АВ починио велеиздају Србије поводом КиМ. За дотичну фелу, КиМ је „сусједна држава“. Друго, ако је овдје Покрет за одбрану КиМ као такав ирелевантан, већ се говори само о поменутим појединцима који –тобоже заједно и координисано с АВ-ом и његовим архиподлим alter vox-ом Шешељем – нападају Ломпара, зашто је Покрет уопште споменут? Али нека буде да је то мање важно, да је то „стилско-реторичка“ случајност – у шта није лако повјеровати. Кључни је момент да је послије пет година од тог догађаја Ломпар нашао за сходно да, не први пут, нагласи своју национално-моралну хиперисправност – наспрам Покрета за одбрану КиМ, прије свега његовог Предсједништва из 2020, које је, слиједећи стручно мишљење истакнутих професора права – кривичара, уједно и чланова Скупштине Покрета, одбило предлог Ломпара и неколико наших чланова да као Покрет поднесемо кривичну пријаву против АВ-а за велеиздају. Из тога разлога је ујесен 2020. иступио из Покрета. Дакле, Ломпару овдје нијесу проблем само тројица поменутих чланова Покрета, већ Покрет – зато га је „случајно“ поменуо.

Конкретно, јула 2020. Предсједништво Покрета је већином 4:1 (4 = Ковић, Б. Шијаковић, Сл. Самарџић, Копривица; 1 = Ломпар) гласало је против предлога за подношења кривичне пријаве против АВ-а, што су „листом“ подржали и чланови Скупштине Покрета, слиједећи понуђену стручну аргументацију. Ломпар, по свему судећи, то није доживио само као лични ударац – мада се то нама, и тада и сада, чинило само као легитимна, чисто тактичка разлика у погледу конкретних потеза у борби против АВ-ове велеиздаје – него је то перципирао и као „доказ“ правог односа Покрета према власти. За Ломпара, тај однос није само кукавички већ је у питању и „запретана подршка“, тј. перфидно прорежимски.

Иако је поменуо само тројицу чланове Покрета (притом Чворовић никада није био члан Предсједништва, док је Антонић то постао знатно касније), Ломпар је прећутно изнио, дакако као и досад: паралогичну, пратећу „теорему“: Они који нијесу били вољни или смјели да потпишу кривичну пријаву против АВ-а, суштински га подржавају. Дакле, потоњи „прогонитељи“ Ломпареви (Ковић, Антонић и Чворовић) репрезентативни су за тобожњу колаборацију већина чланова Предсједништва и Скупштине Покрета с АВ-ом, што се „јасно види“ по томе што нико, осим Ломпара и „најхрабријих“, није смио да то уради. Даља разрада ове „маестралне“ конструкције налази неочекиван заокрет и врхунац у тврдњи да је садашње неподржавање „студената“ (при чему је и ово паушална тврдња, јер сва тројица поменутих имају прилично изнијансиране, и неидентичне ставове о тој теми – али Ломпар „признаје“ само онакву подршку какву он сам дâ) „доказ“ је вишегодишње колаборације с АВ-ом. Оптуживањем Ковића, Антонића и Чворовића, као наводних непосредних саизвршилаца, од режима оркестрираног прогона њега, Ломпар је означио Покрет за одбрану КиМ као колаборационистичку структуру с режимом АВ-а. Није, дакле, потребно да вас неко изричито помене, да би вас – очигледно интенционално – стављао у контекст сарадње с АВ-овим велеиздајничким режимом, и на тај начин гурао у морално блато. То је разлог зашто сам сматрао да имам дужност да браним не само сопствену част него и част Покрета за одбрану КиМ. Због тога сам се огласио, а не да бих учествовао у некаквом химеричном „прогону Ломпара“.

На досад пренесеноме професор Ломпар базира даље „увиде“:

Када ДАНАС [истицање – Ч. К] говори о велеиздаји председника Србије, Копривици зачудо не пада на памет да су потписници пријаве – међу којима су били Коста Чавошки и Дејан Мировић, што би требало да има неку правну тежину – били политички паметнији и људски поштенији од њега.

„Правна тежина“ овога акта – то су могли да му кажу правници који су с њиме подносили кривичну пријаву – практично је мизерна. У емисији Прави одговор прецизно сам објаснио зашто Предсједништво Покрета и ја лично нијесмо подржали предлог за кривичну пријаву, иако је моја прва реакција, за шта постоје докази, (што сам поменуо у емисији, а Ломпар заборавио да помене) – прије него сам сазнао стручна мишљења правникā-кривичарā из Покрета (што колеге Чавошки и Мировић нијесу по специјалности) као неправника, лаика, била да би предлог ваљало подржати. Ако стручњаци у ужем смислу ријечи (професори кривичног права на УБ, односно УНС, проф. Игор Вуковић и проф. Бранислав Ристивојевић), убједљиво објасне да је ствар потпуно правно безизгледна (чак и у заиста независном правном систему, а унутар постојећег законског оквиру), из чега се, даље, дало закључити да би та правно безначајна акција могла бити и политички контрапродуктивна – јер би се од могла исористити за пропагандно издавање својеврсне „потврде“ Велеиздајнику да он то тобоже није – схватили смо (и већина у Предсједништву и у Скупштини Покрета) да би инсистирање на таквој акцији улазило у домен политичког егзибиционизма, тј. игрању игре ко је најбољи у антиАВљу.

Вратимо се још једном посљедњем наводу. Ако, како, ипак, призна Ломпар, „данас“ говорим да је АВ велеиздајник, како онда могу бити у („запретаној“) служби његовог режима? А да би имало смисла тражити од мене да признам како је неко, подношењем безначајне кривичне пријаве против АВ-а био „политички паметнији и људски поштенији од мене“, потребно је претходно доказати да ја нијесам разобличавао АВ-овско велеиздајништво прије дотичног догађаја – ето све до „данас“.То, међутим, напросто није истина, будући да сам пуно пута говорио на исти начин, не само послије него и прије подношења фамозне кривичне пријаве. О томе видјети овдје.[1] Ту су дати линкови за ЈЕДАНАЕСТ мојих, врло јасно антиАВовски иитонираних текстова.

Теоретски, Ломпару би то могло бити непознато – иако њега тешко можете назвати неупућеним. Међутим, он је марта 2019. говорио на представљању моје књиге Српски пут, коју он, као и увијек на прдстављањима на којима учествује, савјесно прочитао. Та књиа обухвата и два, према АВ-овој Косовској политици изразито критичка текста, која су првобитно електронски била објављена 2017. и 2018. Дакле, ја не говорим само данас то што говорим о АВ-у, а професор Мило Ломпар то добро зна, али смишљено прећуткује –да би могао да брани очигледну неистину о мојој тобожњој колаборацији с режимом АВ-а.

III

Овим би требало да је исцрпљено отклањање неосновности Ломпарових оптужби за криптопрорежимски став и дјеловање Покрета за одбрану КиМ и мене лично. Но да бих илустровао неоснованост Ломпаровог сумњичења и инсинуирања, да бих њему и онима који се пријемчљиви на његова излагања, предочио колико је то неодрживо, изнио сам у јавност нешто што је дотад било непознато, из чега се видјело до које мјере професор Ломпар није свјестан тога да прећутно прибјегава двоструким морално-интелектуалним стандардима.

Правећи неодрживу аналогију, казао је да би се моје одбијање да потпишем „Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори” од 1. јануара 2020. године могло тумачити као подршка тадашњем подгоричком режиму. […] Додао је да о томе има преписку која поткрепљује његову тврдњу. Човек се мора чудити како су људи изгубили осећај да разликују оно што им се приватно каже или напише од онога што је јавно исказано. Будући да она подразумева извесну поверљивост, позивати се на приватну преписку са неким човеком, као поткрепљење сопствене тврдње, може имати неког оправдања само ако је изнуђено. Да би се показало таквим, неопходно је да буде истинито. Да бих показао да је изречена инсинуација неистинита…

Последња реченица мог писма [Ломпар је пренио своје писмо којим одбија да потпише Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори – прим. Ч. К.] показује да није одржива тврдња како би моје непотписивање могло бити схваћено као подршка подгоричком режиму. Јер, пре Апела, јавно сам се изјаснио у прилог СПЦ у Црној Гори: […] Неодржива је, дакле, аналогија између мог непотписивања „Апела” и њиховог противљења студентском протесту.

Ломпар каже да је јавно било познато шта он сматра о режиму Мила Ђукановића, па није било релeвантно, а камоли критично важно да подржи Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори. Слажем, јер послије тог његовог, за мене лично разочаравајућег геста не бих био улазио ни у какве националне акције с њиме да сам ово био видио као experimentum crucis његове националне и људске исправности. Но како онда то да тај критериј не важи за друге, рецимо за нас из Покрета за одбрану КиМ, поред осталих и за мене – када је ријеч о прилично сличном случају –  иако сам системски јавно денунцирао АВ-ову велеиздају и прије и послије кривичне пријаве Ломпара и сарадника, коју Ломпар, из њему знаних разлога, сматра политичко-моралним лакмус-тестом националне интелигенције?

Ипак, Ломпар се није задовољио претходно изнесеним већ налази за сходно да се на моје, чини се оправдано, повлачење начелне паралеле између двају догађаја из 2020. осврне и на наглашено конспиролошки начин:

Но, лажно представљање приватног текста који је непознат у јавности наликује на класичну полицијску подметачину. То ме сећа Давичовог стиха: „Зар ја уместо филозофа – ознаш?“ […] У мом писму није тешко видети да је главни разлог мог непотписивања овог „Апела” било потпуно одсуство критике српске власти у њему. То значи да је – и крајем 2019. године, пре подношења кривичне пријаве – постојала кључна разлика између нас. Био је то – и остао – однос према Вучић-Брнабић режиму.

Како је то „приватни текст лажно представљен“? Ломпар је (исправним) навођењем својег писма којим је одбио нашу (М. Ковић, Васиљ Јововић и моја маленкост) молбу да подржи тај Апел потврдио да је то чињенична истина. Тачно је и да је једини разлог његовог непотписивања Апела било то што у њему није критикован АВ, без обзира на то што, чини се, здрав разум налаже да у тренутку када Ђукановић, а не АВ, у Црној Гори отима светиње, само то буде тема Апела, а не однос Ђукановићевом и АВовог режима, и објективна саодговорност АВ-а за вишегодишњу колаборацију с Ђукановићем (о чему сам писао 2019. – видјети доље списак 11 текстова), али уз свијест да је то релевантно за политичку аналитику, за критичку анализу, али не и за тај Апел. Ломпарово одсуство мјере, неспобност разликовања онога шта спада у различите политичкотекстуалне жанрове, указује на личну негативну фасцинацију (једним) Велеиздајником, што је упадљиво различито од рационалне политичке борбе против (обају) велеиздајника (и АВ-а и Ђукановића).

Узгред, Ломпар је у својем одбијању да потпише текст Апела пошао, као од извјесне, претпоставке да су аутори овог текста били људи из српске опозиције у Црној Гори, који су већ тада, а нарочито касније, били (неподношљиво) блиски АВ-у. То, међутим, није одговорало истини – што је и Ломпару у мојем одговору на његово писмо и предочено – будући да је ова инцијатива била дошла из врхова СПЦ у Црној Гори, док тамошње српске политичке снаге с њоме ни непосредно нити посредно нијесу имале везе. Но ни послије овога разјашњења Ломпар није промијенио своју првобитну одлуку. У тренутку када су православље и српство у Црној Гори историјски заиста висили о концу, код незваничног барда српске националне интелигенције превладао је „далековиди“ резон: Нећу, ако је Апел без АВ-а! Но добро…

У чему је, и даље је нејасно, моја „класична полицијска подметачина“? Да ли сам рекао неистину или сам исказано, односно саму ситуацију, неистинито, злонамјерно реконтекстуализовао? Иако је најавио да ће разобличити моје наводно говорење неистине – господин Ломпар је само потврдио да нијесам ништа измислио. Да ли сам га оним на шта сам указао, лично вријеђао, да ли сам указивао на неке његове личне особине, слабости, мане…? Узгред, неки су ми пребацили да сам се при анализи Лопмаревог држања у дотичној емисији држао „снисходљиво“. Можда. Ако јесам гријех на моју душу, али је идеја била да покушам да укажем на проблем да би се он евентуално уклонио, а не да некога јавно прозивам и вријеђам.

Да ли сам у својем јавном иступу говорио о нечему што није од јавног, националног интереса – а Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори на сваки начин то јесте био? Наша преписка на ову тему није се бавила интимним, личним стварима ни нас двојице, нити трећих лица, што би на сваки начин било недолично износити у јавност. Дакле, ова преписака је по својем модалитету била приватна – јер о таквим (државним, друштвени, историјским ) стварима људи се увијек и приватно консултују – али по својој тематици и садржини, она је од прворазредног, општег значаја и као таква је подобна да буде укључена у јавни оптицај, ако то наложе околности, или, као што горе рече Ломпар: „ако је изнуђено“. И било је. Пет година, кулоарског, посредног, „асистираног“, а однедавно и отвореног Ломпаревог клеветања Покрета, а тиме, поред осталих, и мене, као његовог потпредсједника (да смо блиски АВ-у или да смо чак и његови „ознаши“) више је него довољан повод за објелодањивање једног, чини се, сликовитог момента у Ломпаревом мозаику недосљедности, двоструких стандарда и извргавања (његовом „заслугом“) личности бивших сабораца латентно садистичком објективизовању.

Најпослије, није ли легитимни предмет интересовања историчара и приватна преписка актера неких догађаја од „неприватног“, дакле општесоцијеталног, општенационалног значаја? Или можда Ломпар не разликује modus operandi полиције од, увјерили смо се, с моје стране вјеродостојног реферисања о изворима за могућу реконструкцију једног, без сумње, важног историјског догађаја као што је литијашки покрет у Црној Гори 2020? Ово говорим без икакве намјере да било коме, а понајмање себи, овдје ласкам, тим прије што је прави јунак тог историјског буђења српски народ Црне Горе, а не ми који смо из Београда томе, скромно, припомагали.

Дакле, никакве, а понајмање „класичне полицијске подметачине“ није било, мада се заиста, за разлику од, реко би се, колеге Ломпара, на разабирам у полицијску класику. Интелектуалци у годинама са животним искуством и интелектуалним форматом једног Мила Ломпара требало би да опрезније користе овакве дисквалификације – чак ако их, упркос изабраном високоинтелектуалном тону некакве, псеудомартиролошки самостилизоване дефанзивне прозе, изговоре у, за њега јавно нетипичном, кафанском регистру.

***

Но није то једино симтоматично мјесто из Ломпаровог обимног текста на НСПМ. У једном, непристојно нескромном пасажу повлачи „антипаралелу“ између властите, готово самодивиниизиоване персоналности, и неких тамо „безначајника“:

Али, ако је човек – попут мене – против Вучић-Брнабић режима и ако отворено подржава студентске протесте, онда је неминовно да га задеси баш овакво лажно потказивање. И зато оно не може задесити Зорана Чворовића или Часлава Копривицу.

Према овом манихејском паралогизму (што је „аргументативни“ елемент у којем плива Ломпаров дискурс полемички дискурс, макар у овом случају), између отпора АВлашћу и подршке пленумима постоји нужна конјункција, тако да примјера ради, није могуће бити и против АВ-а, залагати се за његово што хитније развлашћење, на једној страни, и не подржавати погубну самоблокаду друштвено виталног система (образовања), на другој страни, као што, примјера ради, ја сматрам. Тоталитарни менталитет, коме су посљедњих неколико мјесеци многи из интелектуалне врхушке, такорећи без отпора, подлегли, несклон је нијансама и финесама; он изискује, дуги низ форсираних конјункција. А када се низ негдје покуша прекинути, или макар релативизовати, неким ако, можда, али… – то се моментално узима као доказ неправовјерности, издаје, идеолошке јереси, и, дакако, служења АВлашћу.

Још је симптоматичније супротстављање, „мученичког“ случаја (притом својег, што је неукусно), и „случајева“ колеге Чворовића и мене, које, ето, нико не напада (а нападали су ме, и прије Ломпара, узгред – али за оно што је овдје важно, то је ситније од вињете). Да ли то познати хуманистички интелектуалац, некадашњи критичар тоталитарног једноумља, хоће да каже да сте исправни само када/ако вас нападају? Превише то подсјећа на стаљинистички (НКВД/ УДБА-шки, заправо палеоинвизицијски – колега Ломпар је сигурно све то добро апсолвирао у релевантним текстовима Николе Милошевића, додуше, само, како видимо, теоријски) критериј исправности: онај кога не нападају у јавности/онај ко се ’45. вратио жив у СССР из њемачког заробљеништва/онај… – тај је, у најмању руку, сумњив, а врло је вјероватно и шпијун, агент и сл; зато у Сибир с њиме, или, у (тренутном) (псеудо)револуционарном недостатку „бољих“ опција – на стуб срама за тобожње „присталице АВлашћа“. У (квази)револуцинарним временима, када социјетет изгуби своје „природно“ средиште теже, наступа несхватљива лакоћа много чега, па и ОЗНАчавања, у чему је, колега Ломпар, видимо, прилично вјешт.

IV

Да бих указао на опасност од Ломпарових недосљедности – што сам, понављам, изговорио у неполемичком тону, а с превентивно-корективном намјером – у разговору за Прави одговор указао сам на потенцијално непожељне посљедице Ломпаровог приближавања другосрбијанској интелигенцији, што је код њега изазвало изразито негативно реакцију:

Но, Копривица је устврдио да на мој говор у Лучанима, премда сам по себи беспрекоран, баца сенку околност да је изречен на трибини Прогласа, јер му контекст мења смисао. Он је, дакле, увео контекст као опредељујући критеријум. Није му зачудо пало на памет да више пута поновљене похвале које је председник Србије упутио Антонићу и Ковићу бацају сенку на њих. […] Није се, штавише, сетио како је тамна сенка обележила његово присуство у програмима режимских телевизија Хепи и Курир, утолико пре што његове речи нису одударале од њихове оријентације. Треба ли да додам сасвим режимске телевизије као што су Euronewsи K1, или потпуно другосрбијански Insajdervideo? Постоји, дакле, контекстуално преобличење човекових речи само у мом случају? Или се, испод оваквих противречности, кријумчари да је режимски контекст ближе срцу мојих критичара од других контекста, па је отуд оправдано појављивати се на режимским медијима?

Што се првога тиче, једно је неизабрани оквир у који вас неко, од вас моћнији, довољно моћан да управља контектом, без вашег избора, самовољно премијешта. На то не можете утицати, јер власт има моћ да то ради – а оваква каква је сада, посве безочно, ту моћ и користи, поред осталога да би међусобно завадила антиАВовске снаге, што јој, видимо, и успијева. А сасвим је друго када добровољно, без икакве присиле, при-станете уз антинационалне снаге – да им будете „гостујућа звијезда“, припадник националне интелигенције „по кључу“, прибављајући им тиме привид општедруштвеног оквира за отпор АВлашћу. Једно је контекст манипулације, а друго је контекст колаборације. Ломпар је превише интелигентан и образован да би му овако елементарне диференције требало „срицати“, али из некога разлога је одлучио је да их превиди.

Што се тиче мојих гостовања на телевизијама, ако је, како рече Ломпар, „тамна сенка обележила моје присуство у програмима режимских телевизија“ (Курир, Хепи, К1 и Евроњуз), јер Ломпар, ваљда, полази од начела (тј. крајње поједностављеног читања моје указивања на релевантност контекста идеја): Гдје си – такав си, поставља се питање како је то спојиво с чињеницом да сам гостовао и на НовојС ина Н1, више пута, говорећи о истим темама и на исти начин, као и на поменутим телевизајама (превасходно о рату у бившој Украјини? Рат у бившој Украјини једина је тема мојих гостовања на ТВ Хепи, гдје сам, иначе, такође критички проговарао и о држању наших власти – колико је то тематски контекст допуштао, што је лако провјерљиво, будући да су сва гостовања доступна на јутјубу. Узгред, на Куриру сам имао неколико гостовања чија је тема била управо КиМ, гдје сам јасно изразио свој однос према АВ-овој велеиздајничкој Косовској политици, што се може установити увидом на сљедеће везе[2]). Ипак, право је питање како се мој политички, а за Ломпара, изгледа, и морални хабитус може истовремено дефинисаати и режимским и антирежимским медијима, будући да сам гостовао и на једнима и на другима? Ако сам, примјера ради, гостовао на Инсајдеру (узгред, поводом случаја малигног србофобног пропагандисте Динка Грухоњића, тренутно, као и сам Ломпар, горљивог поборника пленумã) – онда би требало да дијелим типичне ставове и те телевзије, зар не?

Може ли господин Ломпар навести иједан примјер мојег прорежимског изјашњавања на дотичним или било којим другим медијима? Тврдим да не може, будући да сам увијек, када год је то тема разговара дозвољавала – а неријетко и мимо тога – стављао до знања шта мислим о режиму, што се може лако установити увидом у релевантне прилоге који су доступни на јутјубу. Да ли сам срећан позадинским тоном медија на којима сам гостовао? Ако изузмеме неке подкаст – не, ниједним, јер, као што рекох, други имају моћ да одређују контекст, а не националне снаге, а понајмање национална интелигенција, и зато јесмо у стању АВ-окупације.

Надаље, ако су србијански режимски медији неподобни за гостовање – осим ако нијесте Мило Ломпар, и ако не гостујете код „архиопозиционог“ М. Марића – како објаснити Ломпарево гостовање на страницама неоусташке/неонацистичке Побједе

Но у сваком случају, Ломпар системски нема исти пар очију за себе и за друге. На дјелу је типично западњачкоимперијални, а онда, неоколонијалном трансмисијом изведени принцип двоструких стандарда – један за себе, други за друге. Неко је себе, по свему судећи, прогласио еталоном морално-националне колректности– различито мјери, од ситуације до ситуације, и од особе до особе, што је тако „нееталонски“… Примјера ради, никада не бих био спреман – ни приватно, а камоли јавно – да „закључим“ да то што је Ломпар у доста наврата (а ја, „случајно“, ниједном, нити бих) био гост, (псеудо)ломпаровски, казано, „ноторног удбашког провокаторе“ Миломира Марића, ставове Ломпара и дотичне особе нужно чини блискима. Надаље, ако су србијански режимски медији неподобни за гостовање – осим ако нијесте Мило Ломпар, и ако не гостујете код „архиопозиционог“ М. Марића – како објаснити Ломпарево гостовање на страницама неоусташке/неонацистичке Побједе, која је у погледу моралних и професионалних стандарда (скромно мнијевам) далеко испод свих медија у Србији на којима гостовах? Или је можда за њега Побједа, интервју за коју је дошао послије –за Ломпара и за Другу Србију историјског лучанског иступа – боља и прихватљивија од, рецимо, Евроњуза? Питања на које је тешко назријети било какав сувисао, а камоли одржив одговор, могу се ређати. Нејасно је само одакле Ломпару право (или порив који је, „самодржачки“, конвертован у „право“), да себе и остатак српске (националне) интелигенције мјери значајно другачијим мјерилима?

V

Професору Ломпару је засметало моје упућивање на контекст, иако сам, понављам, имао намјеру само да упозорим, предуприједим, а не да увриједим (што, мислим, ни сада не чиним), а камоли стигматизујем, као што управо он (према мени) ради. Но иако он однос према АВ-у, безмало опсесивно, проглашава свекритеријем прихватљивости, може се показати – што смо у поменутој емисији изоставили, али сада, опште и саме ствари ради, нећемо, јер то шта је улог неупоредиво је важније од односа двају људи па и констелациј не српској националној интелектуаланој сцени. Чини се, наиме, да између АВ-а и Ломпара има кудикамо више сличности него што би се у првих мах могло претпоставити, поред осталога, вјерујемо, и од стране самога Ломпара

Наиме, АВ се врло вјешто служи патриотском реториком – коју примјењује искључиво у контексту прошлости, никако садашњости и будућности, али стварно дјелује као идеолошки другосрбијански обликовани, агент (утицаја) Запада. Ломпар – дакако уз све разлике у интелектуалном формату и психичкој конституцији између њега и АВ-а – задржава у потпуности патриотску реторику, али пристаје да буде стављен у контекст чији је водећи тон другосрбијански, ergo натистички. А под таквим условима, „семантика“ његових исказа и иступа не само што, нарочито дугорочно, не може бити иоле утицајна већ ће, напротив, служити као алиби другосрбијанским аутошовинистима, о којима је управо Ломпар тако убједљиво писао, да тобоже нијесу против Србије и Срба, јер међу собом имају „поштеног“ тј. друсрбијански подобног родољуба, и то самог теоријског прворазобличитеља аутошовинзма.

Индикативно је, иначе, како Ломпар уводи вјештачко концептуално разликовање, па када другосрбијанци њега – по инерцији због његових неадакшњих ставова, односно начина њиховог јавног пласирања – јавно нападају, он их назива Другом Србијом, а када то не чине, када у њима види пожељног савезника – они постају „грађанске снаге“. А ријеч је о једном те истом. Тако су својевремено, послије пада Берлинског зида, некада марксистички, ка либерализму откроисано „самопреумљени“ интелектуалци почели да афирмативно употребљавају појам цивилнога – зато што су раније, чак деценцијама, погрдно говорили о грађанском. Наравно, и ту је ријеч о једном те истом. Конверзија се види (и) у ријечима, тј. у режимима њихове употребе… Ако се у погледу овога варам, јавно ћу се извинити колеги Ломпару. У сваком случају, вријеме пред нама показаће да лисам био у праву.

Осим тога, Ломпар је почео да се креће по сличној стратешкој матрици као и АВ. Наиме, АВ годинама подмеће лаж да је он не само на патриотским позицијама већ да они од националиста који су против њега – суштински раде за Запад (заправо за оне за које АВ ради) и да су утолико објективно на страни српских непријатеља. На сличан начин, Ломпар све оне који се нијесу недвосмилено, јавно, без икакве задршке укрцали на пленумашки воз – а за њега су студенти криптоним за необољшевичке пленуме (о томе видјети више у нашем тексту овдје: https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/caslav-koprivica-hulja-mora-pasti-p/) – проглаашава прорежимским чиниоцима. Као и некада – ко не потпие кривичну пријаву против АВ-а- тај је заправо АВ-овац. У АВ-овој агресивно-лажљивој идеолошој репрезентација, нема родобубља изван СНС (и његових сателита). А за Ломпара – нема истинског антиАВља ако нијесте уз пленуме – а и ПроГлас. У оба случаја ријеч је о лажном, идеолошки прилично симплификованом манихејству.

Успјешном примјеном такве тактике, АВ је „десетковао“ аутентичну националну опозицију, узурпирајући национално становиште, иако је велеиздајник. На сличан начин, Ломпар стратешком сарадњом са ПроГласом, прави мост према НАТО-становишту, који би убудуће требало да прелазе и остали родољубиви српски интелектуалци – да би од стране другосрбијанаца били признати као права опозиција, а сјутра, послије АВ-а, и у друштвено прихватљиве, „системске“ снаге. Тиме би били смјештени у НАТО-оквир, и тако социјално пацификовани – тако да не би ометали аранжман „препакивања“ неоколонијално-натистичке окупације, под геслом: и послије АВ-а – (неки нови) АВ. У оба случаја, позадина и стјециште моралног кетманства и отворене велеиздаје (АВ), односно контекстуалноеволутивне метаидеолошке конверзије (као код Ломпара) – јесте НАТО. С АВ-ом је ствар завршена, међу политички личностима модерне српске историје он је у погледу начињене моралне, политичке, економске, националноидентитетске… штете вјероватно „најуспјешнији“. Што се Ломпара тиче, он још може прекинути овај, не само за њега већ и за српску националну интелигенцију крајње опасни пут. Но како сада изгледа, ако се ништа не буде промијенило, он је на путу да постане самоскри(в)љени, истина изокренути, политички близанац АВ-а.

Ломпар је – да ли полусвјесно?– пристао на контекст у којем Друга Србија диктира начин и (праве) циљеве смјене актуалне, велештеточинске власти, а тиме и онога што треба доћи послије АВ-а, док он врши идеолошку тријажу националне интелигенције, која није за јединствени антирежимски „фронт“ другосрбијанских и националних друштвених снага, у којем би потоњи, узгред – били „помоћне трупе“, према мјеродавном нахођења НАТО-грађаниста. Но како је Ломпар недавно изјавио да је „сва национална интелигенција прорежимска“, испада да је садашња интелектуална опозиција у Србији искључиво другосрбијанска, тачније састоји се од Друге Србије-плус – а тај „плус“ унутар аутошовинистичког миљеа чини управо сам Мило Ломпар. Ово престројавање се обавља тако што Ломпар субјективно, идеолошким етикетирањем, моралним каљањем, потенцијалним социјалним искључивањем и на крају обиљежавање за могући (до)одстрел антирежимске националне интелигенције, изгледа, жели да докаже своје ексклузивну идеолошко-моралну исправност. Но то објективно завршава посао за потребе Друге Србије и НАТО, што су, послије свега, „броји“…

Код политичко-идеолошке миграцији ка Другој Србији (= НАТО) Мила Ломпара, препознатљиве фигуре интелектуална националне сцене, није ријеч само о томе што је он тиме, како се чини, на најгорем путу да изда своје вишедеценијски национални-културни ангажман, што је, уосталом, и симболички потврђено давањем интевјуа нацистичкој Побједи, него је тиме и направио важан гест ка симболичко-стварном изручењу национал-интелектуалне парадигме окупационом натовском контексту – што је потез из АВ-овог регистра – тако да се убудуће аутентично, антиАВовски националан може бити само неко ко је већ смјештен у НАТО-контекст – слично, отприлике, томе како је то на политичком пољу извео, рецимо, Милош Јовановић. Ријеч је далекосежном, за национално крило српске интелекгуалне сцене крајње симптоматичном, потенцијално врло штетном догађају – па се и зато се морало реаговати, а не јер неко (моја маленкост), жели да се заједно (sic!) са тако опскурним особама као што су Теодоровић, Шешељ или војвођанске неоусташе учествује у конструисаном прогону Мила Ломпара. А зашто Ломпар налази за сходно да у томе види неку дугу, „тајну руку“, која је, у његовој, литерарно бујној, али кркхој уобразиљи, повезала људе и снаге од којих неки с некима немају никакве везе, ако изузмемо да су махом у питању идеолошки противници – то и даље остаје нејасно.

P. S. На крају желимо да додамо једну, да тако кажемо, приватно-принципијелну примједбу. Профосор Ломпар каже сљедеће:

Не само да се нисам наметао да учествујем у Покрету, као што сам одбио предлог да га предводим, него су ме Ковић и Копривица вукли за рукав да им се прикључим у оснивању Покрета. Нису, дакле, они били потребни мени него је било обрнуто.

Тачно је, „вукли смо га за рукав“ – али због јавних ствари, због националних интереса, напокон опстанка, а не зато што нам је нешто лично требало. Не налазим ништа зазорно у томе – „вучење за рукав“ због општих ствари је нешто чега се не стидим, иако Ломпар, употребом ове (благо) увредљиве синтагме то жели да прикаже у извјесном свјетлу. Истини за вољу, једном ми је Мило Ломпар учинио једну личну услугу, коју не заборављам и даље му се због тога сматрам обавезаним и спремним да, ако буде прилике, узвратим – њему или неком његовом блиском – упркос нашем разилажењу у погледу метода, а сада можда и циљева некадашње заједничке националне борбе за слободну и суверену Србију и уједињене српске земље.

Чланак Часлав Д. Копривица: О двоструким стандардима самоПроГлашеног еталона морално-националне коректности се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Како изаћи из опасне самоучворености у којој се обрело српско друштво након још једне, новосадске трагедије из новембра 2024, која је, постоји сумња, била посљедица злочиначког немара актуалних власти, на шта је добар дио српског друштва – што спонтано, што мање спонтано – реаговао побуном против претпостављених злонмјерника-злочинитеља?

Послије изручења Косова и Метохије Великој Албанији (пристајањем на Бриселско-охридски споразум спочетка 2023, и његовом примјеном, праћеном апсолутном пасивношћу званичног Београда на свеобухватни, капиларни терор против Срба с КиМ од стране шиптарских сецесионистичких бандита, које Запад, али и колаборационистичко-нелегитимне власти Србије, разумијевају као „косовске власти“), након поновног отварања Пандорине кутије литијумске „копачине“, и то не само у западној Србији – иако је тај случај, на претхдно јасно исказани гнијев српског друштва, већ био затворен, а имајући у виду: а) жалосно стање јавних финансија, које, као и све остало до чега се дотакне актуално неоколонијално намјесништво од „српске „власти“ носи карактер продужавања окупацоне трансмисије ефективног западњачког управљања Србијом; б) препуштеност странцима свих значајних и перспективних привредних капацитета; в) вишегодишње безочно демонстрирање новоуспостављене правилности напредовања у држави и друштву на основу испољавања оданости, у међувремену нормализованом култу (једне психички нестабилне) личности, што је увезано са системским карактером негативне друштвене селекције, чија је квинтесенција охлократија („олошовлашће“), која се годинама, из дана у дана, пројављује као бахати, изазивачки, простачки деспотизам, … – поставља се питање: Шта даље чинити?

Сва ова питања своде се, у крајњем, на једно: који је дозвољен/оптималан/најпожељнији начин удаљавања с власти најиздајничкијег и најштеточинскијег властодршца која памти модерна српска повијест – чак и у поређењу са марионетским, подокупационим „властима“ каква је била она (трагичне судбине) генерала Милана Недића. Због својег „минулог (велеиздајничко-велештеточинског) рада“, нелегитимни предсједник Србије (који је то постао најкасније 2023. Учешћем у препуташњу КиМ Великој Албанији) и најистакнутији примјерци њему потчињне служиначке поставе, једва да заслужују било какав морално-персонални обзир у процесу детронизације, а и у даљем правним поступцима након тога, који некима од њих стоје у изгледу – ако не буду напустили земљу коју су ојадили, и ако се политичке промјене не буду извршиле уз очување геополитичког, прозападњачког statusa quo, када би огромна већина актуалних починилаца врло вјероватна била извињена – због својих „заслуга“ за западњачку окупацију. Ако се има у виду крајња хитност удаљавања из државних установа дотичне штеточинске хидре – будући да сваки њихов нови дан на колаборационистичко-мафијашкој „власти“, без сумње, доноси нову „злобит“ овој држави и овом народу – не би била искључена, иначе спорна примјена правног начела цјелисходности, у смислу проширивања спектра допуштених појединачних и колективних радњи, да би се АВлашћу стало украј.[1]

То, рецимо, значи да би се – имајући у виду степен унутрашње „изједености“ српских државних установа, које је управо Злочинитељ годинама уништавао, односно – да покушамо да изразимо парадокс дотичног феномена – прилагођавао својој квислиншкој самовољи, институционални пут његове детронизације, иако начелно пожељан, не би морао сматрати лишеним алтернатива. Другим ријечима, због системске параинституцинализације српске државе, које је тековине Злочинитељевог квислиншког лаживлашћа, нипошто се више не може се унапријед одбацити и ванинституционално збацивање с „власти“ њега и његове послуге, као једна од тренутно прихватљивих историјских опција српског народа. То, међутим, не значи да српско друштва не треба да предузме најозбиљнији покушај да се то обави и редовним, институционалним путем, што би, начелно, из више разлога био пожељнији пут.

Међутим, питање је да ли је апсолутно све допуштено у детронизовању Велеиздајничке велештеточине – кога је у актуалном револуционарном дискурсу, независно од идеолошких позиција, постало уобичајено називати и онако како почиње наслов овог прилога? Када се суочимо с овим питањем, тада је кључна ствар какве обзире том приликом треба да имамо према себи, и каква ограничења тако нешто собом укључује због нас, због наше будућности. Конкретно, ако већ постоји, судећи по свему, већинско, иако институционално неустановљено (неустановљиво) сагласје српског друштва да пошаст АВлашћа мора бити што прије окончана, да ли је тада оправдано било какво средство за које би се евентуално процијенило да би могло убрзати његово достизање?

Нипошто! Чак ако и, макар хипотетички, пођемо од тога да је АВлашће апроксимативно блиско апсолутном злу (мада ниједно реално зло, попут, рецимо, АВлашћа, не смије бити апсолутизовано, будући да се не смије правити „кратки спој“ између мјереногā и мјерила, јер једино потоње мора остати апсолутно, да би тиме као мјерило било дјелотворно), из тога не слиједи да је допуштено чинити дословно све да би се то стање што прије окончало. Ако, наиме, уклањајући зло, будемо починило нешто што би такође могло квалификовати на такан начин, као (такође) зло – што није немогуће, јер никако не важи да је свака радња усмјерена против зла самим тиме добра, оправдана – тада би евентуално неко конкретно зло могло наставити да траје и у темељу новог политичког стања. А социјетети, макар у равни (социјетално) несвјесногā, „памте“ оно на чему почивају, с тенденцијом да то даље репродукују…

Ово треба схватити као начелну смјерницу, којом се не исцрпљује историјско-политичка дискусија на тему која би се могла сажети на сљедећи начин: Од начина разАВлашћења – од тога како се буде поступало и који „ресурси“ (и евентуални помагачи) буду били притом коришћени – зависиће да ли ће „послијеАВлашће“ попримити неки облик понављања, продужења сопственог претходника, или ће оно пак бити једнозначно постати ствар наше жалосне прошлости, на путу ка сувереној слободи, коју смо изгубили 2000. Недосљедно, морално неутемељано или на неки други начин суштински спорно разАВлашћење – које не би било огријешење од АВ-а (што је једва могуће и замислити), већ од себе саме – могло би се претворити у козметичко маскирано продужaвање непожељног стања, чија би природа тек с временом излазила на видјело, изазивајући нова разочарања и нова напуштања ове земље… Другим ријечима, ако „Црног ђавола“ – а за већину српског друштва изгледа да је АВ тренутно управо то – будемо гонили „методом“ из репертора самога „Црнога ђавола“, лако нам се може десити да добијемо Црног ђавола 2.0, или можда n.0 – будући да нам то, нажалост, не би било први пут. То смо већ „пробали“ 2000. – с једном неуспјешном и компромитованом влашћу, која, међутим, у односу на актуалну „власт“ дјелује као умногоме узорна и неупоредива.

2. Аксио-феноменологија револуционарног самоблокирања

А каква се средства тренутно користе за разАВлашћење? Јавни скупови, интензивна кампања против корумпираних „власти“ које дрско презиру вриједност живота својих грађана, с идејом да се она делегитимише. Ништа спорно, штавише пожељно, имајући у виду све претходно изложено. Међутим, преседан у протестном покрету против „власти“ направљен је одлуком добро организоване студентске мањине – или већ некога, тренутно непознатога, који је то спровео путем њих – да се, без консултовања читаве студентске популације, блокирају српски универзитети, о чему смо већ прије неких четрдесетак дана писали (https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/caslav-koprivica-na-blokadi-uma-ili-o/). На то су, као наводни чин професорске „солидарности“, услиједила – мада не тако масовно као блокирање – услиједиле одлуке Наставно-научних вијећа неких факултета да сами наставници обуставе наставу, до испуњења захтјева „студентских пленума“. Ствар је додатно ескалирала када су се Блокадобустави (рада) универзитета почеле прикључивати и многе основне и средње школе. Подјсетићемо, неке средње школе бијаху у обустави о грађанским протестима поводом изборне крађе 1996/7, али ово сада има организвани, „парасистемски“ карактер, с очигледном намјером да се до даљњега (до расвјетљавања трагедије у Новом Саду, а можда и до нечега другога) онемогући образовање – од првога разреда основне школе закључно са докторских студија. Србија, дакле, до даљњега престаје бити земља образовања, зато што жели поново постати земља правде. Има ли то смисла? Да ли провјеру здравог разума може проћи увјерење да се престанак рђавог рад једне установе (тужилаштва/правосуђа) може обезбиједити суспензијом друге – образованог система, чак и да оставимо по страни да ће, што дуже Блокадобустава буде трајале посљедице и по побразовни систем и по оне који се (не) образују постајати све теже? Невјероватно да људи из образовног система, нарочито из универзитетског, које је заједница „задужила“ да знају више и виде даље од осталих, насједају на аажне, чак јефтине псеудоморалистичке дихотомије, или их чак сами производе. Све то скупа може се узети као показатељ темељне вредносно-институционалне дезоријентисаности српског друштва, као и злослутне, такорећи „трећесвјетске“ необразованости српског вишег академско-културалног слоја.

Наиме, у име правде у српском друштву, која, с апсолутним моралним правом, тражи сада, доноси се одлука да се као улог – који се, као и сваки улог, може претворити у (неповратни) губитак – стави будућност српског друштва, јер образовани систем, по својој природи, ради за будућност, тако да његов садашњи (не)рад увијек долази на „наплату“ некад касније, и то не тренутно, већ у дужем периоду. Оваквим избором – правда умјесто образовања – иако би поред осталих и то двоје требало да су неодвојиви, на дјелу је нека врста обрнутог коцкања. Тачније, док се код „обичног“ коцкања због пројектоване (боље) будућности ризикује садашњост, у нашем случају се због боље садашњости ризикује будућност. Ипак, ту постоји једна значајна, мада дугорочно привремена разлика. Када коцкар ризикује, он то чини само за себе, а када српско друштво ријеши да престане да образује своју дјецу и омладину – то радимо у име оних који правно не могу да одлучују (или су пак  завјереничким акцијама Plenuma у томе онемогућени), што ову игру на [најприје туђу] несрећу чини par excellence аморалном. Жртве тог крајње опасног коцкања могу најприје бити та дјеца, а онда – будући да су, без икакве патетика, оии наша будућност – и сви ми, који смо, рестроспективно, у прошлости допустили да, хистерично-скоројевићки, апсолутизујемо једно, наше тренутно Сада, не марећи за његове будуће изведбе. Заиста је невјероватно колико учитељи, наставници и професори који су обуставили свој рад мало цијене – или чак можда мало разумију – природу својег светог позива (што се уклапа у слику трећесвјетског посрнућа наше интелигенције), пуштајући, суштински, (малољетну) дјецу „низ воду“, а доводећи (пунољетне) студенте у неприлику да им далекосежно буду осујећени животни планови, и да сјутра многи од њих као преломни, неповољни тренутак својег живота препознају Блокадобуставу, коју нијесу жељели, иако су, као и већина пристојног српског грађанства, жудили за правдом и истином, не само када је ријеч о новосадској трагедији.

Ако се ово неком чини претјераним, зато што је протекло „само“ два и по мјесеца „овога“, извршите ектраполацију за још, рецимо, пола година – што се, надамо се, неће десити – али није искључено да може да се деси, судећи по ономе како су сада фигуре постављене. „Пленум“ неће да попусти, а њега послушно слиједе пропленумашки професоре, те „пропленумашке“ основне и средње школе, и читаво српско друштво на неодређено вријеме постаје талац узајамно допуњујућег двојца Злочинитељ-Пленум. Не вјерујемо да је потребно уложити превише напора уобразиље да се схвати какве би биле посљедице тога да након вишемјесечног продужетка блокаде школског система студенти изгубе годину, а да се ученицима „пише“ да су савладали оно што нијесу ни гледали…

Што дуже универзитет данас не буде радио, то ће више због тога сјутра бити незадовољних зрелих људи, којима је Блокадобустава, као студентима, омела животне планове. А што дуже не буду радиле основне и средње школе – то ћу у догледно вријеме постати бројно заступљеније социопатолошке девијације у српском друштву. Обавеза – према себи, према нашој дјеци, према будућности свих нас –да се не само исходује правда за несрећине који су заувијек остали под рушевинама новосадске жељезничке станице већ и да се сруши велештеточински систем АВлашћа, али ништа мање да се не допусти регенирасање западњачке окупације – то на сваки начин важи и стоји. Но то није, нити смије бити, изговор да до намирења правде, као заједница, мимо борбе за разАВлашћење, замремо, и да престанемо се старамо за будућност сваког од нас појединачно и друштва у цјелини.

Укратко, Блокадобустава образованог система представља дугорочни, одгођени самозлочин српског друштва. Крајња краткодивост коју сада показује онај дио српског друштва који је прихватио крилатицу: „Или Хуља – или сви ми“ – на крају, овако или онако, свима нама може доћи на „наплату“. И доћи ће, без иаккве сумње, ако се ускоро не будемо отријезнли, и не промијенимо неке модалитете детронизовања Злочинитеља. Притом детронизовање, све док не буде извршено, заиста нема алтернативу – али њени начини и те како имају.

Уосталом, ако је тачно оно што, чини се, у овом тренутку вјерује већински дио српског друштва – да је „српска власт“ недоговорна, бахата, безмало злочиначка.. – зашто би се ње тицало самоблокирање српског друштва, а конкретно за њену будућност животно важних система, као што је систем образовања? Не може се тврдити о њој прво, а онда самоблокирањем покушавати да се апелује на њихову (непостојећу) савјест, да допусте часно установљавање истине о новосадској трагедији, што би врло вјероватно прибавило нову вјеродостојност ономе што већина, очигледно хоће, а то је да се они склоне с „власти“. Шта је онда позадина самоблокирања – које треба ићи до фамозног генералног штрајка? Натјерати што више људи, у идеалном случају читаво српско друштво – да се активно прикључи блокаторској борби против ове „власти“, зато што ће самоблокадом направити неподношљиви животни услови. Блокадом се, дакле, врши мобилизација за разАВлашћење, али искључиво на начин како је то зацртала блокаторска елита. Утолико, није ријеч о добровољном грађанском организовању, ради ослбођења српског друштва од  штеточинске „власти“ (и стране окупације), већ о присилној мобилизацији, коју револуционарна мањина предузима у име читавог српског друштва, оперишући над њим, као над својим објектом.

Оваквом тактиком желе се истјерати сви студенти, а онда и сви грађани – не само пунољетни, јер и дјецу „истјерују“ из школа – на улицу, пренесено на чистину, на опредјељивање. Утолико је веома индикативна  (и резонатна) парола: Памтићемо ко је ћутао. Грађански активисти дјелују у доброј вјери, надајући се да ће покренути што више сличномислећих, а револуционари – типскоменталитетски – злопамте. Мноштво је историјских потврда томе. Они су ти  који не поштују туђи интегритет, личност, образ, којима су сви, од дјеце у првом основне па надаље – средства за свој (а не наш) политички циљ. Преетпоставка тога је интелектуално-морално  лако обориво апсолутистичко морализовање политике. А када све може постати средство, то значи да ништа није свето, да не постоји оно неприкосновено зарад чега се води политика, која тада постаје аморално, нихилистичко мешетарење у којој ријеч само о томе ко ће бити вјештији демогог-манипулатор да се домогне полуга политичке моћи, да се политиком не би бавио зарад добробити заједнице, већ из ко зна којих разлога, као и сам АВ, уосталом…

Ријечју, стратегија самоблокаде српског друштва коју спроводи блокаторско-револуционарна елита, дјелује уцјењивачко-октроишућа, у односу на његов (још) нереволуциониосани дио. Зато су они неодлучни, или противници власти који не прихватају само/свеблокаторске методе, главни предмет блокаторско-револуционарне, крајње агресивне и острвљене пропаганде. Потребно је читаво друштво утјерати у револуционарну гомилу, да се на крају о-ствари иницијална концептуална премиса блокаторско-револуционарног покрета о постојању само двију алтерантива – (самоблокирајућег) друштва и државе оличене у „ненародном“ режиму. Зато је тренутно примарни објект према којем дјелују блокаторски побуњеници – непостројени, „властима“ несклони дио српског друштва.

Суштински, пројект потпуног заустављања читавог живота да би се политички уклонио Злочинитељ говори о политичкој немоћи, али и моралној безобзирности тоталитарног револуционарног ангажовања, у којем се радикалне одлуке желе доносити у име других и за друге – који онда те одлуке има да испуњавају, уколико не желе да понесу етикети СНС-ботова, која поред моралне дискредикације, како ствари ескалирају, собом може донијети и друге, не само моралне посљедице. Оваквим поступањем се инструментализује читаво друштво, тј. доноси се морално нелегитимна одлука у име свих појединаца, да њихови животи, до даљњега има да стану, односно да буду у служби политичких циљева које је поставио неки партикуларни, институционално-процедурално нелегитимисана, полуанонимна структура.

Тај тоталитарни талас – који иде од друштва, које покушава да себе учини једнообразно милитантним, а не од државе – има тенденцију не само да захвати све грађане него и све домене живота. Тако је дошло до тога да слање дјеце у школу постане политичко питање, а по тој „логици“, није искључено да и вртић постане сцена револуционарне акције и диференцијације. Шта је још остало из домена базичних јавних функција, које би, не само по својој природи, већ у складу с њима иманентним моралним императивом који их дефинише – требало да буду идеолошко, свјетоназорно, политички индиферентни – да потпадне под удар револуционисања? Породилишта, болнице? Типично за све тоталитарне идеологије покрете и сл. јесте то што ништа није изузето од политике, и управо сада присуствујемо томе у Србији. Квазиморалистичко апсолутизовање политичкогā, прављења од друштва хиперполитичког простора, у којем не постоји ништа ванполитичкȫ, приватнȫ, укључујући и подручје појединачне слободе, савјест појединаца, представља тоталитарну суспензију приватности и персоналности. То је тоталитарна антиутопија („одоздо“) in vivo.

Тешко је сјетити се било чега што не ваља у овој земљи, а да за то није макар саодговоран, а врло често и најдиректније уплетен, Злочинитељ. Међутим, за управо оцртану антиутопијску перспективу поменута особа нема директну одговорност – осим ако се не „размишља“ по принципу: Злочинитељ је оличење свих страхота, па је према њему и због њега све допуштено (што је, како већ рекосмо, тоталитарна „логика“). Промјене које започну политизовањем предшколских установа , и ко зна чега све још, што нам можда предстоји – не могу се добро завршити…

3. Препоставке и претече српске државно-друштвене несуверености

Уколико сада буде „прошао“ начин разАВлашћења – присилна револуционарна мобилизација за самоблокаду, безобално апсолутизовање политичкогā, без икаквог вођења рачуна о томе да Србија послије АВ-а треба да, послије четврт стољећа, поново постане суверена –  ова по начину изведбе непожељнија варијанта Петог октобра, тада ће „проћи“ сваки пут, када год неко – не знамо ко, али неко или анониман, и/ли изван граница наше државе и наше политичке заједнице – пожели да то понови. Ако било ко коме буду „при руци“ полуге управљања српским, очигледно управљивим друштвом буду доступне, за једно 15–20 година, или било када, то из ко зна којих разлога буде пожелио, моћи ће понови показну, револуционарну вјежбу српске несуверености. Начелно говорећи – иако се тренутно не чини да ствари иду у том смјеру – ствар би могла бити спасена ако би се окончање АВлашћа извршило у знаку покушаја обнове суверености, а не само хиперполитичног, колективнохистеричног пражњења нагомиланих негативних енергија, које је годинама производио управо сам Злочинитељ, најисплативија инвестиција Запада у Србији. Ако све установе буду инструментализоване – као што се сада ради – само да се оконча АВлашће, тада ће то врло вјероватно бити сигнал да систем српске десуверенизованости неће бити уклоњен, и да ће, симболички-дискурзивно освјежена и консолидована страна окупација, бити настављена под другим знамењима и с другим акцентима.

Најприје, ако нам на памети није ресуверенизовање – а то се не назире као дио револцуиоарнне агенде – до ње не може спонтано доћи, нарочито послије 25 година прекида. А ако се политичке промјене хиперперсонализују – по принципу да је кључно да само Непоменик оде – то значи да суштинска ревизија окупационог система није тема ове псеудореволуције. Уосталом, ако се питање политичких промјена махом сведе на питање једне особе – није ли то идеално управо за страну манипулацију острашћеним, потполитичким тијелом српског револуционарног грађанства?

Утолико је, дијалектичи закономјерно, текућа опсесивно-тоталитарна хиперполитизација (с важном хиперперсонализујућом, дакле претполитичком стигмом на Злочинитеља) посљедњи чин суштинске располитизације српског друштва. Актуално, ексцесивно хиперполитизовање служи потоњем, за наставак стране управе на даљину нарочито погодном, дугорочном деполитизовању, тј. превођењу у режим (неслободног) аутоматизма колективног „политичког“ понашања, те даљој системској суспензији појединачне и колективне слободе, јавног ума и најпослије неких формативаних елемената социјеталности као такве. Револуционарно-тоталитарно погубљење дискурзивног ума и планско укидање јавне делиберације читаву димензију јавног суђења и дјеловања замјењује својеврсном „циљнорационалном хидрауликом“ – локација чијих полуга управљања, али и идентитет оних којима се она налазе под руком, није јавно позната. Али то постоји, будући да читава револуционарна ствар напросто „клизи“ – то је, чини се, све извјесније.

Показује се да смо након двадесет пет година окупације српске државе, уз далекосежни, пресудни западњачки, јасно непријатељски утицај на сферу образовања, културе и јавног обавјештавања – као њен врхунац и сврху – добили и окупацију српског друштва. Наша интелектуална врхушка, која је деценијама била алиментирана разним „инфузијама“; које су обликовале њено мишљење и њен јавни говор, доведена је до тога да на нивоу условних рефлекса може („исправно“) реаговати на пројектоване инсценације кризних ситуација. Српска интелигенција – у структурно-социјалном смислу – не само што добрим дијелом одавно није српска већ је на „најбољем“ путу да престане да постоји као интелектуална класа овога друштва, будући да је њоме, очигледно, постало веома једноставно руковати. А ко има „интелигенцију – има и остатак друштва.

То што су се у Србији и међу Србима „запатили“ југокроатоидна другосрбијанштина, аутошовинизам, и сви облици ad hoc усвојених, субверзивних, споља приправљених, непријатељских наратива – посљедица су наше културно-образовне несолидности, идентитетске неутемељености, чији је симптом, средство и симбол недорасла српска интелигенција. Негативна селекција на универзитету, културним установама, државној управи, средствима јавног обавјештавања – налази израза у способности не тек дугорочног, већ „реалновременског“, цнљнорационалног управљања нашим јавним мнијењем од стране релевантних спољних геополитичких играча, а конкретно, највјероватније, њихових за то „надлежних“ органа – обавјештајних служби. То се видјело још од почетка деведеестих када је први пут дошла на наплату несолидност и морално-интелектуално опадање које су први пут добила системски карактер почетком седамдесетих година, након обрачуна с универзитетом у Србији, због (нејаког) отпора уставним амандманима и 1971, који су припремили пут за Устав из 1974, а тиме и за довршење уништавања државе 1991. Сакаћење српских универзитета била је дугорочна југокомунистичка освета српској интелигенцији због изостанка ентузијазма поводом разарање државе у коју су Срби у ХХ стољећућ положили неколико милиона жртава. Отад, те тенденције, која се могу описати као као самозлочиначка недораслост, несолидност и неозбиљност (српског друштва и српске државе) у свему што је релевантно за колективну егзистенцију друштва и заједнице – само су заоштраване, дјелимично и путем дугорочног манипулисања њима од стране спољних чинилаца, дакакко посредством локалних марионета.

Сјетимо се наратива који је неуморно понављао агент страног утицаја Вук Драшковић (груби прототип АВ-а) како је „све што ваља отишло из ове земље“, што је у међувремену код Друго Србије канонизовано у несумњиву идеолошку „истину“, у шта данас већ вјерују и многи, иначе исправни и часни људи. И то је поучно – ако се на добро организовану наративно-идеолошку субверзију не реагује благовремено, дјелотворним противотровом, циљнорационално-сувберзивна лаж почиње објективно да заузима мјесто неупитне саморазумљивости, тј. истине. То, уосталом, не важи само у унутрашњим већ и у спољашњим релацијама, што видимо по томе што за Запад, а богами и добар дио другосрбијански сензитивисане, да не кажемо напдујдане јавности, Сребреница представља неупоредиво већи злочин од Јасеновца – ако се за потоњи уопште чуло.

Поређења ради – јер читав низ структурних, историјских, менталитетских, сличности међу двама историјским случајевима постоји – у овом тематском склопу може бити корисно уобзирити начин детронизовања ауторитарне, шовнистичко-криминалне власти у Црној Гори 2020. Она је, подсјетимо, била суштински делегитимисана и прије избора, на улици, гдје је заправо и пала, путем литијашког покрета, притом без истјеривања студената и ученика из учионица и слушаоница, без политизовања питања да ли се своја дјеца шаљу у школу и сличних ствари којима ових дана нажалост присуствујемо у Србији. Истини за вољу, самоослобађајуће црногорско друштво, у условима доста чвршће полицијске ауторитарне „стеге“ него у Србији, није имало услова да покуша да изведе нешто такво, све и да је било коме то пало на памет. Но и без тога, дакле, без кршења моралних правила, режим Мила Ђукановића, дугогодишњег присног сарадника АВ-а, ипак је пао. Ако је то било могуће тамо – а то је деценијама дјеловало да је немогуће – то ваљда мора бити могуће и овдје у Србији.

Морална правила – и појединачна и колективна – не говоре нам како исправно да живимо, али нам налажу шта да чинимо да не бисмо живјели на нормативно неодржив начин. У овом историјском тренутку, ми имамо обавезу – не само према себи и својим потомцима, него и према прецима – да срушимо ову намјесничко-окупациону, злоћудну „власт“ која готово деценију и по хара Србијом. Но, још једном, начин њенога рушења остаће узидан у темеља послијеАВлашћа. Ако у њега будемо унијели продужено, само варирано зло, и још више ако не будемо структурно демонтирали страну окупацију, која је eo ipso равна наставку зловлашћа – то ћемо брзо схватити и брзо се увјерити у узалудност „нове слободе“…

4. Револуција – изглед изблиза и перспективе

Претходно већ дотицана психоданимика под ванредним, узбуњујућим околностима свој социоисторијски пандан налази у феномену револуције. Да би се боље разумјело стање у којем се нашло српско друштво, потребно је посветити пажњу карактеристичном утиску сужености могућности,форсираном кретању догађаја, што се рефлектује и на тренутно преовлађујућу перцепцију стварности, у виду крајње суженог препознавања алтернатива. То се нарочито види из перспективе „револуционарне“ стране, која, такорећи једногласно, заступа вјештачки успостављену апсолутизована биполарност становиштā, па се у милитантном режиму револуционарне коректности допуштају само двије могућности: бити против „власти“ (али притом искључиво на њихов, блокаторско-револуционарни начин), односно бити за „власт“, што за револуционаре обухвата не само очигледне присталице „властй“, затим неодлучне или непредијељене већ и – а то је нарочито индикативно за тренутно владајући милитантно-револуционарни менталитет – све оне који се „властима“ не противе на њихов начин, без обзира на то што можда ти нереволуционарни, или можда алтерреволуционарни, антирежимски појединци и скупине – за разлику од огромне већине недавно „регрутоване“ неореволуциарне гомиле – имају дугу предисторију супротстављања АВлашћу.

С друге стране, наличје тог вјештачког, тоталитарног биполаризма јесте хаотично релативизовање линија аргументације различитих, понекад чак међусобно, за себе, огорчено супротстављених појединаца и скупина, које по себи почињу да говоре, односно да „мисле“ на исти начин – несвјесно се конформирајући од стране усмјеривачā револуционарне ситуације октроисаног биполаризма. Та наглашена неосјетљивост за персоналне појединости, на ситуативне нијансе, тај демонстративно-насилнички презир према праву на самостално промишљање и одређивање спрам тренутне ситуације – ако исходи тога нијесу у складу с диктатом револуционарне гомиле – види се и по тренутној изглобљености („историјског“) времена, која доноси упадљива, неријетко и запањујућа одступања у расуђивњу многих, иначе (досад) разборитих људи.

Но то, опет, указује на околност да је људска мисаоно-искуствена настројеност спрегнута с устројеношћу стварности, тако да, у случају исклизнућа потоње из уобичајених колотечина, и људи у „исклизнулом“ стању почињу да „мисле“ на изглобљен, неријетко са здрави разумом неспојив начин. Прва жртва револуционарног стања – а српско друштво се управо налази у таквој ситуацији – јесте здраворазумље, и у својој циљнорационалној, а поготово у етичко-вредносној димензији. И тада се, умјесто редовно, неизглобљеног структурисаног друштва, као колективни актер – и то у форми ултимативно хитног, револуционарног „нешто-се-мора-урадити“ активизма – појављује револуционарна руља.

О револуционарлном стању, у каквом сада живиимо, може се говорити и као о некаквој „спонтано-организованој“ колективној психози, која се пројављује као привремено искључење виших и као реституисање нижих облика колективности, гдје су појединачно и колективно расуђивање строго каналисани, што и саконституише привремену ишчашеност карвеналско-револуционарне реалности. Када ово, што спонтано нарасло – прије свега захваљујући неуморном „фрустратору“ српског грађанства, самом Злочинитељу – што организовано колективно умоисклизнуће буде окончано, многи од оних који су дословно свашта изјављивали, а у неким случајевима и радили свих ових револуционарних седмица, напросто ће заборавити на све то – као што је био случај 2000, односно 2003, након (вјероватно западњачке) ликвидације Ђинђића – и без икаквог бремена грађанске и/ли интелектуалне савјести наставиће да се понашају нормално – до наредне кареновалско-разисторијске „згоде“…

Заиста, овако како је кренуло разАВлашћивање, оно показује одлике разисторијског, а не историјског догађаја, иако се, наравно, и разисторија „књижи“ и меморише, тим прије што нема јасних критерија за разликовање истинске историје и појавне историје, тј. разисторије. У конкретном случају, разисторијски показатељ процеса који је у току је сљедећи: одсуство видљиве амбиције за ресуверенизовање Србије, што ставља у изглед наставак обитавања у режиму прећутно-подразумијеване стране управе (без старне одговорности за своје геополитички  резерват), испод „надморске висине“ историјског бића и историјске свијести. У таквој ситуацији хидраулиа  стране окупације може бити било када задејствована, не производећи никакве историјске посљедице, будући да би егзистенција Србије и Срба била трајно претворена у ванисторијски погон, који тавори негдје дубокој, анонимној забачености западњачког задњег дворишта.

Идеалтипски, уз све условности овакве подјеле – која је, додуше, већ позната, али је била увођена у апологетске, прореволуцинарне, а не теоријске сврхе – могу се разликовати „аутентичне револуције“, које чак не морају имати обавезно драматичну појавност – и „неаутентичне“, обично (споља) завјеренички потпомогнуте. У првом случају, ријеч је о, условно казано, чистој повијесној спонтаности која је без иоле напора збрисала друштвено-институционалне, па и симболичке околности затеченог стања који су представљали пуку препреку долазећēм, тако да је, емфатично казано, садашњост напросто уклонила прошлост, у тренутку када је степен дисконтинуитета међу њима (увелико) премашио критичну границу. Примјер за то су, рецимо, револуције у Португалији и Шпанији седамдесетих, када је вишедеценијским фашистичким диктатурама стављен крај. Насупрот томе, може се говорити о завјереничким револуцијама, гдје су одређене слабости дотадашњих носилаца власти, али и друштвене слабости (до неодрживости) већ биле нагомиланиe, као потребан услов за могући преврат, што, међутим, није нужним начином морало водити револуцији. Тада, на основи постојећих државних и друштвених слабости, завјереничка акција остварује довољне услове за револуцију. У таквим ситуацијама, будући да револуција није била нужна и неизбјежно, по правилу долази до примјене силе која надомијешта изостанак повијесне нужности свеобухватне, ванинституционалне мијене. Тада се, по правилу уз помоћ заинтересованих страних чинилаца, који су покровитељи, односно налогодавци домаћих завјереника, одређени, добро организовани дијелови друштва користе најприје за удар по сопственој држави, а касније и за обрачун са „неподобним“ дијеловима друштва.

Структурно посматарно, држава и друштво (шире: социјетет, који саобухвата и заједницу на чијем простору је конституисана дотична држава) начелно се налазе у иманентној напетости. Зато они никада не могу – нити то треба покушавати, јер би то водило неком виду екстремног тоталитаризма – бити доведени до поклапања. Обоје, наиме, одликује сопствена динамика, која их понекад доводи и до стања узајамних изричито пројављених противречности. Регулативни циљ њиховог међусобног коегзистирања јесте постизање узајамно плодне, геленовски казано, стабилизоване напетости. Ако пак чињенично наступи њихово антагонизовање, то је показатељ опадања државе – до десетковања њених функција, њене вјеродостојности, најпослије евентуално и   саме егзистенције – као што је на другој страни индикатор беспућа друштва. Иако су они међусобно непревладљиво, структурно противстављени, не може ниједно од њих двоје просперирати на упадљиву штету онога другога. Потпуна доминација једнога води не само уништавању другога, већ и повратном уништавању доминирајућега. Они су, дакле, условно казано, до извјесне мјере, међусобни ангатонисти, као што на другој страни – и у томе је иманентни парадокс њиховог односа – једно другоме дају неку врсту подлоге, макар у цивилизованом, историјском стању.

Зато, када друштво „схвати“ да му је држава непријатељ – наиме, она држава која би (колико је то могуће) требало бити његова, или, ако је то тренутно далеко од стварности – на којој би требало радити да то постане – онда оно, дјелујући против ње, уништавајући је, заправо себи убрзано копа јаму. Управо нам се то десило 2000. Након тога, ако револуционарни, антидржавни преврат буде успјешан, новонастала, револуцинарна (анти)држава – док се ствари не стабилизују и колико-толико врате у некакво (макар и релативно фиктивну) нормалу, наставља да дјелује као противник друштва. У тежим случајевима, револуционарна држава може дуготрајно остати противник друштва, што за сеобом повлачи системску репресију. Примјери споља „асистираних“ (неаутентичних, тј. иманентно-спонтано неспроводљивих револуција су Октоборска/њемачка војска/ америчкојеврејски каитал, српски Пети октобар/западњачке обавјештајен службе и украјински „Мајдан“/зиападњачке обавјештајне службе. У сва три случаја постајале су нагомилане „антизаслуге“ и слабости локалних власти, да тако кажемо умножени, а „непокривени“ социоисторијски „дугови“. Но ни у једном од поменутих случајева револуционарни расплет није био неизбјежан, тј. до њега не би било дошло да није била успостављена завјеренички савез страних и домаћих завјереника, по правилу уз јасно успостављен хијерархијски однос – у корист страних чинилаца.

Степен постојећих противречности у тренутку револуције „одмјеравао“ је количину и модалитет (послије)револуционарног насиља. У случају Србије, оно је било засновано на разлици у погледу политичких идеологија, односно идеје националне суверености, но то није било попримило димензије вишедеценијске, дубоко укоријењене мржње – као у случају бољшевичких револуционара против руског самодржавља и одговарајућег друштвеног система, нити су пак, као у украјинском случају, претекст биле вишестољетне подјеле, коју су страни чиниоци још од XIX стољећа плански претварале у шовинистичку мржњу ноновастајућих „Украјинаца“ унутар истог етничког корпуса. Најпослије, у случају Србије – да ли из немоћи бивше власти или због морално одговорног одустанка од отпора челника револуцијом поражене стране – није било никаквог организованог отпора револуцији, па и постреволуционарни насиље и репресија, којих је свакако и код нас било, и то у системској форми, нијесу попримиле тако драматичне облике као у Русији 1917, односно у Украјини 2014, гдје је, у оба случаја, постојао организовани отпор. Сходно тој разлици, совјетска држава је дуготрајно дјеловала као непријатељ читавог руског друштва – тамо гдје се оно није конфромирало насиљу револуционарне државе – док је превратничка украјинска држава организовала системско тлачење „непожељних“ дијелова украјинског друштва, путем организовања грађанског рата по линији подјеле за и против нациотворног шовинизма.

***

Шта би могао бити излаз из ове ситуације? Пут, без амбиције да дајемо било какав рецепт, назад, ка очувања АВлашћа, није само крајње непожељан већ вјероватно више није могућ, иако не треба искључити могућност да Злочинитељ, са својим западњачким налогодавцима, себи „изманеврише“, дакако новим уступцима на штету српске државности, суверености и образа, још неко вријеме на „власти“. Упркос снажном притиску, готово плебисцитарном делегитимисању, Злочинитељ на показује знаке воље за одступањем, иако се код таквих психика изненађења преко ноћи не могу искључити. Без обзира на то што се сада тренутно не примјећују организоване скупине српског друштва које би биле спремне да активно бране АВлашће, нема сумње да одређени дијелови грађанства и даље, макар пасивно и по инерцију подржавају ову „власт“. Ипак, антиАВовски протести засад нијесу успјели да развију ону критичну силу, каква се „ослободила“ Петог октобра 2000, када је даља владавина дотадашње српске власти.

Тренутно се налазимо у пат-позицији у којој је укијуто и симболичко мјесто Државе – захваљујући вишегодишњем штеточинарењу Злочинитеља – а однедавно и Универзитета – захваљујући кукавичком улагивању, све до потчињавања, доброг дијела професора и факултетских управа самозваним, у необољшевичком стилу организованим студентским „пленумима“. Осим тога, она друштвена установа која би, макар према обичајносној инерцији, евентуално могла да посредује у разријешењу спора, Црква, превасходно захваљујући колаборацији својег врха са Злочинитељем у предаји Косова и Метохије Великој Албанији, до даљњега је објективно друштвено компромитована и неподобна за ту улогу. Разумије се, проблем је изворно потекао из неповјерења јавности у вјеродостојност рада правосудних органа поводом трагедије у Новом Саду, и то питање мора наћи потребно и достојно разријешење унутар правосудног система. Но то више, по свој прилици, не би било довољно да се оконча ова криза. Будући да је, након првог протестног скупа у Новом Саду, коју су организовале опозиционе политичке странке, жариште протеста прешло на Универзитет, очекивало би се да он преузме одговарајућу улогу у разрјешавању ове кризе. Но он се, како рекосмо, повукао пред фантомом „пленума“. То је, узгред – мада се надамо да ће остати само на нашој зебњи и прибојавању – „идеална ситуација да недобронамјерни странци, који вјероватно већ играју одређене улоге у овим протестима, инсценирају крваву провокацију, и да се све „разријеши“ неконтролисаним физичким обрачунима у српском друштву. Видљиво и крајње обеспокојавајуће одсуство српске државе више него било када у посљедњих 25 година оставља простора за нешто такво.

Тренутни међуисход овог превирућег стања је институционална пустош – Држава, Универзитет, Црква – као да, када је ријеч о овој кризи, ефективно не постоје. То је резултат пројектоване и све вријеме пажљиво вођене окупације на даљину, чији је исход исисавање животних способности српског социјетета да иманентно генерише ауторитиваност уопште, а конкретно ауторитетске можности различтих установа. Српски социјум је, дакле, дезаутеротетизован. Налазимо се у невјероватној ситуацији у којој једини актер који слиједи идеју сопствене суверености“ јесте фамозни „пленум“, тј. нелегална, нелегетимна, неконституисана структура нејасне позадине, која управо као таква чини вјероватном непрозирну спољашњу усмјеравачко-управљачку интервенцију – под условом да га она већ од самога почетка не дефинише“. А то се, према овоме што се тренутно јавно зна, односно дедуктивно назире, не може искључити. Врхунац окупације је када умјесто свих установа, једини ентитет који јавно демонстрира и емитује претензију на ауторитет, који се понаша у складу са парадигмом суверености, јесте фантомско-магловити „пленум“.

Одакле уопште нешто такво? Као што назначисмо, он је, структурно, симптом степена дезинституционализованости Србије – што је пак показатељ њене десуверенизованости. То, међутим, не објашњава његов чињеничнинастанак. Врло је тешко повјеровати да постоји иједан појединац, скупина појединца, иједна установа/ корпорација са сједиштем у Србији и осталим српским земљама, која би, поред масовности, могла овако добро организовати и координисати протесте. Двадесет пет година окупације увелико су разбили и расточили интеграционо-акционе снаге српског социјетета. То, поред иступања у политичкој арени параполитичких удружења попут ПроГласа, затим изненадног иконографског заокрета, када су се одједном, као по команди, појавиле националне заставе и симболи, којих на почетку уопште није било, а сада видимо да су натписи и пароле готово искључиво почеле да се пишу махом ћирилицом, иако тако није било на почетку… – указује на централизовано дјеловање, на дугу руку, дужу од саме Србије…

Када неки колектив нешто ради, нарочито ако је релативно бројан – као што је „свесрпски“ студентски „пленум“, тако да највећи дио његових чланова не може да свакодневно буде у контакту лице-у-лице – мора постојати организација и координација, и то врло добра, да би такав колектив могао успјешно дјеловати, што је с „пленумом“, нема сумње, случај. Сразмјерно дуготрајно дјеловање било какве скупине чији се чланови међусобно не познају и не одржавају свакодневни лични контакт, подразумијева постојање хијерархије. То што се она не види – или се макар у јавности жели створити такав утисак – то је вјеоватно због тога што постоји добра конспирација. Утолико тврдња како блокаторски пленум нема вође/вођство није ништа више од тактичке мистификације. То што се у организацији студената користи та схема знак је да је посриједи вјешт покушај да се напросто сакрије права „глава“ операције. Гдје је она, ко је чини – тешко би се могло рећи, будући да такви подаци нијесу јавно доступни. Но да она постоји, у то једва може бити сумње. Најпослије, чини се вјероватним, да та координација надилази поље српске студентске популације, а нипошто није искључено – и саме Србије.

Притом тога „пленумаши“, односно њихова велика већина, уопште не мора бити свјесна, јер се то вјешто организованом тајанственошћу то може сакрити. Исто тако, број родољубиво настројених – и студената по „пленумима“ и око њих, као и грађана на овако трасираним протестима – не рјешава питање о природи, а тиме и о коначним циљевима оних који заправо управљају протестима. Онај ко у својоим рукама има контекст, највјероватније рјешава и исход, што смо добро видјели и Петог октобра, када је макар 80% оних који су код Скупштине вршили раздржављјући државни удар било родољубиво настројено. Једноставно, нијесу знали шта  раде, односно шта се од њих ради. Поводом овога, право је питање да ли „пленум“ управља контекстом ових протеста? Да ли је он заиста преко ноћи самоникао, аутентично самоорганизован („без хијерархије“), истински независан и најпослије „суверен“, како се представља? Од одговора на ова питања пуно тога зависи, а само ако имамо (луду) „срећу“ да су они по Србију позитивни, „пленум“, односно њиме симболизовани протести, може бити почетак самоослобађајуће ресуверенизације Србије, што би био једини пожељни, Србију реисторизујући исход разАВлашћења. Колико је то вјероватно – може процијенити свако, док траје револуција, или након ње, када већ све буде готово…. АВ мора пасти и отићи, што прије, да би Србија поново била слободна и да би се поново уписала у историју. Но ако он буде само свргнут, без вођења рачуна о овоме, или ако се чак све ово организује тако да нам се онемогући постизање суверене слободе, све ће ово остати на нивоу хиперангажоване разисторичности, а Србија ће наставити да буде нечије, трећесвјетско двориште…

Београд, 10. II 2025                                                   .                      

Часлав Д. Копривица

(блокирано-„самообустављени“)

Факултет политичких наука БУ

[1] А, АВлашће, то не значи само, или не у првом реду, власт „АВ“-а, већ и, ако кованицу прочитавмо на начин хеленског alpha privativuma, као „а-влашће“, тј. као непостојање домицилне власти у стању суштинске стране окупације.

Чланак Часлав Копривица: „Хуља мора пасти!“ Примијењени оглед о колективној параполитичкој психози револуционарно-тоталитарног тренутка се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

У сенци политичке кризе која се шири Србијом, на њеном југу приводи се крају кампања за парламентарне изборе самопроглашеног Косова. То ће после десет година бити први редовни избори за скупштину у Приштини. Неизвесно је међутим да ли ће изборни дан, следећег викенда, девети фебруар, означити и крај Аљбина Куртија, премијера изразите етно националистичке идеологије.

Вођа Самоопредељења опстао је пун мандат упркос томе што је нарушио односе са Америком, првим спонзором косовске независности,  обмануо Бриселске институције, ‘окупирао’ север Косова и угрозио опстанак Срба, јужно од Ибра, и иначе спалих на живот у условима гета.

Лука Јовановић

У таквим условима а без довољне подршке из Београда Срби на Косову и Метохији на изборе иду углавном без великих очекивања. Ипак међу укупно двадесет осам изборних листа наћи ће се и шест српских странака. Оне ће се борити за десет, Србима гарантованих скупштинских места. Важно је како ће она бити расподељена али још важније може бити питање да ли ће у Приштини доћи до политичке промене. О српском становишту у контексту ‘косовских’ избора за Речено и прећутано говоре филозоф, професор Часлав Копривица и историчар Лука Јовановић, докторанд са Универзитета у  Косовској Митровици.

Уредник и водитељ емисије је Радован Пантовић

(РТС, 05.02.2025)

Чланак Часлав Копривица и Лука Јовановић: Косовски избори и српско становиште се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Часлав Копривица: Овај човек мора бити склоњен! На овакав начин нико још није владао! се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

О Растку Немањићу – потоњем Светом Сави, безброј је пута говорено, па и пригодно бесјеђено, као што моја маленкост, захваљујући љубазном позиву преосвећеног владике Методија, сада чини пред вама, а не мало пута је писано у научно-догматској, што теолошкој, што историјској намјери. У земни живот Растка-Саве стало је толико тога што не би било могуће да рука Божанска није била при њему – хришћански просвјетитељ, мисионар, аскета, црквени и свјетовни дипломата, утемељивач аутокефалне Српске православне цркве, али и историјски заснивач српског народносног идентитета, на темељу чега ће стољећима након њега израстати и дозријевати српска национална свијест. Срба и српских држава у историји бијаше и прије Св. Саве и изван Рашке, на шта не треба подсјећати оне који живе на простору који би требало да је настављач прве српске државе Дукље-Зете, без обзира на то што јој је бјелопољски крај историјски сразмјерно недавно прикључен. Ипак, ми смо се тек са Светим Савом као Срби уписали у историју – и то на начин на који он то бијаше уобличио, односно усмјерио – у неодвојивости српства и православног хришћанства. Све до њега, почевши најкасније од Војислављевићā, мада можда још и од Властимировићā, бијасмо народ у историји, док с њиме постајемо самосвјесни историјски народ. Св. Сава нам је, такорећи, подарио народносну самосвијест, тј. колективно сабивање почевши од свим Србима непосредно доступног познања сопствене српскости. Зато ми и данас поштујемо и славимо његово дјело, и тако ће остати све док нас буде било. То је и разлог што смо се поново, као и сваке године на Савиндан, овдје, као и у свим српским земљама, и у српском заграничју, окупили да се споменемо Св. Саве – јер чувајући успомену на њега ми му не само враћамо дуг већ тако чувамо и себе, као народ српски, хришћански, светосавски.

Говорећи о Св. Сави, као, уосталом, и о Лазару и Милошу, као и о Његошу – ми увијек изнова понављамо оно што је суштински исто, у настојању да, држећи се својих узорних врхунаца, останемо исти, да би нам, дакле, народносно биће остајало у дослуху с њима, да би они наставили да буду наши, и да бисмо, најпослије, и ми наставили да будемо њихови. Иако сврха ове бесједе, као и десетина оних које се данас држе широм српских земаља и широм свијета, није да саопшти било шта ново, вечерас ипак желим да истакнем нешто што, када се разматра историјски лик Растка Немањића, махом остаје непримијећено. У средњем вијеку, евангелизација, христијанизовање, био је главни, ако не и једини образац цивилизовања. Но тим су путем биле преношене и цивилизацијске тековине које су већ биле завјештане као добрȫ хеленоримског свијета, прије историјског Откровења хришћанства. Од његове појаве, хришћани су водили живи, понекад жучни, дијалог са паганском, философско-реторичком ученошћу, током којега су се, не само разграничавали од духовног свијета који није познавао Исуса Христа, већ су и мноштво тога од њега прихватили, по правилу га „похристовљујући“. Уосталом, да хришћанство није било способно да проговори и на језику свјетске мудрости, можда никада не би били, колико прецизно, толико и мистички иновативно, формулисани основни догмати православне вјере хришћанске. Но када говоримо о Св. Сави Српском, кључно је то што смо до његовог појављивања у историји ми Срби фигурисали превасходно као народ-прималац хришћанске цивилизованости. Нас су други, махом Византинци, а у приморским крајевима и „Лàтини“, цивилизовали, док послушно сјеђасмо у клупи за подуку хришћанској уљуђености, као што се и очекивало од донедавних, једнога Бога још непознавшйх варвара. Но са Растком-Савом долази до преокрета, што њега и у том погледу чини вододјелничком појавом. У њему смо, наиме, добили некога ко је у духовном смислу био раван тадашњим врховима хришћанске цивилизованости. Стога надаље више није било потребе да у односу на културу метрополе ми остајемо искључиво у односу ученика-примаоца, већ смо постали кадри и за самоцивилизовање, за самоподучавање и духовно усавршавање, а сљедствено и за цивилизовање других. И управо нас је тиме Свети Сава, протејска фигура српске историје, неповратно учинио историјским народом.

У том подвигу народносног поунутрења Христове Благе вијести, тј. прожимања Срба хришћанством, Свети Сава је имао одлучујућу улогу, заједно са својим оцем Светим Симеоном. Иако је Стефан Немања 12 година прије Хиландара основао Студеницу, потоње жариште духовног, политичког и друштвеног живота у Рашкој, може се слободно рећи да је светиња коју је Свети Сава основао на Светој гори била мајка свих српских манастира. У духовној тврђави православног свијета, која је у читавој Хришћанској икумени била вјероватно најистакнутији симболички и стварни контрапункт монашког покрета пристајању на овоземаљскȫ, Сава Немањић утемељује српски манастир. У најнепоколебљивијем средишту православља он оснива српску молитвено-просвјетитељску заједницу, која постаје мјесто општења с тадашњим духовним кретањима у православљу, као и извор духовног утицаја на читав словенски православни свијет. С друге стране, за нас Србе, Хиландар постаје наша духовна ексклава – она нарочита тачка с које себе, посредством жиже измјештене из српских земаља, посматрамо и освијешћујемо. Рефлектовати о себи као да се споља гледаш очима другога, то је предуслов мисаоне уздигнутости, што је претпоставка могућности цивилизацијског напредовања. Хиландар је, дакле, мјесто путем којега најприје мисаоно исходимо из себе, да бисмо се опет истим путем враћали себи, оплемењени плодовима самоогледања. Дакле, наш средњовјековни пут ка духовном узрастању и сазријевању био је у знаку задужбине коју је Св. Сава пред Богом подигао у име Срба и за Србе, свих потоњих  времена и вјекова.

Важно је уочити везу – која није тек спољашња аналогија – између правно-црквенополитичког статуса Хиландара и светосавски прокрченог пута у потоњу српску повијест. Захваљујући Савиној умјешности, бијаше исходовано писано јамчење византијског цара посебног статуса, и високе самосталности српског манастира унутар светогорске манастирске заједнице. Дакле, српска истурена учионица за примање подуке од православног Источноримског царства уживала је статус којим је штићена српска самобитност. То је уједно био и симболички предложак српског историјског пута: учити се хришћанству, напајати се цивилизованошћу (од) Другог Рима – али под знамењем српске суверености. Учити од оних од којих треба учити да би им у сваком погледу постао раван, а под претпоставком самосталности и независности, и док су формативне фазе процеса учење још у току – то је била Савина и црквена и свјетовна формула српског пута кроз вријеме. Нажалост, осам стољећа након Савиног времена то је недостижни циљ за данашње властодршце у српским земљама – ако уопште за ово и маре.

Но вратимо се још једном Хиландару. Наша највећа национална хришћанска светиња изван је Србије и свих српских земаља. Зато, ако се хоће спознати оно што је српско, мора се искорачити из српског тла. Тј. само се надилажењем фактички српскогā може истински искусити и докучити оно што је „суштински“ српско. Ако је сваки манастир земна мјесност посвећена небу, усмјерена ка њему, тада се та фигура вертикалног трансцендовања, искорачивања, на неки начин понавља, утолико што је та сржна тачка српског хришћанског идентитета достижна земаљским, хоризонталним искорачењем од српских земаља ка Светој гори. До најсветијег српског манастира, који је историјом својег осмишљавања и саздавања означио опредијељеност за Царство небеско српскога народа Божјега, могло се доћи само исхођењем са српске земље, као предукусом хришћанима вазда заповијеђеног, метафизичког одражавања од земногā ка небескомē.

Одласком у Хиландар, те успостављањем „хиландарског“ односа према себи и својему, Немањићи као породица – тачније њен бољи дио: Свети Сава и Свети Симеон – егзистенцијално се одлучила за Царство небеско. А будући да су они, према тадашњим правним схватањима, били домаћини рашке државе, тај избор је пренесен и на њихову државну баштину, односно на њихов народ. Када су се готово три стољећа касније кнез Лазар и његов витешки збор одлучивали за Царство небеско, тј. за нравственоруководно првенство „ононебесногā“ над овоземаљским, ма какав био исход предстојећег земнога боја с агарјанско-демонским четама, они су се заправо позивали на савинско-симеоновску духовну баштину, која већ бијаше дубоко заложена у темеље српске државности, те српског, историјски обликованог обрасца народносне духовности. Лазаревско-милошевски Косовски завјет понављање је, односно, у условима граничне ситуације по државу и народ, конкретизовање савинско-симеоновског, да тако кажемо, Хиландарског завјета. А суштина потоњега је да се – штогод собом донесе земни живот – живи тако да ништа од учињенога, изабранога не угрози морално-есхатолошко првенство вјечнога пред пролазним, тј. превасходност онога до чега се долази опитовањем с (изван)српске небеске осматрачнице на Светој гори.

Најпослије, а можда и најважније – макар за нас у овом времену, као и у свакој садашњости у којој су се Срби сјећали, у којој се сјећају и у којој ће се сјећати Светог Саве. Ни у једној од таквих прилика ми не одајемо само почаст ономе што је било, већ се уједно обавезујемо да при његовим смјерницима и убудуће желимо остати. Памтећи и славећи Његоша, Лазара и Милоша – да још једном поменем најпревасходније носиоце-додаваче зубље интегралног Светосавско-косовског завјета – ми изнова, пред својим прецима, потоцима и пред самима собом полажемо заклетву на вјерност њиховом опредјељењу, тако да штагод нам било које наше вријеме буде донијело, никада вјечитој Правди не претпоставимо пролазну корист.

У Бијелом Пољу, на Савиндан 2025.

Чланак Часлав Копривица: Светосавска бесједа се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Часлав Копривица: Вучићева власт изручује Србе на Косову и Метохији ’’Великој Албанији’’ се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Подкаст Покрета за одбрану КиМ: Слободан Самарџић и Часлав Копривица се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Може ли се онда претпоставити да је новосадска несрећа била само „кап која је прелила чашу“, и да је годинама нагомилавани бијес грађанства коначно сазрео – укључујући жртве из „Рибникара“, Дубоне и све, све остале? Без сумње, у неком смислу. Ипак, у реалној симболичко-показној конверзији колективног бијеса – неке жртве ове власти су, сигнификантно, изостављене. Иако нема сумње да су многи грађани, вјерујемо и неки студенти који блокирају факултете, кивни на ову власт и због велеиздајничке предаје КиМ шиптарским терористима, те наших грађана који тамо живе, или су све донедавно тамо живјели – у, држимо пажљиво осмишљеној, да тако кажемо, паролошкој иконографији Косово је одсутно, као што упадљиво бијаше одсутно на протестима „Србија против насиља“. На КиМ нема насиља – или можда неко мисли да то и није Србија?

Протестовати због погинулих у Новом Саду, као и било кога ко је страдао због дивљачке бахатости владајућих штеточина – на сваки начин је оправдано. Једино се може изразити жаљење зашто до тога није дошло кудикамо раније, прије него се пуно тога „немилога“ десило, што би се тада, ваљда, дало избјећи. То се, поред осталога – заправо: изнад свега – односи на велеиздајничку Косовску политику оличену у квинтесенцији актуалног режима, самом Непоменику. Протестује ли се сада и због Косова и Метохије? Нема сумње да је света српска земља многима од противника ове власти на срцу и да јој њену издају не могу опростити. Но иконичка репрезентација протеста, оличена у студентима-блокадницима факултета упрадљиво је другачија. Тамо најпослије нема ни националних застава, што би требало да буде минимални показатељ, макар „протоколарне“, оданости организатора студентских протеста својој земљи.

Нажалост, предаја КиМ и издаја Србије, њенога народа и њених грађана, од стране Непоменика и његове послуге, која се већ годинама, свакодневно одиграва, није била повод за одлучну ширу друштвену акцију – а, част сразмјерно малобројним изузецима, ни студената – иако је било неколико таквих покушаја. А сваки дан одигравања велеиздаје бијаше – и остаје – прилика за нешто такво… То је велика историјска срамота наших нараштаја (и младих и средовјечних и старих) који смо томе били свједоци, а ништа довољно убједљиво и снажно нијесмо предузели да то зауставимо. На Косову и Метохији је убијено много више од петнаест људи, а о осталим, тамо почињеним злодјелима, да и не говоримо, као што је и перспектива да ће много више страдати – полутихо, или посве прећутано, јер то ни за прорежимске и за пронатовске медије «није тема», и то већ годинама уназад. То су такође (ин)директне жртве управо овога режима, али они већину јавности, нажалост, не занимају. Зашто се само тих петнаест несрећних људи (укључујући и дјецу!), које на души – ако је још имају – носе безобзирни насилници на власти, у јавном моралном бројању „рачуна“, а много, много више наших несрећника с КиМ – не, није лако докучити. Укратко, морални капитал онога што је највидљивији визуално-акустички мејн-стрим актуалних протеста упадљиво је селективан, и стога – баш у моралном погледу – упитан.

Да бисмо боље разумјели и овај протест, који је започео као студентски – тако да у разумијевању јавности, нарочито оног дијела који их подржава, као његови носиоци и даље важе политичкомитски успостављени Студенти (иако је прилично очигледно да више није тако, ако је икада и било) – потребно је поставити га у шири, тематски повезани и припадајући историјски контекст. Досад смо, макар у новијој историји – ако оставимо по страни октобар 2000, када Универзитет није био првобитно жариште протеста-преврата, иако је такође био њима захваћен – имали три велике блокаде: 1992, 1996/7. и ову садашњу. Године 1992. његови покретачи и присталице били су, по својем идентитетском хабитусу, југословенски малограђани, махом из наставног особља, са случајним превибалиштем у Србији. Они хотијаху промене јер је натоцентрични Запад, преко СБ УН, био увео санкције СРЈ – због подршке Републици Српској, односно због државне помоћи нападнутим сународницима. Национална, или макар људска солидарност – коју су, узгред, тадашњи носиоци протеста показивали за несрпске колективе у грађанском рату у некадашњој БиХ – није их занимала, већ могућност несметаног путовања на обожавани Запад и одржавање дотока омиљене робе. Тај срамотни  протест био је својеврсно нарицање за СФРЈ, те фингирање некаквог „становишта“ од претполитичке баналности.

Година 1996/97. путем, на сваки начин оправданих грађанских протеста против изборне крађе на локалним изборима, универзитети и средње школе бијаху увучени у њих – као његово згодно изабрано, симболичко жариште. Тада мјесецима није било наставе. То ја касније, након Милошевићевог одустајања од својег посезања за изборном вољом грађана – што је срамотно, ма шта начелно мислили о вишестаначкој „демократији“ – било правдано тиме што су студенти, умјесто универзитетских лекција, „положили испит моралне, историјске зрелости“, или како се већ звала та „школа живота“. За сличном аргументацијом су послије 1945, у Кроатославији, посезали и комунисти, када су системски преплављивали установе својим шумским, Револуцијом „прекаљеним“ кадровима… „Виши циљеви“ су стандардни изговор за ометање рада Универзитета, те из тога директно  проистичућу масовну производњу некомпетентности – у условима, дијелом и режираног перманентног ванредног стања.

А када је, конкретно, ријеч о универзитетској шетњи 1996/7, чини се да се с довољно дистанције, али и евиденције, може устврдити да су њен историјски резултат биле двоструко духовно осакаћени нараштаји, односно изобличење друштвене перцепције улоге Универзитета: а) први никада нијесу „прошли“ и усвојили градиво које је требало да науче; б) Универзитет и читаво друштво су зато „научени“ да су образовне установе не само легитимно већ и саморазумљиво средство политичке борбе, за којим ће се посезати када год се појави нека критична ситуација у друштву (илил ако се она искокнструише), а фактички: када год одређене политичке (обично тзв. „грађанске“) снаге буду успјеле да га инструментализују за своју агенду.

Тада, као и сада, један број професора БУ, али и других универзитета, били су спојница којом је Универзитет – на трагу претходно успостављене лоше традиције његове политичке банализације – инструментализован за политичку борбу, тако да се суспендује његова главна, штавише „вјечна“ духовно-образовно функција, претварањем њега у само још једно поље политичке борбе. Из угла тих колега, Универзитет није сама по себи вриједна и незамјенљива установа – што би требало да буде, и што је показатељ важења стандарда цивилизованости (подсјећамо: БУ је радио и за вријеме окупације четрдесетих година, што многим његовим професорима „ослободиоци“-недоуци нијесу опростили) – већ, напротив, пуко средство постизања њиховх групних политичких циљева, односно личних амбиција. Сходхо томе, студенти су „војска“ увијек спремна да саучествује у наредној политичкој реинсценацији високог школства. Једноставно, студенти су другосрбијанска замјена за навијаче – они који се перципирају као „беспослени“ и вазда расположиви, јер они, ваљда, „само“ иду на наставу, тако да могу бити увијек искоришћени за образовање протестног језгра. То је срж – а пригодно улагивање Студентима, као носиоцима високих идеала – провидна је маска инструментализације, да би се покушало сакрити како универзитетска „Друга Србија“ злоупотребљава и Универзитет и студенте.

Да не буде неспоразума, борба против ове пошаст-власти треба и мора да се води – непрекидно, све док не буду склоњени, али не тако што би студенти остали образовно закинути и оштећени. Зато је потпуно нејасно зашто су студенти  ријешили – или су пак били „подстакнути“ да то учине – да блокирајуУниверзитет, умјесто да то учине с оним установама гдје се вјероватно налазе кривци за новосадску несрећу. А што се професора тиче, не би ли требало да они личним ангажовањем дају морални примјер студентима, а не да од студената, цинично им се додворавајући, праве марионете у својој борби, која је борба за њихове политичке и друштвене позиције, а не за нормализовање овога друштва и суспензију неоколонијалне окупације?

Узгред, имајући у виду на који начин неке колеге доживљавају универзитет и студенте, разложно је претпоставити да се такви назори одржавају и на њихове програме и предавања, која, усудићу се да „допретпоставим“, можда и не би била толика штета пропустити, што је посљедица наметнуте блокаде. Истинско образовање, међутим, значи поспјешивати не само преношење знања студентима већ и њихово подстицање да постану бољи људи. Предавања – ако није ријеч о измишљеним дисциплинама, чија је сврха да „правдају“ нечије присуство на Универзитетима (а и тога, нажалост, и те како има, нарочито након „Болоње“), и ако се она обављају на достојан начин – незамјенљива су и никако се не могу „супституисати“ – па ни прозивањем на улици Непомјаника и његове банде.

Изговор који је и овога пута актвиран као оправдање императива друштвеног ангажовања лишеног било какве („допуштене“) алтернативе, дакле, неспојивог с редовним, образовано-наставним активностима, јесте да ова земља, укључујући и њене студенте, нема будућност – све док су ов(акв)и на власти. То је, наравно, тачно – као што је, уосталом, било тачно док је „жута“ донапредњачија глумила власт у Србији, као што ће, прибојавамо се, бити тачно ако ова у сваком погледу несношљива власт буде уклоњена на овакав начин, јер нам то понајаприје ставља у изглед увођење у посао нове поставе НАТО-намјесништва, без разградње и уклањања окупационе структуре. Поента оваквог радикалног ангажовања зарад status  quo јесте фингирати – поново у иностраној режији, дакако – борбу за слободу и будућност, на такав начин и под таквим условима да исход остане суштински непромијењен – дакле, наставак живота без слободе, будућности, у окупацији.

Протеклих деценија вишестраначја слушасмо не једном: Србија мора да стане – да би… И када год би позиваче на овај тобожњи историјскоморални императив народ послушао – бивало је макар мало горе, сваки пут. Окупирана земља никада не може имати будућност – из много разлога и на много начина, поред осталога зато што нема своју политичку власт, већ управу страних, од стране Србији и Србима непријатељских сила постављаних намјесништава, али и стога што има необразовану, нестручну интелигенцију – која је, умјесто да ради оно што јој је позвање – образовање, себи „вадила“ шетачке, петооктобарске, пленумашке и ине „споменице“. Вријеме пропуштено у образовању – част дисциплинованим, односно самоуким изузецима, чија је бројност испод реда величине статистичке грешке – никада се више не може надокнадити. То смо видјели 1996/7, 2000, када су након успјешног завршетка промена, студенти, тобожњи вршиоци „историјских“ радова очекивали, а неријетко и добијали – што од професора-„сабораца“, што од оних «осумњичених» да су несклони променама – да њихове „историјске заслуге“ буде хонорисана и оцјенама лишеним покрићем у знању. Ако студенти престану да уче, а конкретно: ако студентска мањини остатку студентског колектива онемогући учење – та земља и ти  студенти неће имати своју будућност, већ само наставак неоколонијалне, туђе окупације.

Наравно, проблем није само прекид наставе, проблем су наставни програми друштвених наука које у пракси  често служе колонијализовању мишљења, јер је добар дио наставног кадра, спонтано-саморазумљиво, преузео улогу духовне колонизације, пошто  нијесу кадри за самостално промишљање, а свој задатак на Универзитету не схватају као образовање студената, већ као пренос културалног утицаја из политичко-научних метропола. То, наравно, отвара шири проблем, који се, наравно, не може ријешити  преко  ноћи, али макар мора бити идентификован: деколонијализовање универзитетски преношених „знања“ у друштвено-хуманистичким наукама у Србији. Разумије се – али за оне којима смисао претходно реченога није очигледан – то никако не би значило некакву српску или православнословенску ревизију западњачке науке, већ оспособљавање за самостално мишљење студената од стране професора који су то већ постали – ако су постали – на изворима велике европсе традиције знањā.

Но у сваком случају, макар идеалтипски, студенти који уче залога су будућности нације. Наравно, ако би, у условима окупације, само учили, то ни изблиза не би било довољно. Студенти, дакле, имају двоструки задатак – да мисле о будућности своје државе и својег друштва, да се, према историјској потреби, боре против свега што је њиховом друштву изразито неприхватљиво, па и политичка власт – ако је то чињенични случај, али да притом никада не престају да уче, да студент не би постало само вињета шетајућег/блокирајућег/… „пјешадинца“ (под чиме подразумијевамо и „пјешадинке“). Статус студента доказује се по придржавању студентског, образовно-животног етоса – а не посједовање индекса, или блокадом Универзитета.

Дакле, и борба за политичко-националну слободу и учење саставни су дијелови академске, студентске бриге за будућност заједнице, али и себе самих – и као особа и као грађана и као „сталежа“. Међу тим двома, ни под којим изговором, не смије важити идеолошки исконтруисано, лажно, псеудоморално или-или. Ако „сада све буде стало“ – узалуд ће бити и најновије промене, тим прије што на безмисаоности, а она поново влада, поред осталога и милитантно-ауторитарним духом Plenuma – још нико никада није саздао слободу. Штавише, сврха, вјерујем поново споља смишљених, а овдје „уметнутих“, алтернатива, попут оне: сада не смије бити учења, јер је слобода важнија – као да слободе може имати без знања и мишљења – јесте трајно одржавање Србије у подсувереном стању.

Студентов задатак – а то, уопштено, можда с нешто мање моралне емфазе, важи за човјека уопште – јесте и да дјелује и да мисли, још више – да стално одржава тијесну везу између те своје двије подједнако изворне, не само студентске већ и људске (само)дужности. Тако треба остати чак и када се обрете усред најекстремнијих околности или ако, узвраћајући својој, евентуално крајњој социоисторијској ситуацији, изабере кардиналну акцију. Престати мислити, тј. престати држати своју ситуацију у вези с мишљењем – нпр.  забраном образовања, до даљњега, или одбацивањем става да сада треба чинити  још понешто осим борбе против Непоменика…. – значи привремену суспензију људскости. А револуционарном редуковању људскости других претходи примјена такве ауторедукције код самих револуционара. То смо, уосталом, видјели са „социјалистичком Револуцијом“ 1941–1945, а и касније, све док је „текла“… Још је горе ако се другима жели забранити учење поред протеста, односно политичке борбе, јер је сада наводно „допуштено“ само једно, наше-исправно мишљење, а свако (друго) мнијење – чак и у погледу тога како се одупирати велеиздајничкој банди на власти – то је „издаја“. Aut Plenum – aut nihil.

Ако студенти буду допустили да их утјерају у замку реовлуционарног Plenumа – а он, по својој „конституцији“ гомиле која фингира заједницу, није интелектуални колектив, штавише директно га онемогућује – себе ће претворити у немислеће средство. Ни то што им је, перфидним сервирањем, усађена самосвијест „изабраности“, револуционарне „изузетности“ обављача „историјског“ задатка – неће моћи да промијени суштину њихове улоге: дјелања без мишљења, што је заправо оксиморон, јер онај ко безмисаоно „дјелује“ – своди се на оруђе. Како би, уосталом, и могло бити другачије, јер лажна, не властитом ауторефлексијом и не властитим искуством, исходована, већ споља имплантовања „самосвијест“ изабраности може бити у дослуху само с лажном мисијом, те, најпослије, с извитоперењем симболичког идеала студента, онога ко се учењем не само стручно оспособљава, спрема за самостални  живот, већ ко подуком припрема и себе и своју заједницу за ваљан(ији) живот.

Да се, међутим, студенти-блокадници заиста понашају у парадоксалном модалитету високосамосвјесног оруђа може се видјети из начин на који се обраћају наставницима и факултетским управама, чиме се недвосмислено пројављује незаснована самоувјереност, те кич-поза фиктивне суверености некаквог „пленумског тијела“. У том смислу, они се осјећају власнима да: наставницима и ненаставном особљу дају (а онај ко да – може и да ускрати) „дозволу за боравак“ на универзитету – али само за обављање с њихове стране изричито допуштених радњи, уз издавање додатних упутства шта факултетске управе смију, а шта не смију да раде. Они, на таласу својег, преко ноћи стеченог, крајњег самопоуздања, очигледно, полазе од тога да је тренутно на дјелу привремена управа неформалне студентске скупине над установом Универзитета и над његовим наставницима – појединачно и колективно, односно корпоративно – те да Универзитет и наставници, до даљњега, има да се без одступања потчињавају њиховим императивним налозима. Они, према пажљиво (самостално?) осмишљеним упутствима, показују склоност да и низом додатних гестова демонстрирају тобожњу симболичку сувереност неформалне студентске скупине над Универзитет и његовим наставницима.

Испада да институција Универзитета припада само садашњим студентима, и то онима који спроводе блокаду – нe i другим студентима-„неблокадницима“, нити онима који су некада на њему студирали, ни професорима, ни држави, која га је основала (посјећања ради, звала се Краљевина Србија) – никоме, само њима. Институције, међутим, по својој природи, не могу бити ничије (партикуларно) власништво, односно опхођење с њима као с власништвом је неодрживо – због њихове надвласничке суштине. Оне могу – врло условно речено – „припадати“ само онима који се понашају у складу с њиховом историјски обликованом нарављу. Само ако служимо установи универзитета – професори као професори, а студенти као студенти, а заједно као цјеловита наставничко-ученичка заједница образовања и знања – оне ће служити нама, и стварно, али и на част. Ако их будемо насилно присвајали, узурпирали, „растезали“ према случајном нахођењу и по потребама тренутка – а институционални волунтаризам, безмало институционални нихилизам, једна је од најтипичнијих и најмалигнијих особености актуалног лудовлашћа у Србији – уништићемо их. А социјум с минимумом институција примитиван је.

Одакле сва ова „овлашћења“ и овај „(псеудо)институционални капацитет“ духом пленумаштва напојених студената? Не само формалноправно већ и морално, никакав Plenum не може имати власт над професорима, нити над установом Универзитета. Студенти државних универзитета – ни у којем броју (па чак и када су самоизабрана мањина), нити у било којој пројави – наставницима нијесу послодавци, нити су их унајмили. Они, према нашим увидима, не располажју ни било каквом моралном надмоћју над наставницима. Најпослије, ако би имали право вршења ауторитета над њима – као што тренутно plenum-студенти очигледно уображавају да имају – онда се поставља питање на основу чега би уопште могли очекивати да их ти наставници било чему могу (на)учити? Наиме, онај ко има право и ко може вршити ауторитет, тај, по дефиницији, боље зна од онога над којим врши ауторитет – чак иако то стварно можда није случај.

Притом, ако се једном, правдањем условима ванредних околности – а заправо ванредног, ванинституционално-окупационог стања – изврши ова инверзија статуса ауторитативности, и он са наставника пређе на (неке) студенте, он се у условима потоње нормализације (или: „нормализације“) прилика у друштву и на Универзитету јако тешко више може рехабилитовати. То, уосталом, није само начелно-априорни закључак већ и искуство стечено 1996/7, односно 2000. Све након тога – при чему ни најмање не желимо да узимамо заштиту СПС-власти, нарочито када је ријеч о непочинству из 1996/7. – за Универзитет и друштво значило је обитавање у стању поднормале. То је, парадоксално, проспективно „нормализовано“ ендемским укорјењивањем својеврсног инстиктивног протестног менталитета, и то баш код заговорника („европске“) нормалности, настале на тековина ових двају „демократских“ дисконтинуитета. А управо је таквим људима, ентузијастима блокада и дисконтинуитета установа и морално-интелектуалне свијести, саморазумљиво да наша држава и наше установе – када год се то њима, или пак (њима) значајним странцима, прохтије – могу да крше своја правила и обичаје. А то смо од 2000. Гледали не само небројено пута већ је то постала нова (окупациона) нормала. Ниподаштавање наших установа тада a fortiori важи за њихову инострану перцепцију – чак и када није ријеч о незваничним „титуларима“ окупације Србије. А они који не поштују своје установе једноставно су варвари – макар се, однекуд, разумијевали и као „космполити“.

Јасно је отуда да ни за студенте-у-plenum-у њихови професори, структурноиманентно условљено, више не могу бити ауторитет – осим ако су идеолошки истомишљеници, али и тада само „на равној нози“, као саборци, ннпошто као носиоци ауторитета. То нијесу ни институције, није ни држава (не режим – већ држава!), а није ни културална традиција, па ни родитељи – ријечју: није нико и ништа. Према таквом саморазумијевању – а та фантомска самосвијест ових дана хара српским друштвом – ми (студенти, млади, активисти – на концу: пленумаши) тренутно смо не само једини вјеродостојан ауторитет у српском друштву. Због порицања било каквог другог ауторитета, они фигуришу као auctoritas sui, а онда, ваљда, и ауторитет за све нас остале, „неизабране“ и „непозване“.

А чин „аутоауторитетизације“ приличи само самодршцу/аутократору – мада се и он увијек симболички позива на оностраност (отуд формула: по милости Божјој) – или пак апсолутном (револуционарном) насилништву, којем извор „истинитости“ не лежи ни у каквом увиду, већ у сопственом радикалном чину. Volo/Volumus, ergo sum(us) – сажетa je формула идеје чистог насиља. Овдје говоримо о идеји, иако је оно у пракси, засад, ограничено махом на Универзитет. Не само што су други извори ауторитативне истине порекнути, чак згажени, него се они не могу пронаћи ни у властитом мишљењу извршилаца овог самовлашћа. Тренутно, наиме, важи: Дјелујемо јер/тако што (више) не мислимо – јер је вријеме мишљења, је ли, прошло. Сада се само дјелање броји. И баш зато: ми јесмо истина (историјског тренутка, друштва..).

А социјетет у којем су млади једини извор ауторитета, притом не млади en general, већ, наравно, на одређени начин репрезентативно уобличени млади-студенти – што је, као идеологема за привремену употребу, врло вјероватно, поново субверзивно потурено споља – варварско је друштво, друштво без сјећања, без оријентације, без било каквог колективног знања. Узгред, поново „одиграна“ блокада Универзитета, која оличава блокаду ума, симболички је репрезентативна за континуирано спровођење  разисторијских огледа који се над нама, ко зна који пут од деведесетих врше. А то не би било могуће да имамо довољно чврст, бројан и изнад свега образован слој интелигенције. Али немамо, јер су и многи наши интелектуалци већ одавно у plenum-модалитету, тј. plenum ante litteram. Сваки пут када над нама поново одиграју своју најновију, у „кућним анализама“ припремљену обавјештајно-медијску варијанту – најприје нас, као друштво, уведу у стање свеобухватне блокаде ума, а тиме и у стање смањене колективне, историјске „урачунљивости“. И тада умјесто мишљења имамо паролашење и барјачење, а умјесто историјске акције самосвјесног друштва – бјесомучно хитање у опијену, деспотску гомилу, уз пажљиво осматрање ко није у њој и ко не извикује пароле „истине“, „правде“ и „слободе“.

Читава ова, псеудоморалним набојем испуњена инсценација историјске правде почива на везаном систему онога што се у обавјештајном жаргону назива лажном заставом: Студенти су у ствари шифра за пронатовску опозицију, који су надахнути професорима који су у ствари дејствовали у својству вршиилаца идеолошке индоктринације, поред осталога и анархистичким једноумље, које је у ствари англоамеричка геополитичка игра, гдје се једна корумпирана, велеиздајничка, одвратна и надасве проамеричка власт или излаже изузетно високом притиску „с улице“, ради исходовања даљих кардиналних уступака, или се, као психополитичко-историјски „потрошена“, у склопу редовног геополитичког „сервисирања“ тзв. „Западног Балкана“, мијења другом, проамеричком поставом. Притом студенти-блокадници субјективно уопште не морају бити заговорници анархистичког свјетоназора, нити им чак основне поставке тог учења морају бити познате. Но они су објективно постављени у идеолошки контекст који баштини анархистичку идеологију (отуда и Plenum), као што је, опет објективно, на метанивоу, идеолошки анархизам инструментализован у геополитичком интересу Америке и Британије, који с том идеолошком матрицом немају баш ништа зајендичко. Права моћ је, још једном се показује, моћ производње и  руковања контекстима, која се операционалиизује као метамоћ управљања предњепланским, појавним контекстима, који се затим могу смијештати у задњепланске, суштинске контексте. Тако је и могуће да слобода, истина, правда и ине, овима сродне велике ријечи буду у служби само једне, реално у овом случају једино умјесно ријечи – моћ, која је овдје и даље у власништву једног партикуларног носиоца.

Нема, међутим, никакве сумње да је актуални морални диктат симболичке педократије врло услован. Он није само крајње привремен – док не буде завршен „посао“, који год да је у питању – већ и посве привидан, и сада, док то траје. Дотична инсценација вјероватно треба да послужи спровођењу у дјело нове, овдје већ традиционалне епизоде ванинституционалног преноса власти, након чега ће се видјети – ако тако буде одлучено споља – у корист које нове гарнитуре локалних фигур(ин)а су страни протагонисти створили/активирали дневнополитички мит „Светог Студента“. А тај мит ће, након успјешне употребе, моментално бити архивиран, одмах поред један нараштај раније у политичком раз-сјећању Србије већ „канонизованог“ Отпораша.

Суспензија критичких обзира обављена је путем вјеште идеолошке манипулације – тобожње симболичко-нормативне чистоте топоса студента. Зато – што видимо по плими некритичке помаме која је захватила и дио универзитетских наставника, а о осталима слојевима и да не говоримо – кад Студенти дигну глас, заставу… – све су расправе сувишне, или ако којим случајем започну – буде сумњу да „вуку“ на страну напредњачије и њихових помагача. Студент је, однекуд, неупитан, такорећи „свет“, иако је послије Петог октобра – што интенционално-субверзивно, што спонтано, разоткривањем не мало недостојностй међу универзитетским професорима – свако институционално и симболичко мјесто ауторитативности у нашем друштву и култури системски окаљано. Но то није захватило студенте – дакако, не све студенте, већ оне који се одаберу да служе као иконички „доказ“ неупитности (блокадног) „студент-ства“ – што је помало нелогично, јер би „опхођењем“ с (компромитованим) професорима и Универзитетом, требало да је сјенка упитности пала и на њих. Али није. Да ли је и то – као, уосталом, и Пети октобар as such – посљедица споља вођеног public opinion managementa – остаје нам да нагађамо, или да се (поново) и даље правимо да не знамо шта је (поново) заправо посриједи….

Уопште, читав свеобухватни феномен лишавања српског друштва способности да производи и одржава своје ауторитете и ауторитативност представља базични модалитет дубинске окупације, која се пројављује као дезетатизације српске државе, поништавања аутореферентности, вриједности и особене персоналности српске културе, као и умоискључења српског друштва. Све заједно, то упућује на споља дириговано варваризовање Србије, које је започело Петог октобра, који, ево, већ двадесет пет година „тече“ (као и малочас поменута социјалистичка Револуција). Зато је, уосталом, фамозни, многопризивани, другосрбијански Шести октобар суштински сувишан. Заправо, Пети октобар, виртуално, никада не треба да престане, јер би свитањем Шестога можда и „поштени“ другосрбијанци – дакле не кроатоидно-југославоидни, латентно аутогеноцидни аутошовинисти, већ добронамјерни, али маломислећи либерали – схватили да живимо у западњачкој окупацији, да локални политички „протагонисти“ („власт“), ка којима се у регуларним социотемпоралним ритмовима усмјерава мржња, заправо не постоје – иако њихова аморалност и непочинства несумњиво постоје – будући да су они само прокси-фигурице натовлашћа. Шести октобар је, дакле, структурно немогућ – јер или ћемо живјети у вјечној окупацији – продужавања-понављања у недоглед Петог октобра, или ћемо себи исходовати суверену слободу, којом бисмо се вратили на нулто стање (макар) симболичке суверености од Четвртог октобра, али нипошто обавезно и с мањкавостима и малигностима тадашњег друштва.

Текуће стање, које траје већ готово чеврт стољећа, посљедица је потпуног губитка културалноидентитетске, а сљедствено и медијскоинформативне суверености. То није било посљедица само приљежног рада нижеразредних НАТО-прирепака од 2000. па надаље него и здушног прихватања и (п)одржавања такве ефективне парадигме и од стране Непоменика, након промјене власти 2012, када је у рукама нових, такође фиктивних властодржаца од њихових претходника преузетā издајничка бакља засвијетлила новим, никада раније виђеним, велеиздајничким сјајем. Непоменик бијаше суштински јемац неприкосновености натовске меке окупације Србије. Ипак, под условима окупације све – па, наравно, и актуални, „сценски“ носиоци власти – у било којем тренутку може бити промијењени. Окупација, наиме, значи лишеност супстанцијалности свега и свакога домаћега – чак и Plenuma, што ће брзо постати јасно када престане потреба за његовим „историјским услугама“ – што је равно периферном бивању у ендемској ефемерности.

Томе смо свједоци и сада. И није баш ни најмањи проблем да Непоменик буде склоњен с власти – напротив, он је давно, давно заслужио макар то – већ начин његове детронизације који се сада ставља изглед, ако већ није увелико у току, обећава само наставак окупације, Петооктобарштину у недоглед, тј. „слободу“ без слободе, тачније слободу попут оне прижељкиване од стране jugoslavenskih malograđana sa sveučilišnog prosvijeda из 1992, који су заправо сањали о окупацији. Наиме, они су суштински – не освјешћујући то, дакако, јер малограђанин, по природи ствари, не мисли – били устали против историјског покушаја српске суверености. Но ако актуални разисторијски игроказ буде доведен до својег иманентнодрамског краја, имаћемо још једну „премијеру слободе“, за коју би се јако брзо испоставити да ја рециклирање ужеглог обрасца Петог октобра.

Чланак Часлав Копривица: На блокади ума, или о Студентима и понављачима разисторије. Један политичкоисторијско-педагошки оглед о несуверености се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Обраћајући се на округлом столу, професор Милош Ковић је рекао да је “историја српско-руских веза дуга и породична, да је порекло заједничко, јер има исте корене, да је језик веома сличан, док је вера иста – православна”.

“Ништа се није променило ни данас. У данашњем периоду се враћамо историји духовних веза, које у суштини нису ни прекидане, ни свест да припадамо једној цивилизацији, која је православна и која се простире од Уне до Владивостока. Највише је прекидана у 20, комунистичком веку. Чини ми се да то што смо добили са књигом ‘Сукоб цивилизација’ Семјуела Хантингтона, јесте управо то ка чему сада идемо односно сукобу цивилизација, који је подстакнут вером”, навео је професор Ковић.

Према његовим речима, доласком Владимира Путина на власт, Русија наступа као ревизионистичка сила и показује да не жели да прихвати правила која су јој раније наметнута. 

“У том смислу, чини ми се да таква улога припада Србима на Балкану. Међутим, код Срба је та свест развијенија, да су практично сви походи на Русију, бар у 20. веку, почињали овде, походима на Србе. То је била 1914, и тога су у Петрограду били свесни, затим ту је 1941. Тачније поход на Србе је био почетак похода на Совјетски Савез. Тако је било и 1991, односно деведесете су доказ да Русија може да се повлачи са Балкана и да избегава конфликте са својим непријатељима због Срба, али само је питање времена када ће непријатељ стићи на руске границе”, истакао је Ковић.

“Рат у Украјини већина Срба доживљава као свој рат и  видимо да Русија не води тај рат само за Србе већ и за цео слободно свет”, закључио је Ковић.

Осим Ковића, говорили су и проф. др Синиша Атлагић, проф. др Стеван Гајић, проф. др Александар Раковић, проф. др Часлав Копривица, проф. др Константин Лобанов, проф. др Михаила Игнатов и други истакнути представници српске и руске академске и научне заједнице.

У раду округлог стола су такође учествовали министар-саветник амбасаде Русије у Србији Александар Конанихин, саветник Руског дома др Георгиј Енгелхардт и директорка Српског ресурсног центра СРЦе др Викторија Рјапухина.

У наставку програма отворена је изложба фотографија “Јуче Београд. Данас Белгород. Крвави траг НАТО”.

Наиме, изложба је пролетос представљена у Москви, а уз аутора Сергеја Вењавског из Русије, посетиоцима су представљене фотографије садашњих и некадашњих фото-репортера “Вечерњих новости”, настале током НАТО агресије на СРЈ.

Изложбу су отворили саветник губернатора Белгородске области Дмитриј Разумов, посланик Скупштине града Белгорода Николај Рјапухин, Митрополит врањски г. Пахомије, уредник рубрике Репортаже у “Вечерњим новостима” Јелена Матијевић и иконописац Сања Миладиновић. 

Посетиоцима Дана Белгорода у Београду је представљена и двојезична руско-српска књига “Срби у Белгорју у Русији: нераскидиве историјске и културне везе”.

О књизи су говорили академик Небојша Кузмановић, др Ранко Гојковић и председница књижевног удружења “Сусрет” из Требиња Милана Бабић.

У завршници првог дана Фестивала је говорио Игор Гвозден, директор Београдске школе за угоститељство и туризам, који је представио пројекат “Бели квартал” и руско-српску школу за угоститељство и туризам у Белгороду.

Невена Ергић

(РТ Балкан, 12.12.2024)

Чланак “Дани Белгорода у Београду”: Походи на Русију, почињу походима на Србе се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Часлав Копривица о породичним вредностима се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.