Већ седмицама трају студентски протести, који су убрзе преласли у општеграђанске, чији су повод биле најновије познате, (ин)директне жртве актуалне преступничке, безумничке, велеиздајничке и можда најштетније власти у новијој српској историји – петнаест несрећника страдалих под обрушеном надстрешницом жељезничке станице у Новом Саду. Откад су дошли на власт, а нарочито откад су се учрстили „у седлу“, досљедно завевши праксу некомпетентности и страначког послушништва, као уобичајени начин одабира „кадрова“, односно начина вршења власти – владајућа камарила прави огромну штету на свим нивоима, такорећи – чега код се дотакне.
Може ли се онда претпоставити да је новосадска несрећа била само „кап која је прелила чашу“, и да је годинама нагомилавани бијес грађанства коначно сазрео – укључујући жртве из „Рибникара“, Дубоне и све, све остале? Без сумње, у неком смислу. Ипак, у реалној симболичко-показној конверзији колективног бијеса – неке жртве ове власти су, сигнификантно, изостављене. Иако нема сумње да су многи грађани, вјерујемо и неки студенти који блокирају факултете, кивни на ову власт и због велеиздајничке предаје КиМ шиптарским терористима, те наших грађана који тамо живе, или су све донедавно тамо живјели – у, држимо пажљиво осмишљеној, да тако кажемо, паролошкој иконографији Косово је одсутно, као што упадљиво бијаше одсутно на протестима „Србија против насиља“. На КиМ нема насиља – или можда неко мисли да то и није Србија?
Протестовати због погинулих у Новом Саду, као и било кога ко је страдао због дивљачке бахатости владајућих штеточина – на сваки начин је оправдано. Једино се може изразити жаљење зашто до тога није дошло кудикамо раније, прије него се пуно тога „немилога“ десило, што би се тада, ваљда, дало избјећи. То се, поред осталога – заправо: изнад свега – односи на велеиздајничку Косовску политику оличену у квинтесенцији актуалног режима, самом Непоменику. Протестује ли се сада и због Косова и Метохије? Нема сумње да је света српска земља многима од противника ове власти на срцу и да јој њену издају не могу опростити. Но иконичка репрезентација протеста, оличена у студентима-блокадницима факултета упрадљиво је другачија. Тамо најпослије нема ни националних застава, што би требало да буде минимални показатељ, макар „протоколарне“, оданости организатора студентских протеста својој земљи.
Нажалост, предаја КиМ и издаја Србије, њенога народа и њених грађана, од стране Непоменика и његове послуге, која се већ годинама, свакодневно одиграва, није била повод за одлучну ширу друштвену акцију – а, част сразмјерно малобројним изузецима, ни студената – иако је било неколико таквих покушаја. А сваки дан одигравања велеиздаје бијаше – и остаје – прилика за нешто такво… То је велика историјска срамота наших нараштаја (и младих и средовјечних и старих) који смо томе били свједоци, а ништа довољно убједљиво и снажно нијесмо предузели да то зауставимо. На Косову и Метохији је убијено много више од петнаест људи, а о осталим, тамо почињеним злодјелима, да и не говоримо, као што је и перспектива да ће много више страдати – полутихо, или посве прећутано, јер то ни за прорежимске и за пронатовске медије «није тема», и то већ годинама уназад. То су такође (ин)директне жртве управо овога режима, али они већину јавности, нажалост, не занимају. Зашто се само тих петнаест несрећних људи (укључујући и дјецу!), које на души – ако је још имају – носе безобзирни насилници на власти, у јавном моралном бројању „рачуна“, а много, много више наших несрећника с КиМ – не, није лако докучити. Укратко, морални капитал онога што је највидљивији визуално-акустички мејн-стрим актуалних протеста упадљиво је селективан, и стога – баш у моралном погледу – упитан.
Да бисмо боље разумјели и овај протест, који је започео као студентски – тако да у разумијевању јавности, нарочито оног дијела који их подржава, као његови носиоци и даље важе политичкомитски успостављени Студенти (иако је прилично очигледно да више није тако, ако је икада и било) – потребно је поставити га у шири, тематски повезани и припадајући историјски контекст. Досад смо, макар у новијој историји – ако оставимо по страни октобар 2000, када Универзитет није био првобитно жариште протеста-преврата, иако је такође био њима захваћен – имали три велике блокаде: 1992, 1996/7. и ову садашњу. Године 1992. његови покретачи и присталице били су, по својем идентитетском хабитусу, југословенски малограђани, махом из наставног особља, са случајним превибалиштем у Србији. Они хотијаху промене јер је натоцентрични Запад, преко СБ УН, био увео санкције СРЈ – због подршке Републици Српској, односно због државне помоћи нападнутим сународницима. Национална, или макар људска солидарност – коју су, узгред, тадашњи носиоци протеста показивали за несрпске колективе у грађанском рату у некадашњој БиХ – није их занимала, већ могућност несметаног путовања на обожавани Запад и одржавање дотока омиљене робе. Тај срамотни протест био је својеврсно нарицање за СФРЈ, те фингирање некаквог „становишта“ од претполитичке баналности.
Година 1996/97. путем, на сваки начин оправданих грађанских протеста против изборне крађе на локалним изборима, универзитети и средње школе бијаху увучени у њих – као његово згодно изабрано, симболичко жариште. Тада мјесецима није било наставе. То ја касније, након Милошевићевог одустајања од својег посезања за изборном вољом грађана – што је срамотно, ма шта начелно мислили о вишестаначкој „демократији“ – било правдано тиме што су студенти, умјесто универзитетских лекција, „положили испит моралне, историјске зрелости“, или како се већ звала та „школа живота“. За сличном аргументацијом су послије 1945, у Кроатославији, посезали и комунисти, када су системски преплављивали установе својим шумским, Револуцијом „прекаљеним“ кадровима… „Виши циљеви“ су стандардни изговор за ометање рада Универзитета, те из тога директно проистичућу масовну производњу некомпетентности – у условима, дијелом и режираног перманентног ванредног стања.
А када је, конкретно, ријеч о универзитетској шетњи 1996/7, чини се да се с довољно дистанције, али и евиденције, може устврдити да су њен историјски резултат биле двоструко духовно осакаћени нараштаји, односно изобличење друштвене перцепције улоге Универзитета: а) први никада нијесу „прошли“ и усвојили градиво које је требало да науче; б) Универзитет и читаво друштво су зато „научени“ да су образовне установе не само легитимно већ и саморазумљиво средство политичке борбе, за којим ће се посезати када год се појави нека критична ситуација у друштву (илил ако се она искокнструише), а фактички: када год одређене политичке (обично тзв. „грађанске“) снаге буду успјеле да га инструментализују за своју агенду.
Тада, као и сада, један број професора БУ, али и других универзитета, били су спојница којом је Универзитет – на трагу претходно успостављене лоше традиције његове политичке банализације – инструментализован за политичку борбу, тако да се суспендује његова главна, штавише „вјечна“ духовно-образовно функција, претварањем њега у само још једно поље политичке борбе. Из угла тих колега, Универзитет није сама по себи вриједна и незамјенљива установа – што би требало да буде, и што је показатељ важења стандарда цивилизованости (подсјећамо: БУ је радио и за вријеме окупације четрдесетих година, што многим његовим професорима „ослободиоци“-недоуци нијесу опростили) – већ, напротив, пуко средство постизања њиховх групних политичких циљева, односно личних амбиција. Сходхо томе, студенти су „војска“ увијек спремна да саучествује у наредној политичкој реинсценацији високог школства. Једноставно, студенти су другосрбијанска замјена за навијаче – они који се перципирају као „беспослени“ и вазда расположиви, јер они, ваљда, „само“ иду на наставу, тако да могу бити увијек искоришћени за образовање протестног језгра. То је срж – а пригодно улагивање Студентима, као носиоцима високих идеала – провидна је маска инструментализације, да би се покушало сакрити како универзитетска „Друга Србија“ злоупотребљава и Универзитет и студенте.
Да не буде неспоразума, борба против ове пошаст-власти треба и мора да се води – непрекидно, све док не буду склоњени, али не тако што би студенти остали образовно закинути и оштећени. Зато је потпуно нејасно зашто су студенти ријешили – или су пак били „подстакнути“ да то учине – да блокирајуУниверзитет, умјесто да то учине с оним установама гдје се вјероватно налазе кривци за новосадску несрећу. А што се професора тиче, не би ли требало да они личним ангажовањем дају морални примјер студентима, а не да од студената, цинично им се додворавајући, праве марионете у својој борби, која је борба за њихове политичке и друштвене позиције, а не за нормализовање овога друштва и суспензију неоколонијалне окупације?
Узгред, имајући у виду на који начин неке колеге доживљавају универзитет и студенте, разложно је претпоставити да се такви назори одржавају и на њихове програме и предавања, која, усудићу се да „допретпоставим“, можда и не би била толика штета пропустити, што је посљедица наметнуте блокаде. Истинско образовање, међутим, значи поспјешивати не само преношење знања студентима већ и њихово подстицање да постану бољи људи. Предавања – ако није ријеч о измишљеним дисциплинама, чија је сврха да „правдају“ нечије присуство на Универзитетима (а и тога, нажалост, и те како има, нарочито након „Болоње“), и ако се она обављају на достојан начин – незамјенљива су и никако се не могу „супституисати“ – па ни прозивањем на улици Непомјаника и његове банде.
Изговор који је и овога пута актвиран као оправдање императива друштвеног ангажовања лишеног било какве („допуштене“) алтернативе, дакле, неспојивог с редовним, образовано-наставним активностима, јесте да ова земља, укључујући и њене студенте, нема будућност – све док су ов(акв)и на власти. То је, наравно, тачно – као што је, уосталом, било тачно док је „жута“ донапредњачија глумила власт у Србији, као што ће, прибојавамо се, бити тачно ако ова у сваком погледу несношљива власт буде уклоњена на овакав начин, јер нам то понајаприје ставља у изглед увођење у посао нове поставе НАТО-намјесништва, без разградње и уклањања окупационе структуре. Поента оваквог радикалног ангажовања зарад status quo јесте фингирати – поново у иностраној режији, дакако – борбу за слободу и будућност, на такав начин и под таквим условима да исход остане суштински непромијењен – дакле, наставак живота без слободе, будућности, у окупацији.
Протеклих деценија вишестраначја слушасмо не једном: Србија мора да стане – да би… И када год би позиваче на овај тобожњи историјскоморални императив народ послушао – бивало је макар мало горе, сваки пут. Окупирана земља никада не може имати будућност – из много разлога и на много начина, поред осталога зато што нема своју политичку власт, већ управу страних, од стране Србији и Србима непријатељских сила постављаних намјесништава, али и стога што има необразовану, нестручну интелигенцију – која је, умјесто да ради оно што јој је позвање – образовање, себи „вадила“ шетачке, петооктобарске, пленумашке и ине „споменице“. Вријеме пропуштено у образовању – част дисциплинованим, односно самоуким изузецима, чија је бројност испод реда величине статистичке грешке – никада се више не може надокнадити. То смо видјели 1996/7, 2000, када су након успјешног завршетка промена, студенти, тобожњи вршиоци „историјских“ радова очекивали, а неријетко и добијали – што од професора-„сабораца“, што од оних «осумњичених» да су несклони променама – да њихове „историјске заслуге“ буде хонорисана и оцјенама лишеним покрићем у знању. Ако студенти престану да уче, а конкретно: ако студентска мањини остатку студентског колектива онемогући учење – та земља и ти студенти неће имати своју будућност, већ само наставак неоколонијалне, туђе окупације.
Наравно, проблем није само прекид наставе, проблем су наставни програми друштвених наука које у пракси често служе колонијализовању мишљења, јер је добар дио наставног кадра, спонтано-саморазумљиво, преузео улогу духовне колонизације, пошто нијесу кадри за самостално промишљање, а свој задатак на Универзитету не схватају као образовање студената, већ као пренос културалног утицаја из политичко-научних метропола. То, наравно, отвара шири проблем, који се, наравно, не може ријешити преко ноћи, али макар мора бити идентификован: деколонијализовање универзитетски преношених „знања“ у друштвено-хуманистичким наукама у Србији. Разумије се – али за оне којима смисао претходно реченога није очигледан – то никако не би значило некакву српску или православнословенску ревизију западњачке науке, већ оспособљавање за самостално мишљење студената од стране професора који су то већ постали – ако су постали – на изворима велике европсе традиције знањā.
Но у сваком случају, макар идеалтипски, студенти који уче залога су будућности нације. Наравно, ако би, у условима окупације, само учили, то ни изблиза не би било довољно. Студенти, дакле, имају двоструки задатак – да мисле о будућности своје државе и својег друштва, да се, према историјској потреби, боре против свега што је њиховом друштву изразито неприхватљиво, па и политичка власт – ако је то чињенични случај, али да притом никада не престају да уче, да студент не би постало само вињета шетајућег/блокирајућег/… „пјешадинца“ (под чиме подразумијевамо и „пјешадинке“). Статус студента доказује се по придржавању студентског, образовно-животног етоса – а не посједовање индекса, или блокадом Универзитета.
Дакле, и борба за политичко-националну слободу и учење саставни су дијелови академске, студентске бриге за будућност заједнице, али и себе самих – и као особа и као грађана и као „сталежа“. Међу тим двома, ни под којим изговором, не смије важити идеолошки исконтруисано, лажно, псеудоморално или-или. Ако „сада све буде стало“ – узалуд ће бити и најновије промене, тим прије што на безмисаоности, а она поново влада, поред осталога и милитантно-ауторитарним духом Plenuma – још нико никада није саздао слободу. Штавише, сврха, вјерујем поново споља смишљених, а овдје „уметнутих“, алтернатива, попут оне: сада не смије бити учења, јер је слобода важнија – као да слободе може имати без знања и мишљења – јесте трајно одржавање Србије у подсувереном стању.
Студентов задатак – а то, уопштено, можда с нешто мање моралне емфазе, важи за човјека уопште – јесте и да дјелује и да мисли, још више – да стално одржава тијесну везу између те своје двије подједнако изворне, не само студентске већ и људске (само)дужности. Тако треба остати чак и када се обрете усред најекстремнијих околности или ако, узвраћајући својој, евентуално крајњој социоисторијској ситуацији, изабере кардиналну акцију. Престати мислити, тј. престати држати своју ситуацију у вези с мишљењем – нпр. забраном образовања, до даљњега, или одбацивањем става да сада треба чинити још понешто осим борбе против Непоменика…. – значи привремену суспензију људскости. А револуционарном редуковању људскости других претходи примјена такве ауторедукције код самих револуционара. То смо, уосталом, видјели са „социјалистичком Револуцијом“ 1941–1945, а и касније, све док је „текла“… Још је горе ако се другима жели забранити учење поред протеста, односно политичке борбе, јер је сада наводно „допуштено“ само једно, наше-исправно мишљење, а свако (друго) мнијење – чак и у погледу тога како се одупирати велеиздајничкој банди на власти – то је „издаја“. Aut Plenum – aut nihil.
Ако студенти буду допустили да их утјерају у замку реовлуционарног Plenumа – а он, по својој „конституцији“ гомиле која фингира заједницу, није интелектуални колектив, штавише директно га онемогућује – себе ће претворити у немислеће средство. Ни то што им је, перфидним сервирањем, усађена самосвијест „изабраности“, револуционарне „изузетности“ обављача „историјског“ задатка – неће моћи да промијени суштину њихове улоге: дјелања без мишљења, што је заправо оксиморон, јер онај ко безмисаоно „дјелује“ – своди се на оруђе. Како би, уосталом, и могло бити другачије, јер лажна, не властитом ауторефлексијом и не властитим искуством, исходована, већ споља имплантовања „самосвијест“ изабраности може бити у дослуху само с лажном мисијом, те, најпослије, с извитоперењем симболичког идеала студента, онога ко се учењем не само стручно оспособљава, спрема за самостални живот, већ ко подуком припрема и себе и своју заједницу за ваљан(ији) живот.
Да се, међутим, студенти-блокадници заиста понашају у парадоксалном модалитету високосамосвјесног оруђа може се видјети из начин на који се обраћају наставницима и факултетским управама, чиме се недвосмислено пројављује незаснована самоувјереност, те кич-поза фиктивне суверености некаквог „пленумског тијела“. У том смислу, они се осјећају власнима да: наставницима и ненаставном особљу дају (а онај ко да – може и да ускрати) „дозволу за боравак“ на универзитету – али само за обављање с њихове стране изричито допуштених радњи, уз издавање додатних упутства шта факултетске управе смију, а шта не смију да раде. Они, на таласу својег, преко ноћи стеченог, крајњег самопоуздања, очигледно, полазе од тога да је тренутно на дјелу привремена управа неформалне студентске скупине над установом Универзитета и над његовим наставницима – појединачно и колективно, односно корпоративно – те да Универзитет и наставници, до даљњега, има да се без одступања потчињавају њиховим императивним налозима. Они, према пажљиво (самостално?) осмишљеним упутствима, показују склоност да и низом додатних гестова демонстрирају тобожњу симболичку сувереност неформалне студентске скупине над Универзитет и његовим наставницима.
Испада да институција Универзитета припада само садашњим студентима, и то онима који спроводе блокаду – нe i другим студентима-„неблокадницима“, нити онима који су некада на њему студирали, ни професорима, ни држави, која га је основала (посјећања ради, звала се Краљевина Србија) – никоме, само њима. Институције, међутим, по својој природи, не могу бити ничије (партикуларно) власништво, односно опхођење с њима као с власништвом је неодрживо – због њихове надвласничке суштине. Оне могу – врло условно речено – „припадати“ само онима који се понашају у складу с њиховом историјски обликованом нарављу. Само ако служимо установи универзитета – професори као професори, а студенти као студенти, а заједно као цјеловита наставничко-ученичка заједница образовања и знања – оне ће служити нама, и стварно, али и на част. Ако их будемо насилно присвајали, узурпирали, „растезали“ према случајном нахођењу и по потребама тренутка – а институционални волунтаризам, безмало институционални нихилизам, једна је од најтипичнијих и најмалигнијих особености актуалног лудовлашћа у Србији – уништићемо их. А социјум с минимумом институција примитиван је.
Одакле сва ова „овлашћења“ и овај „(псеудо)институционални капацитет“ духом пленумаштва напојених студената? Не само формалноправно већ и морално, никакав Plenum не може имати власт над професорима, нити над установом Универзитета. Студенти државних универзитета – ни у којем броју (па чак и када су самоизабрана мањина), нити у било којој пројави – наставницима нијесу послодавци, нити су их унајмили. Они, према нашим увидима, не располажју ни било каквом моралном надмоћју над наставницима. Најпослије, ако би имали право вршења ауторитета над њима – као што тренутно plenum-студенти очигледно уображавају да имају – онда се поставља питање на основу чега би уопште могли очекивати да их ти наставници било чему могу (на)учити? Наиме, онај ко има право и ко може вршити ауторитет, тај, по дефиницији, боље зна од онога над којим врши ауторитет – чак иако то стварно можда није случај.
Притом, ако се једном, правдањем условима ванредних околности – а заправо ванредног, ванинституционално-окупационог стања – изврши ова инверзија статуса ауторитативности, и он са наставника пређе на (неке) студенте, он се у условима потоње нормализације (или: „нормализације“) прилика у друштву и на Универзитету јако тешко више може рехабилитовати. То, уосталом, није само начелно-априорни закључак већ и искуство стечено 1996/7, односно 2000. Све након тога – при чему ни најмање не желимо да узимамо заштиту СПС-власти, нарочито када је ријеч о непочинству из 1996/7. – за Универзитет и друштво значило је обитавање у стању поднормале. То је, парадоксално, проспективно „нормализовано“ ендемским укорјењивањем својеврсног инстиктивног протестног менталитета, и то баш код заговорника („европске“) нормалности, настале на тековина ових двају „демократских“ дисконтинуитета. А управо је таквим људима, ентузијастима блокада и дисконтинуитета установа и морално-интелектуалне свијести, саморазумљиво да наша држава и наше установе – када год се то њима, или пак (њима) значајним странцима, прохтије – могу да крше своја правила и обичаје. А то смо од 2000. Гледали не само небројено пута већ је то постала нова (окупациона) нормала. Ниподаштавање наших установа тада a fortiori важи за њихову инострану перцепцију – чак и када није ријеч о незваничним „титуларима“ окупације Србије. А они који не поштују своје установе једноставно су варвари – макар се, однекуд, разумијевали и као „космполити“.
Јасно је отуда да ни за студенте-у-plenum-у њихови професори, структурноиманентно условљено, више не могу бити ауторитет – осим ако су идеолошки истомишљеници, али и тада само „на равној нози“, као саборци, ннпошто као носиоци ауторитета. То нијесу ни институције, није ни држава (не режим – већ држава!), а није ни културална традиција, па ни родитељи – ријечју: није нико и ништа. Према таквом саморазумијевању – а та фантомска самосвијест ових дана хара српским друштвом – ми (студенти, млади, активисти – на концу: пленумаши) тренутно смо не само једини вјеродостојан ауторитет у српском друштву. Због порицања било каквог другог ауторитета, они фигуришу као auctoritas sui, а онда, ваљда, и ауторитет за све нас остале, „неизабране“ и „непозване“.
А чин „аутоауторитетизације“ приличи само самодршцу/аутократору – мада се и он увијек симболички позива на оностраност (отуд формула: по милости Божјој) – или пак апсолутном (револуционарном) насилништву, којем извор „истинитости“ не лежи ни у каквом увиду, већ у сопственом радикалном чину. Volo/Volumus, ergo sum(us) – сажетa je формула идеје чистог насиља. Овдје говоримо о идеји, иако је оно у пракси, засад, ограничено махом на Универзитет. Не само што су други извори ауторитативне истине порекнути, чак згажени, него се они не могу пронаћи ни у властитом мишљењу извршилаца овог самовлашћа. Тренутно, наиме, важи: Дјелујемо јер/тако што (више) не мислимо – јер је вријеме мишљења, је ли, прошло. Сада се само дјелање броји. И баш зато: ми јесмо истина (историјског тренутка, друштва..).
А социјетет у којем су млади једини извор ауторитета, притом не млади en general, већ, наравно, на одређени начин репрезентативно уобличени млади-студенти – што је, као идеологема за привремену употребу, врло вјероватно, поново субверзивно потурено споља – варварско је друштво, друштво без сјећања, без оријентације, без било каквог колективног знања. Узгред, поново „одиграна“ блокада Универзитета, која оличава блокаду ума, симболички је репрезентативна за континуирано спровођење разисторијских огледа који се над нама, ко зна који пут од деведесетих врше. А то не би било могуће да имамо довољно чврст, бројан и изнад свега образован слој интелигенције. Али немамо, јер су и многи наши интелектуалци већ одавно у plenum-модалитету, тј. plenum ante litteram. Сваки пут када над нама поново одиграју своју најновију, у „кућним анализама“ припремљену обавјештајно-медијску варијанту – најприје нас, као друштво, уведу у стање свеобухватне блокаде ума, а тиме и у стање смањене колективне, историјске „урачунљивости“. И тада умјесто мишљења имамо паролашење и барјачење, а умјесто историјске акције самосвјесног друштва – бјесомучно хитање у опијену, деспотску гомилу, уз пажљиво осматрање ко није у њој и ко не извикује пароле „истине“, „правде“ и „слободе“.
Читава ова, псеудоморалним набојем испуњена инсценација историјске правде почива на везаном систему онога што се у обавјештајном жаргону назива лажном заставом: Студенти су у ствари шифра за пронатовску опозицију, који су надахнути професорима који су у ствари дејствовали у својству вршиилаца идеолошке индоктринације, поред осталога и анархистичким једноумље, које је у ствари англоамеричка геополитичка игра, гдје се једна корумпирана, велеиздајничка, одвратна и надасве проамеричка власт или излаже изузетно високом притиску „с улице“, ради исходовања даљих кардиналних уступака, или се, као психополитичко-историјски „потрошена“, у склопу редовног геополитичког „сервисирања“ тзв. „Западног Балкана“, мијења другом, проамеричком поставом. Притом студенти-блокадници субјективно уопште не морају бити заговорници анархистичког свјетоназора, нити им чак основне поставке тог учења морају бити познате. Но они су објективно постављени у идеолошки контекст који баштини анархистичку идеологију (отуда и Plenum), као што је, опет објективно, на метанивоу, идеолошки анархизам инструментализован у геополитичком интересу Америке и Британије, који с том идеолошком матрицом немају баш ништа зајендичко. Права моћ је, још једном се показује, моћ производње и руковања контекстима, која се операционалиизује као метамоћ управљања предњепланским, појавним контекстима, који се затим могу смијештати у задњепланске, суштинске контексте. Тако је и могуће да слобода, истина, правда и ине, овима сродне велике ријечи буду у служби само једне, реално у овом случају једино умјесно ријечи – моћ, која је овдје и даље у власништву једног партикуларног носиоца.
Нема, међутим, никакве сумње да је актуални морални диктат симболичке педократије врло услован. Он није само крајње привремен – док не буде завршен „посао“, који год да је у питању – већ и посве привидан, и сада, док то траје. Дотична инсценација вјероватно треба да послужи спровођењу у дјело нове, овдје већ традиционалне епизоде ванинституционалног преноса власти, након чега ће се видјети – ако тако буде одлучено споља – у корист које нове гарнитуре локалних фигур(ин)а су страни протагонисти створили/активирали дневнополитички мит „Светог Студента“. А тај мит ће, након успјешне употребе, моментално бити архивиран, одмах поред један нараштај раније у политичком раз-сјећању Србије већ „канонизованог“ Отпораша.
Суспензија критичких обзира обављена је путем вјеште идеолошке манипулације – тобожње симболичко-нормативне чистоте топоса студента. Зато – што видимо по плими некритичке помаме која је захватила и дио универзитетских наставника, а о осталима слојевима и да не говоримо – кад Студенти дигну глас, заставу… – све су расправе сувишне, или ако којим случајем започну – буде сумњу да „вуку“ на страну напредњачије и њихових помагача. Студент је, однекуд, неупитан, такорећи „свет“, иако је послије Петог октобра – што интенционално-субверзивно, што спонтано, разоткривањем не мало недостојностй међу универзитетским професорима – свако институционално и симболичко мјесто ауторитативности у нашем друштву и култури системски окаљано. Но то није захватило студенте – дакако, не све студенте, већ оне који се одаберу да служе као иконички „доказ“ неупитности (блокадног) „студент-ства“ – што је помало нелогично, јер би „опхођењем“ с (компромитованим) професорима и Универзитетом, требало да је сјенка упитности пала и на њих. Али није. Да ли је и то – као, уосталом, и Пети октобар as such – посљедица споља вођеног public opinion managementa – остаје нам да нагађамо, или да се (поново) и даље правимо да не знамо шта је (поново) заправо посриједи….
Уопште, читав свеобухватни феномен лишавања српског друштва способности да производи и одржава своје ауторитете и ауторитативност представља базични модалитет дубинске окупације, која се пројављује као дезетатизације српске државе, поништавања аутореферентности, вриједности и особене персоналности српске културе, као и умоискључења српског друштва. Све заједно, то упућује на споља дириговано варваризовање Србије, које је започело Петог октобра, који, ево, већ двадесет пет година „тече“ (као и малочас поменута социјалистичка Револуција). Зато је, уосталом, фамозни, многопризивани, другосрбијански Шести октобар суштински сувишан. Заправо, Пети октобар, виртуално, никада не треба да престане, јер би свитањем Шестога можда и „поштени“ другосрбијанци – дакле не кроатоидно-југославоидни, латентно аутогеноцидни аутошовинисти, већ добронамјерни, али маломислећи либерали – схватили да живимо у западњачкој окупацији, да локални политички „протагонисти“ („власт“), ка којима се у регуларним социотемпоралним ритмовима усмјерава мржња, заправо не постоје – иако њихова аморалност и непочинства несумњиво постоје – будући да су они само прокси-фигурице натовлашћа. Шести октобар је, дакле, структурно немогућ – јер или ћемо живјети у вјечној окупацији – продужавања-понављања у недоглед Петог октобра, или ћемо себи исходовати суверену слободу, којом бисмо се вратили на нулто стање (макар) симболичке суверености од Четвртог октобра, али нипошто обавезно и с мањкавостима и малигностима тадашњег друштва.
Текуће стање, које траје већ готово чеврт стољећа, посљедица је потпуног губитка културалноидентитетске, а сљедствено и медијскоинформативне суверености. То није било посљедица само приљежног рада нижеразредних НАТО-прирепака од 2000. па надаље него и здушног прихватања и (п)одржавања такве ефективне парадигме и од стране Непоменика, након промјене власти 2012, када је у рукама нових, такође фиктивних властодржаца од њихових претходника преузетā издајничка бакља засвијетлила новим, никада раније виђеним, велеиздајничким сјајем. Непоменик бијаше суштински јемац неприкосновености натовске меке окупације Србије. Ипак, под условима окупације све – па, наравно, и актуални, „сценски“ носиоци власти – у било којем тренутку може бити промијењени. Окупација, наиме, значи лишеност супстанцијалности свега и свакога домаћега – чак и Plenuma, што ће брзо постати јасно када престане потреба за његовим „историјским услугама“ – што је равно периферном бивању у ендемској ефемерности.
Томе смо свједоци и сада. И није баш ни најмањи проблем да Непоменик буде склоњен с власти – напротив, он је давно, давно заслужио макар то – већ начин његове детронизације који се сада ставља изглед, ако већ није увелико у току, обећава само наставак окупације, Петооктобарштину у недоглед, тј. „слободу“ без слободе, тачније слободу попут оне прижељкиване од стране jugoslavenskih malograđana sa sveučilišnog prosvijeda из 1992, који су заправо сањали о окупацији. Наиме, они су суштински – не освјешћујући то, дакако, јер малограђанин, по природи ствари, не мисли – били устали против историјског покушаја српске суверености. Но ако актуални разисторијски игроказ буде доведен до својег иманентнодрамског краја, имаћемо још једну „премијеру слободе“, за коју би се јако брзо испоставити да ја рециклирање ужеглог обрасца Петог октобра.
