Професор Слободан Самарџић оцењује да опозиција у Србији није искористила кључно време за организацију, док су студенти постали једина снага која пружа стварни отпор режиму. У разговору за Неwсмаx Балканс анализира неизвесност око датума избора, нефункционалност европске политике и грешке актера.
“Најгоре за опозицију је то што је време проћердано без икаквих помака, било у организационом смислу, било у артикулацији конкретних захтева. Они нису успели да артикулишу ни себе саме. То је велики број партија које су наступале као некаква заједничка опозиција, а када изађу на конференцију за медије, њих је десеторо или дванаесторо. Ту нема никаквог јединства ни организације”, оцењује Самарџић.
Додаје да такву “хаотичност” не сме себи да дозволи озбиљна опозиција наспрам режима који је организован војнички и хијерархијски.
Поуке ДОС: Када памет победи политичку амбицију
Самарџић повлачи паралелу са искуством Демократске опозиције Србије (ДОС) из 2000. године, наглашавајући да је тадашња снага лежала у прагматичном јединству и јасним циљевима.
Иако је ДОС чинило 17 идеолошки различитих партија, постојала је јасна структура и лидерство које је водило ка успеху.
“Та памет је била иза политичке амбиције, то је ситуација када памет побеђује. Данас имате десетак председника странака, али ниједног лидера, и то је кључни проблем”, оцењује професор.
Сматра да је опозиција данас недорасла историјском задатку јер није успела да створи чврсту структуру коју би морали да респектују чак и студенти.
Студентски покрет на “мегдану” са режимом
Према Самарџићевом мишљењу, стварни политички сукоб у Србији тренутно се води искључиво између владајуће странке и студентског покрета, док су традиционалне политичке партије сведене на “бочне играче”.
Студенти су успели да покрену масовност против које, како каже, нема трајне одбране.
“Владајућа странка и студентски покрет су практично једине две политичке снаге које се тренутно боре. То је мегдан. Опозиционе странке би хтеле да пре боја знају шта добијају после победе, а ту нема успеха када се тако калкулише”, наводи гост Синтезе.
Наш саговорник истиче да је тренутна нетранспарентност студентског покрета заправо њихова предност, јер их штити од репресије којој би били изложени да су се раније политички “открили”.
Европска унија и политика “покретних мета”
Анализирајући однос Србије и Европске уније, Самарџић указује на то да су услови Брисела за Србију постали “покретна мета” која се стално мења.
Наглашава да је Србија увек имала неки “претходни услов” који је био јачи од свих стандардних параметара, од изручења оптуженика до питања Косова.
“Европска унија није способна да било кога прими већ 13 година. Према Западном Балкану она има улогу да га држи ‘подгрејаног’ како не би прешао на другу страну”, објашњава професор.
Става је да је заједничка спољна и безбедносна политика ЕУ практично непостојећа и да је инсистирање на усаглашавању Србије са таквом политиком “комично”.
Грешка ректора у Бриселу
Самарџић се посебно осврнуо на недавни одлазак ректора Београдског универзитета Владана Ђокића у Брисел на разговор са европском комесарком Мартом Кос, оцењујући то као грешку услед недостатка политичког искуства.
“Није требало да се види са Мартом Кос, већ са комесаром за образовање Европске комисије. То је био његов ресор где је могао да се пожали на проблеме у образовном процесу и репресију на универзитету. Марта Кос је комесарка за проширење, што је пар екселанс политичко питање. Њен ресор су Влада и Вучић, и ту ректор нема шта да тражи сем да она њега похвали, а власт критикује”, закључује Самарџић.
Целу емисију Синтеза погледајте у видеу:
