- Неопходност детронизовања окупационе „власти“
Како изаћи из опасне самоучворености у којој се обрело српско друштво након још једне, новосадске трагедије из новембра 2024, која је, постоји сумња, била посљедица злочиначког немара актуалних власти, на шта је добар дио српског друштва – што спонтано, што мање спонтано – реаговао побуном против претпостављених злонмјерника-злочинитеља?
Послије изручења Косова и Метохије Великој Албанији (пристајањем на Бриселско-охридски споразум спочетка 2023, и његовом примјеном, праћеном апсолутном пасивношћу званичног Београда на свеобухватни, капиларни терор против Срба с КиМ од стране шиптарских сецесионистичких бандита, које Запад, али и колаборационистичко-нелегитимне власти Србије, разумијевају као „косовске власти“), након поновног отварања Пандорине кутије литијумске „копачине“, и то не само у западној Србији – иако је тај случај, на претхдно јасно исказани гнијев српског друштва, већ био затворен, а имајући у виду: а) жалосно стање јавних финансија, које, као и све остало до чега се дотакне актуално неоколонијално намјесништво од „српске „власти“ носи карактер продужавања окупацоне трансмисије ефективног западњачког управљања Србијом; б) препуштеност странцима свих значајних и перспективних привредних капацитета; в) вишегодишње безочно демонстрирање новоуспостављене правилности напредовања у држави и друштву на основу испољавања оданости, у међувремену нормализованом култу (једне психички нестабилне) личности, што је увезано са системским карактером негативне друштвене селекције, чија је квинтесенција охлократија („олошовлашће“), која се годинама, из дана у дана, пројављује као бахати, изазивачки, простачки деспотизам, … – поставља се питање: Шта даље чинити?
Сва ова питања своде се, у крајњем, на једно: који је дозвољен/оптималан/најпожељнији начин удаљавања с власти најиздајничкијег и најштеточинскијег властодршца која памти модерна српска повијест – чак и у поређењу са марионетским, подокупационим „властима“ каква је била она (трагичне судбине) генерала Милана Недића. Због својег „минулог (велеиздајничко-велештеточинског) рада“, нелегитимни предсједник Србије (који је то постао најкасније 2023. Учешћем у препуташњу КиМ Великој Албанији) и најистакнутији примјерци њему потчињне служиначке поставе, једва да заслужују било какав морално-персонални обзир у процесу детронизације, а и у даљем правним поступцима након тога, који некима од њих стоје у изгледу – ако не буду напустили земљу коју су ојадили, и ако се политичке промјене не буду извршиле уз очување геополитичког, прозападњачког statusa quo, када би огромна већина актуалних починилаца врло вјероватна била извињена – због својих „заслуга“ за западњачку окупацију. Ако се има у виду крајња хитност удаљавања из државних установа дотичне штеточинске хидре – будући да сваки њихов нови дан на колаборационистичко-мафијашкој „власти“, без сумње, доноси нову „злобит“ овој држави и овом народу – не би била искључена, иначе спорна примјена правног начела цјелисходности, у смислу проширивања спектра допуштених појединачних и колективних радњи, да би се АВлашћу стало украј.[1]
То, рецимо, значи да би се – имајући у виду степен унутрашње „изједености“ српских државних установа, које је управо Злочинитељ годинама уништавао, односно – да покушамо да изразимо парадокс дотичног феномена – прилагођавао својој квислиншкој самовољи, институционални пут његове детронизације, иако начелно пожељан, не би морао сматрати лишеним алтернатива. Другим ријечима, због системске параинституцинализације српске државе, које је тековине Злочинитељевог квислиншког лаживлашћа, нипошто се више не може се унапријед одбацити и ванинституционално збацивање с „власти“ њега и његове послуге, као једна од тренутно прихватљивих историјских опција српског народа. То, међутим, не значи да српско друштва не треба да предузме најозбиљнији покушај да се то обави и редовним, институционалним путем, што би, начелно, из више разлога био пожељнији пут.
Међутим, питање је да ли је апсолутно све допуштено у детронизовању Велеиздајничке велештеточине – кога је у актуалном револуционарном дискурсу, независно од идеолошких позиција, постало уобичајено називати и онако како почиње наслов овог прилога? Када се суочимо с овим питањем, тада је кључна ствар какве обзире том приликом треба да имамо према себи, и каква ограничења тако нешто собом укључује због нас, због наше будућности. Конкретно, ако већ постоји, судећи по свему, већинско, иако институционално неустановљено (неустановљиво) сагласје српског друштва да пошаст АВлашћа мора бити што прије окончана, да ли је тада оправдано било какво средство за које би се евентуално процијенило да би могло убрзати његово достизање?
Нипошто! Чак ако и, макар хипотетички, пођемо од тога да је АВлашће апроксимативно блиско апсолутном злу (мада ниједно реално зло, попут, рецимо, АВлашћа, не смије бити апсолутизовано, будући да се не смије правити „кратки спој“ између мјереногā и мјерила, јер једино потоње мора остати апсолутно, да би тиме као мјерило било дјелотворно), из тога не слиједи да је допуштено чинити дословно све да би се то стање што прије окончало. Ако, наиме, уклањајући зло, будемо починило нешто што би такође могло квалификовати на такан начин, као (такође) зло – што није немогуће, јер никако не важи да је свака радња усмјерена против зла самим тиме добра, оправдана – тада би евентуално неко конкретно зло могло наставити да траје и у темељу новог политичког стања. А социјетети, макар у равни (социјетално) несвјесногā, „памте“ оно на чему почивају, с тенденцијом да то даље репродукују…
Ово треба схватити као начелну смјерницу, којом се не исцрпљује историјско-политичка дискусија на тему која би се могла сажети на сљедећи начин: Од начина разАВлашћења – од тога како се буде поступало и који „ресурси“ (и евентуални помагачи) буду били притом коришћени – зависиће да ли ће „послијеАВлашће“ попримити неки облик понављања, продужења сопственог претходника, или ће оно пак бити једнозначно постати ствар наше жалосне прошлости, на путу ка сувереној слободи, коју смо изгубили 2000. Недосљедно, морално неутемељано или на неки други начин суштински спорно разАВлашћење – које не би било огријешење од АВ-а (што је једва могуће и замислити), већ од себе саме – могло би се претворити у козметичко маскирано продужaвање непожељног стања, чија би природа тек с временом излазила на видјело, изазивајући нова разочарања и нова напуштања ове земље… Другим ријечима, ако „Црног ђавола“ – а за већину српског друштва изгледа да је АВ тренутно управо то – будемо гонили „методом“ из репертора самога „Црнога ђавола“, лако нам се може десити да добијемо Црног ђавола 2.0, или можда n.0 – будући да нам то, нажалост, не би било први пут. То смо већ „пробали“ 2000. – с једном неуспјешном и компромитованом влашћу, која, међутим, у односу на актуалну „власт“ дјелује као умногоме узорна и неупоредива.
- Аксио-феноменологија револуционарног самоблокирања
А каква се средства тренутно користе за разАВлашћење? Јавни скупови, интензивна кампања против корумпираних „власти“ које дрско презиру вриједност живота својих грађана, с идејом да се она делегитимише. Ништа спорно, штавише пожељно, имајући у виду све претходно изложено. Међутим, преседан у протестном покрету против „власти“ направљен је одлуком добро организоване студентске мањине – или већ некога, тренутно непознатога, који је то спровео путем њих – да се, без консултовања читаве студентске популације, блокирају српски универзитети, о чему смо већ прије неких четрдесетак дана писали (https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/caslav-koprivica-na-blokadi-uma-ili-o/). На то су, као наводни чин професорске „солидарности“, услиједила – мада не тако масовно као блокирање – услиједиле одлуке Наставно-научних вијећа неких факултета да сами наставници обуставе наставу, до испуњења захтјева „студентских пленума“. Ствар је додатно ескалирала када су се Блокадобустави (рада) универзитета почеле прикључивати и многе основне и средње школе. Подјсетићемо, неке средње школе бијаху у обустави о грађанским протестима поводом изборне крађе 1996/7, али ово сада има организвани, „парасистемски“ карактер, с очигледном намјером да се до даљњега (до расвјетљавања трагедије у Новом Саду, а можда и до нечега другога) онемогући образовање – од првога разреда основне школе закључно са докторских студија. Србија, дакле, до даљњега престаје бити земља образовања, зато што жели поново постати земља правде. Има ли то смисла? Да ли провјеру здравог разума може проћи увјерење да се престанак рђавог рад једне установе (тужилаштва/правосуђа) може обезбиједити суспензијом друге – образованог система, чак и да оставимо по страни да ће, што дуже Блокадобустава буде трајале посљедице и по побразовни систем и по оне који се (не) образују постајати све теже? Невјероватно да људи из образовног система, нарочито из универзитетског, које је заједница „задужила“ да знају више и виде даље од осталих, насједају на аажне, чак јефтине псеудоморалистичке дихотомије, или их чак сами производе. Све то скупа може се узети као показатељ темељне вредносно-институционалне дезоријентисаности српског друштва, као и злослутне, такорећи „трећесвјетске“ необразованости српског вишег академско-културалног слоја.
Наиме, у име правде у српском друштву, која, с апсолутним моралним правом, тражи сада, доноси се одлука да се као улог – који се, као и сваки улог, може претворити у (неповратни) губитак – стави будућност српског друштва, јер образовани систем, по својој природи, ради за будућност, тако да његов садашњи (не)рад увијек долази на „наплату“ некад касније, и то не тренутно, већ у дужем периоду. Оваквим избором – правда умјесто образовања – иако би поред осталих и то двоје требало да су неодвојиви, на дјелу је нека врста обрнутог коцкања. Тачније, док се код „обичног“ коцкања због пројектоване (боље) будућности ризикује садашњост, у нашем случају се због боље садашњости ризикује будућност. Ипак, ту постоји једна значајна, мада дугорочно привремена разлика. Када коцкар ризикује, он то чини само за себе, а када српско друштво ријеши да престане да образује своју дјецу и омладину – то радимо у име оних који правно не могу да одлучују (или су пак завјереничким акцијама Plenuma у томе онемогућени), што ову игру на [најприје туђу] несрећу чини par excellence аморалном. Жртве тог крајње опасног коцкања могу најприје бити та дјеца, а онда – будући да су, без икакве патетика, оии наша будућност – и сви ми, који смо, рестроспективно, у прошлости допустили да, хистерично-скоројевићки, апсолутизујемо једно, наше тренутно Сада, не марећи за његове будуће изведбе. Заиста је невјероватно колико учитељи, наставници и професори који су обуставили свој рад мало цијене – или чак можда мало разумију – природу својег светог позива (што се уклапа у слику трећесвјетског посрнућа наше интелигенције), пуштајући, суштински, (малољетну) дјецу „низ воду“, а доводећи (пунољетне) студенте у неприлику да им далекосежно буду осујећени животни планови, и да сјутра многи од њих као преломни, неповољни тренутак својег живота препознају Блокадобуставу, коју нијесу жељели, иако су, као и већина пристојног српског грађанства, жудили за правдом и истином, не само када је ријеч о новосадској трагедији.
Ако се ово неком чини претјераним, зато што је протекло „само“ два и по мјесеца „овога“, извршите ектраполацију за још, рецимо, пола година – што се, надамо се, неће десити – али није искључено да може да се деси, судећи по ономе како су сада фигуре постављене. „Пленум“ неће да попусти, а њега послушно слиједе пропленумашки професоре, те „пропленумашке“ основне и средње школе, и читаво српско друштво на неодређено вријеме постаје талац узајамно допуњујућег двојца Злочинитељ-Пленум. Не вјерујемо да је потребно уложити превише напора уобразиље да се схвати какве би биле посљедице тога да након вишемјесечног продужетка блокаде школског система студенти изгубе годину, а да се ученицима „пише“ да су савладали оно што нијесу ни гледали…
Што дуже универзитет данас не буде радио, то ће више због тога сјутра бити незадовољних зрелих људи, којима је Блокадобустава, као студентима, омела животне планове. А што дуже не буду радиле основне и средње школе – то ћу у догледно вријеме постати бројно заступљеније социопатолошке девијације у српском друштву. Обавеза – према себи, према нашој дјеци, према будућности свих нас –да се не само исходује правда за несрећине који су заувијек остали под рушевинама новосадске жељезничке станице већ и да се сруши велештеточински систем АВлашћа, али ништа мање да се не допусти регенирасање западњачке окупације – то на сваки начин важи и стоји. Но то није, нити смије бити, изговор да до намирења правде, као заједница, мимо борбе за разАВлашћење, замремо, и да престанемо се старамо за будућност сваког од нас појединачно и друштва у цјелини.
Укратко, Блокадобустава образованог система представља дугорочни, одгођени самозлочин српског друштва. Крајња краткодивост коју сада показује онај дио српског друштва који је прихватио крилатицу: „Или Хуља – или сви ми“ – на крају, овако или онако, свима нама може доћи на „наплату“. И доћи ће, без иаккве сумње, ако се ускоро не будемо отријезнли, и не промијенимо неке модалитете детронизовања Злочинитеља. Притом детронизовање, све док не буде извршено, заиста нема алтернативу – али њени начини и те како имају.
Уосталом, ако је тачно оно што, чини се, у овом тренутку вјерује већински дио српског друштва – да је „српска власт“ недоговорна, бахата, безмало злочиначка.. – зашто би се ње тицало самоблокирање српског друштва, а конкретно за њену будућност животно важних система, као што је систем образовања? Не може се тврдити о њој прво, а онда самоблокирањем покушавати да се апелује на њихову (непостојећу) савјест, да допусте часно установљавање истине о новосадској трагедији, што би врло вјероватно прибавило нову вјеродостојност ономе што већина, очигледно хоће, а то је да се они склоне с „власти“. Шта је онда позадина самоблокирања – које треба ићи до фамозног генералног штрајка? Натјерати што више људи, у идеалном случају читаво српско друштво – да се активно прикључи блокаторској борби против ове „власти“, зато што ће самоблокадом направити неподношљиви животни услови. Блокадом се, дакле, врши мобилизација за разАВлашћење, али искључиво на начин како је то зацртала блокаторска елита. Утолико, није ријеч о добровољном грађанском организовању, ради ослбођења српског друштва од штеточинске „власти“ (и стране окупације), већ о присилној мобилизацији, коју револуционарна мањина предузима у име читавог српског друштва, оперишући над њим, као над својим објектом.
Оваквом тактиком желе се истјерати сви студенти, а онда и сви грађани – не само пунољетни, јер и дјецу „истјерују“ из школа – на улицу, пренесено на чистину, на опредјељивање. Утолико је веома индикативна (и резонатна) парола: Памтићемо ко је ћутао. Грађански активисти дјелују у доброј вјери, надајући се да ће покренути што више сличномислећих, а револуционари – типскоменталитетски – злопамте. Мноштво је историјских потврда томе. Они су ти који не поштују туђи интегритет, личност, образ, којима су сви, од дјеце у првом основне па надаље – средства за свој (а не наш) политички циљ. Преетпоставка тога је интелектуално-морално лако обориво апсолутистичко морализовање политике. А када све може постати средство, то значи да ништа није свето, да не постоји оно неприкосновено зарад чега се води политика, која тада постаје аморално, нихилистичко мешетарење у којој ријеч само о томе ко ће бити вјештији демогог-манипулатор да се домогне полуга политичке моћи, да се политиком не би бавио зарад добробити заједнице, већ из ко зна којих разлога, као и сам АВ, уосталом…
Ријечју, стратегија самоблокаде српског друштва коју спроводи блокаторско-револуционарна елита, дјелује уцјењивачко-октроишућа, у односу на његов (још) нереволуциониосани дио. Зато су они неодлучни, или противници власти који не прихватају само/свеблокаторске методе, главни предмет блокаторско-револуционарне, крајње агресивне и острвљене пропаганде. Потребно је читаво друштво утјерати у револуционарну гомилу, да се на крају о-ствари иницијална концептуална премиса блокаторско-револуционарног покрета о постојању само двију алтерантива – (самоблокирајућег) друштва и државе оличене у „ненародном“ режиму. Зато је тренутно примарни објект према којем дјелују блокаторски побуњеници – непостројени, „властима“ несклони дио српског друштва.
Суштински, пројект потпуног заустављања читавог живота да би се политички уклонио Злочинитељ говори о политичкој немоћи, али и моралној безобзирности тоталитарног револуционарног ангажовања, у којем се радикалне одлуке желе доносити у име других и за друге – који онда те одлуке има да испуњавају, уколико не желе да понесу етикети СНС-ботова, која поред моралне дискредикације, како ствари ескалирају, собом може донијети и друге, не само моралне посљедице. Оваквим поступањем се инструментализује читаво друштво, тј. доноси се морално нелегитимна одлука у име свих појединаца, да њихови животи, до даљњега има да стану, односно да буду у служби политичких циљева које је поставио неки партикуларни, институционално-процедурално нелегитимисана, полуанонимна структура.
Тај тоталитарни талас – који иде од друштва, које покушава да себе учини једнообразно милитантним, а не од државе – има тенденцију не само да захвати све грађане него и све домене живота. Тако је дошло до тога да слање дјеце у школу постане политичко питање, а по тој „логици“, није искључено да и вртић постане сцена револуционарне акције и диференцијације. Шта је још остало из домена базичних јавних функција, које би, не само по својој природи, већ у складу с њима иманентним моралним императивом који их дефинише – требало да буду идеолошко, свјетоназорно, политички индиферентни – да потпадне под удар револуционисања? Породилишта, болнице? Типично за све тоталитарне идеологије покрете и сл. јесте то што ништа није изузето од политике, и управо сада присуствујемо томе у Србији. Квазиморалистичко апсолутизовање политичкогā, прављења од друштва хиперполитичког простора, у којем не постоји ништа ванполитичкȫ, приватнȫ, укључујући и подручје појединачне слободе, савјест појединаца, представља тоталитарну суспензију приватности и персоналности. То је тоталитарна антиутопија („одоздо“) in vivo.
Тешко је сјетити се било чега што не ваља у овој земљи, а да за то није макар саодговоран, а врло често и најдиректније уплетен, Злочинитељ. Међутим, за управо оцртану антиутопијску перспективу поменута особа нема директну одговорност – осим ако се не „размишља“ по принципу: Злочинитељ је оличење свих страхота, па је према њему и због њега све допуштено (што је, како већ рекосмо, тоталитарна „логика“). Промјене које започну политизовањем предшколских установа , и ко зна чега све још, што нам можда предстоји – не могу се добро завршити…
- Препоставке и претече српске државно-друштвене несуверености
Уколико сада буде „прошао“ начин разАВлашћења – присилна револуционарна мобилизација за самоблокаду, безобално апсолутизовање политичкогā, без икаквог вођења рачуна о томе да Србија послије АВ-а треба да, послије четврт стољећа, поново постане суверена – ова по начину изведбе непожељнија варијанта Петог октобра, тада ће „проћи“ сваки пут, када год неко – не знамо ко, али неко или анониман, и/ли изван граница наше државе и наше политичке заједнице – пожели да то понови. Ако било ко коме буду „при руци“ полуге управљања српским, очигледно управљивим друштвом буду доступне, за једно 15–20 година, или било када, то из ко зна којих разлога буде пожелио, моћи ће понови показну, револуционарну вјежбу српске несуверености. Начелно говорећи – иако се тренутно не чини да ствари иду у том смјеру – ствар би могла бити спасена ако би се окончање АВлашћа извршило у знаку покушаја обнове суверености, а не само хиперполитичног, колективнохистеричног пражњења нагомиланих негативних енергија, које је годинама производио управо сам Злочинитељ, најисплативија инвестиција Запада у Србији. Ако све установе буду инструментализоване – као што се сада ради – само да се оконча АВлашће, тада ће то врло вјероватно бити сигнал да систем српске десуверенизованости неће бити уклоњен, и да ће, симболички-дискурзивно освјежена и консолидована страна окупација, бити настављена под другим знамењима и с другим акцентима.
Најприје, ако нам на памети није ресуверенизовање – а то се не назире као дио револцуиоарнне агенде – до ње не може спонтано доћи, нарочито послије 25 година прекида. А ако се политичке промјене хиперперсонализују – по принципу да је кључно да само Непоменик оде – то значи да суштинска ревизија окупационог система није тема ове псеудореволуције. Уосталом, ако се питање политичких промјена махом сведе на питање једне особе – није ли то идеално управо за страну манипулацију острашћеним, потполитичким тијелом српског револуционарног грађанства?
Утолико је, дијалектичи закономјерно, текућа опсесивно-тоталитарна хиперполитизација (с важном хиперперсонализујућом, дакле претполитичком стигмом на Злочинитеља) посљедњи чин суштинске располитизације српског друштва. Актуално, ексцесивно хиперполитизовање служи потоњем, за наставак стране управе на даљину нарочито погодном, дугорочном деполитизовању, тј. превођењу у режим (неслободног) аутоматизма колективног „политичког“ понашања, те даљој системској суспензији појединачне и колективне слободе, јавног ума и најпослије неких формативаних елемената социјеталности као такве. Револуционарно-тоталитарно погубљење дискурзивног ума и планско укидање јавне делиберације читаву димензију јавног суђења и дјеловања замјењује својеврсном „циљнорационалном хидрауликом“ – локација чијих полуга управљања, али и идентитет оних којима се она налазе под руком, није јавно позната. Али то постоји, будући да читава револуционарна ствар напросто „клизи“ – то је, чини се, све извјесније.
Показује се да смо након двадесет пет година окупације српске државе, уз далекосежни, пресудни западњачки, јасно непријатељски утицај на сферу образовања, културе и јавног обавјештавања – као њен врхунац и сврху – добили и окупацију српског друштва. Наша интелектуална врхушка, која је деценијама била алиментирана разним „инфузијама“; које су обликовале њено мишљење и њен јавни говор, доведена је до тога да на нивоу условних рефлекса може („исправно“) реаговати на пројектоване инсценације кризних ситуација. Српска интелигенција – у структурно-социјалном смислу – не само што добрим дијелом одавно није српска већ је на „најбољем“ путу да престане да постоји као интелектуална класа овога друштва, будући да је њоме, очигледно, постало веома једноставно руковати. А ко има „интелигенцију – има и остатак друштва.
То што су се у Србији и међу Србима „запатили“ југокроатоидна другосрбијанштина, аутошовинизам, и сви облици ad hoc усвојених, субверзивних, споља приправљених, непријатељских наратива – посљедица су наше културно-образовне несолидности, идентитетске неутемељености, чији је симптом, средство и симбол недорасла српска интелигенција. Негативна селекција на универзитету, културним установама, државној управи, средствима јавног обавјештавања – налази израза у способности не тек дугорочног, већ „реалновременског“, цнљнорационалног управљања нашим јавним мнијењем од стране релевантних спољних геополитичких играча, а конкретно, највјероватније, њихових за то „надлежних“ органа – обавјештајних служби. То се видјело још од почетка деведеестих када је први пут дошла на наплату несолидност и морално-интелектуално опадање које су први пут добила системски карактер почетком седамдесетих година, након обрачуна с универзитетом у Србији, због (нејаког) отпора уставним амандманима и 1971, који су припремили пут за Устав из 1974, а тиме и за довршење уништавања државе 1991. Сакаћење српских универзитета била је дугорочна југокомунистичка освета српској интелигенцији због изостанка ентузијазма поводом разарање државе у коју су Срби у ХХ стољећућ положили неколико милиона жртава. Отад, те тенденције, која се могу описати као као самозлочиначка недораслост, несолидност и неозбиљност (српског друштва и српске државе) у свему што је релевантно за колективну егзистенцију друштва и заједнице – само су заоштраване, дјелимично и путем дугорочног манипулисања њима од стране спољних чинилаца, дакакко посредством локалних марионета.
Сјетимо се наратива који је неуморно понављао агент страног утицаја Вук Драшковић (груби прототип АВ-а) како је „све што ваља отишло из ове земље“, што је у међувремену код Друго Србије канонизовано у несумњиву идеолошку „истину“, у шта данас већ вјерују и многи, иначе исправни и часни људи. И то је поучно – ако се на добро организовану наративно-идеолошку субверзију не реагује благовремено, дјелотворним противотровом, циљнорационално-сувберзивна лаж почиње објективно да заузима мјесто неупитне саморазумљивости, тј. истине. То, уосталом, не важи само у унутрашњим већ и у спољашњим релацијама, што видимо по томе што за Запад, а богами и добар дио другосрбијански сензитивисане, да не кажемо напдујдане јавности, Сребреница представља неупоредиво већи злочин од Јасеновца – ако се за потоњи уопште чуло.
Поређења ради – јер читав низ структурних, историјских, менталитетских, сличности међу двама историјским случајевима постоји – у овом тематском склопу може бити корисно уобзирити начин детронизовања ауторитарне, шовнистичко-криминалне власти у Црној Гори 2020. Она је, подсјетимо, била суштински делегитимисана и прије избора, на улици, гдје је заправо и пала, путем литијашког покрета, притом без истјеривања студената и ученика из учионица и слушаоница, без политизовања питања да ли се своја дјеца шаљу у школу и сличних ствари којима ових дана нажалост присуствујемо у Србији. Истини за вољу, самоослобађајуће црногорско друштво, у условима доста чвршће полицијске ауторитарне „стеге“ него у Србији, није имало услова да покуша да изведе нешто такво, све и да је било коме то пало на памет. Но и без тога, дакле, без кршења моралних правила, режим Мила Ђукановића, дугогодишњег присног сарадника АВ-а, ипак је пао. Ако је то било могуће тамо – а то је деценијама дјеловало да је немогуће – то ваљда мора бити могуће и овдје у Србији.
Морална правила – и појединачна и колективна – не говоре нам како исправно да живимо, али нам налажу шта да чинимо да не бисмо живјели на нормативно неодржив начин. У овом историјском тренутку, ми имамо обавезу – не само према себи и својим потомцима, него и према прецима – да срушимо ову намјесничко-окупациону, злоћудну „власт“ која готово деценију и по хара Србијом. Но, још једном, начин њенога рушења остаће узидан у темеља послијеАВлашћа. Ако у њега будемо унијели продужено, само варирано зло, и још више ако не будемо структурно демонтирали страну окупацију, која је eo ipso равна наставку зловлашћа – то ћемо брзо схватити и брзо се увјерити у узалудност „нове слободе“…
- Револуција – изглед изблиза и перспективе
Претходно већ дотицана психоданимика под ванредним, узбуњујућим околностима свој социоисторијски пандан налази у феномену револуције. Да би се боље разумјело стање у којем се нашло српско друштво, потребно је посветити пажњу карактеристичном утиску сужености могућности,форсираном кретању догађаја, што се рефлектује и на тренутно преовлађујућу перцепцију стварности, у виду крајње суженог препознавања алтернатива. То се нарочито види из перспективе „револуционарне“ стране, која, такорећи једногласно, заступа вјештачки успостављену апсолутизована биполарност становиштā, па се у милитантном режиму револуционарне коректности допуштају само двије могућности: бити против „власти“ (али притом искључиво на њихов, блокаторско-револуционарни начин), односно бити за „власт“, што за револуционаре обухвата не само очигледне присталице „властй“, затим неодлучне или непредијељене већ и – а то је нарочито индикативно за тренутно владајући милитантно-револуционарни менталитет – све оне који се „властима“ не противе на њихов начин, без обзира на то што можда ти нереволуционарни, или можда алтерреволуционарни, антирежимски појединци и скупине – за разлику од огромне већине недавно „регрутоване“ неореволуциарне гомиле – имају дугу предисторију супротстављања АВлашћу.
С друге стране, наличје тог вјештачког, тоталитарног биполаризма јесте хаотично релативизовање линија аргументације различитих, понекад чак међусобно, за себе, огорчено супротстављених појединаца и скупина, које по себи почињу да говоре, односно да „мисле“ на исти начин – несвјесно се конформирајући од стране усмјеривачā револуционарне ситуације октроисаног биполаризма. Та наглашена неосјетљивост за персоналне појединости, на ситуативне нијансе, тај демонстративно-насилнички презир према праву на самостално промишљање и одређивање спрам тренутне ситуације – ако исходи тога нијесу у складу с диктатом револуционарне гомиле – види се и по тренутној изглобљености („историјског“) времена, која доноси упадљива, неријетко и запањујућа одступања у расуђивњу многих, иначе (досад) разборитих људи.
Но то, опет, указује на околност да је људска мисаоно-искуствена настројеност спрегнута с устројеношћу стварности, тако да, у случају исклизнућа потоње из уобичајених колотечина, и људи у „исклизнулом“ стању почињу да „мисле“ на изглобљен, неријетко са здрави разумом неспојив начин. Прва жртва револуционарног стања – а српско друштво се управо налази у таквој ситуацији – јесте здраворазумље, и у својој циљнорационалној, а поготово у етичко-вредносној димензији. И тада се, умјесто редовно, неизглобљеног структурисаног друштва, као колективни актер – и то у форми ултимативно хитног, револуционарног „нешто-се-мора-урадити“ активизма – појављује револуционарна руља.
О револуционарлном стању, у каквом сада живиимо, може се говорити и као о некаквој „спонтано-организованој“ колективној психози, која се пројављује као привремено искључење виших и као реституисање нижих облика колективности, гдје су појединачно и колективно расуђивање строго каналисани, што и саконституише привремену ишчашеност карвеналско-револуционарне реалности. Када ово, што спонтано нарасло – прије свега захваљујући неуморном „фрустратору“ српског грађанства, самом Злочинитељу – што организовано колективно умоисклизнуће буде окончано, многи од оних који су дословно свашта изјављивали, а у неким случајевима и радили свих ових револуционарних седмица, напросто ће заборавити на све то – као што је био случај 2000, односно 2003, након (вјероватно западњачке) ликвидације Ђинђића – и без икаквог бремена грађанске и/ли интелектуалне савјести наставиће да се понашају нормално – до наредне кареновалско-разисторијске „згоде“…
Заиста, овако како је кренуло разАВлашћивање, оно показује одлике разисторијског, а не историјског догађаја, иако се, наравно, и разисторија „књижи“ и меморише, тим прије што нема јасних критерија за разликовање истинске историје и појавне историје, тј. разисторије. У конкретном случају, разисторијски показатељ процеса који је у току је сљедећи: одсуство видљиве амбиције за ресуверенизовање Србије, што ставља у изглед наставак обитавања у режиму прећутно-подразумијеване стране управе (без старне одговорности за своје геополитички резерват), испод „надморске висине“ историјског бића и историјске свијести. У таквој ситуацији хидраулиа стране окупације може бити било када задејствована, не производећи никакве историјске посљедице, будући да би егзистенција Србије и Срба била трајно претворена у ванисторијски погон, који тавори негдје дубокој, анонимној забачености западњачког задњег дворишта.
Идеалтипски, уз све условности овакве подјеле – која је, додуше, већ позната, али је била увођена у апологетске, прореволуцинарне, а не теоријске сврхе – могу се разликовати „аутентичне револуције“, које чак не морају имати обавезно драматичну појавност – и „неаутентичне“, обично (споља) завјеренички потпомогнуте. У првом случају, ријеч је о, условно казано, чистој повијесној спонтаности која је без иоле напора збрисала друштвено-институционалне, па и симболичке околности затеченог стања који су представљали пуку препреку долазећēм, тако да је, емфатично казано, садашњост напросто уклонила прошлост, у тренутку када је степен дисконтинуитета међу њима (увелико) премашио критичну границу. Примјер за то су, рецимо, револуције у Португалији и Шпанији седамдесетих, када је вишедеценијским фашистичким диктатурама стављен крај. Насупрот томе, може се говорити о завјереничким револуцијама, гдје су одређене слабости дотадашњих носилаца власти, али и друштвене слабости (до неодрживости) већ биле нагомиланиe, као потребан услов за могући преврат, што, међутим, није нужним начином морало водити револуцији. Тада, на основи постојећих државних и друштвених слабости, завјереничка акција остварује довољне услове за револуцију. У таквим ситуацијама, будући да револуција није била нужна и неизбјежно, по правилу долази до примјене силе која надомијешта изостанак повијесне нужности свеобухватне, ванинституционалне мијене. Тада се, по правилу уз помоћ заинтересованих страних чинилаца, који су покровитељи, односно налогодавци домаћих завјереника, одређени, добро организовани дијелови друштва користе најприје за удар по сопственој држави, а касније и за обрачун са „неподобним“ дијеловима друштва.
Структурно посматарно, држава и друштво (шире: социјетет, који саобухвата и заједницу на чијем простору је конституисана дотична држава) начелно се налазе у иманентној напетости. Зато они никада не могу – нити то треба покушавати, јер би то водило неком виду екстремног тоталитаризма – бити доведени до поклапања. Обоје, наиме, одликује сопствена динамика, која их понекад доводи и до стања узајамних изричито пројављених противречности. Регулативни циљ њиховог међусобног коегзистирања јесте постизање узајамно плодне, геленовски казано, стабилизоване напетости. Ако пак чињенично наступи њихово антагонизовање, то је показатељ опадања државе – до десетковања њених функција, њене вјеродостојности, најпослије евентуално и саме егзистенције – као што је на другој страни индикатор беспућа друштва. Иако су они међусобно непревладљиво, структурно противстављени, не може ниједно од њих двоје просперирати на упадљиву штету онога другога. Потпуна доминација једнога води не само уништавању другога, већ и повратном уништавању доминирајућега. Они су, дакле, условно казано, до извјесне мјере, међусобни ангатонисти, као што на другој страни – и у томе је иманентни парадокс њиховог односа – једно другоме дају неку врсту подлоге, макар у цивилизованом, историјском стању.
Зато, када друштво „схвати“ да му је држава непријатељ – наиме, она држава која би (колико је то могуће) требало бити његова, или, ако је то тренутно далеко од стварности – на којој би требало радити да то постане – онда оно, дјелујући против ње, уништавајући је, заправо себи убрзано копа јаму. Управо нам се то десило 2000. Након тога, ако револуционарни, антидржавни преврат буде успјешан, новонастала, револуцинарна (анти)држава – док се ствари не стабилизују и колико-толико врате у некакво (макар и релативно фиктивну) нормалу, наставља да дјелује као противник друштва. У тежим случајевима, револуционарна држава може дуготрајно остати противник друштва, што за сеобом повлачи системску репресију. Примјери споља „асистираних“ (неаутентичних, тј. иманентно-спонтано неспроводљивих револуција су Октоборска/њемачка војска/ америчкојеврејски каитал, српски Пети октобар/западњачке обавјештајен службе и украјински „Мајдан“/зиападњачке обавјештајне службе. У сва три случаја постајале су нагомилане „антизаслуге“ и слабости локалних власти, да тако кажемо умножени, а „непокривени“ социоисторијски „дугови“. Но ни у једном од поменутих случајева револуционарни расплет није био неизбјежан, тј. до њега не би било дошло да није била успостављена завјеренички савез страних и домаћих завјереника, по правилу уз јасно успостављен хијерархијски однос – у корист страних чинилаца.
Степен постојећих противречности у тренутку револуције „одмјеравао“ је количину и модалитет (послије)револуционарног насиља. У случају Србије, оно је било засновано на разлици у погледу политичких идеологија, односно идеје националне суверености, но то није било попримило димензије вишедеценијске, дубоко укоријењене мржње – као у случају бољшевичких револуционара против руског самодржавља и одговарајућег друштвеног система, нити су пак, као у украјинском случају, претекст биле вишестољетне подјеле, коју су страни чиниоци још од XIX стољећа плански претварале у шовинистичку мржњу ноновастајућих „Украјинаца“ унутар истог етничког корпуса. Најпослије, у случају Србије – да ли из немоћи бивше власти или због морално одговорног одустанка од отпора челника револуцијом поражене стране – није било никаквог организованог отпора револуцији, па и постреволуционарни насиље и репресија, којих је свакако и код нас било, и то у системској форми, нијесу попримиле тако драматичне облике као у Русији 1917, односно у Украјини 2014, гдје је, у оба случаја, постојао организовани отпор. Сходно тој разлици, совјетска држава је дуготрајно дјеловала као непријатељ читавог руског друштва – тамо гдје се оно није конфромирало насиљу револуционарне државе – док је превратничка украјинска држава организовала системско тлачење „непожељних“ дијелова украјинског друштва, путем организовања грађанског рата по линији подјеле за и против нациотворног шовинизма.
***
Шта би могао бити излаз из ове ситуације? Пут, без амбиције да дајемо било какав рецепт, назад, ка очувања АВлашћа, није само крајње непожељан већ вјероватно више није могућ, иако не треба искључити могућност да Злочинитељ, са својим западњачким налогодавцима, себи „изманеврише“, дакако новим уступцима на штету српске државности, суверености и образа, још неко вријеме на „власти“. Упркос снажном притиску, готово плебисцитарном делегитимисању, Злочинитељ на показује знаке воље за одступањем, иако се код таквих психика изненађења преко ноћи не могу искључити. Без обзира на то што се сада тренутно не примјећују организоване скупине српског друштва које би биле спремне да активно бране АВлашће, нема сумње да одређени дијелови грађанства и даље, макар пасивно и по инерцију подржавају ову „власт“. Ипак, антиАВовски протести засад нијесу успјели да развију ону критичну силу, каква се „ослободила“ Петог октобра 2000, када је даља владавина дотадашње српске власти.
Тренутно се налазимо у пат-позицији у којој је укијуто и симболичко мјесто Државе – захваљујући вишегодишњем штеточинарењу Злочинитеља – а однедавно и Универзитета – захваљујући кукавичком улагивању, све до потчињавања, доброг дијела професора и факултетских управа самозваним, у необољшевичком стилу организованим студентским „пленумима“. Осим тога, она друштвена установа која би, макар према обичајносној инерцији, евентуално могла да посредује у разријешењу спора, Црква, превасходно захваљујући колаборацији својег врха са Злочинитељем у предаји Косова и Метохије Великој Албанији, до даљњега је објективно друштвено компромитована и неподобна за ту улогу. Разумије се, проблем је изворно потекао из неповјерења јавности у вјеродостојност рада правосудних органа поводом трагедије у Новом Саду, и то питање мора наћи потребно и достојно разријешење унутар правосудног система. Но то више, по свој прилици, не би било довољно да се оконча ова криза. Будући да је, након првог протестног скупа у Новом Саду, коју су организовале опозиционе политичке странке, жариште протеста прешло на Универзитет, очекивало би се да он преузме одговарајућу улогу у разрјешавању ове кризе. Но он се, како рекосмо, повукао пред фантомом „пленума“. То је, узгред – мада се надамо да ће остати само на нашој зебњи и прибојавању – „идеална ситуација да недобронамјерни странци, који вјероватно већ играју одређене улоге у овим протестима, инсценирају крваву провокацију, и да се све „разријеши“ неконтролисаним физичким обрачунима у српском друштву. Видљиво и крајње обеспокојавајуће одсуство српске државе више него било када у посљедњих 25 година оставља простора за нешто такво.
Тренутни међуисход овог превирућег стања је институционална пустош – Држава, Универзитет, Црква – као да, када је ријеч о овој кризи, ефективно не постоје. То је резултат пројектоване и све вријеме пажљиво вођене окупације на даљину, чији је исход исисавање животних способности српског социјетета да иманентно генерише ауторитиваност уопште, а конкретно ауторитетске можности различтих установа. Српски социјум је, дакле, дезаутеротетизован. Налазимо се у невјероватној ситуацији у којој једини актер који слиједи идеју сопствене суверености“ јесте фамозни „пленум“, тј. нелегална, нелегетимна, неконституисана структура нејасне позадине, која управо као таква чини вјероватном непрозирну спољашњу усмјеравачко-управљачку интервенцију – под условом да га она већ од самога почетка не дефинише“. А то се, према овоме што се тренутно јавно зна, односно дедуктивно назире, не може искључити. Врхунац окупације је када умјесто свих установа, једини ентитет који јавно демонстрира и емитује претензију на ауторитет, који се понаша у складу са парадигмом суверености, јесте фантомско-магловити „пленум“.
Одакле уопште нешто такво? Као што назначисмо, он је, структурно, симптом степена дезинституционализованости Србије – што је пак показатељ њене десуверенизованости. То, међутим, не објашњава његов чињеничнинастанак. Врло је тешко повјеровати да постоји иједан појединац, скупина појединца, иједна установа/ корпорација са сједиштем у Србији и осталим српским земљама, која би, поред масовности, могла овако добро организовати и координисати протесте. Двадесет пет година окупације увелико су разбили и расточили интеграционо-акционе снаге српског социјетета. То, поред иступања у политичкој арени параполитичких удружења попут ПроГласа, затим изненадног иконографског заокрета, када су се одједном, као по команди, појавиле националне заставе и симболи, којих на почетку уопште није било, а сада видимо да су натписи и пароле готово искључиво почеле да се пишу махом ћирилицом, иако тако није било на почетку… – указује на централизовано дјеловање, на дугу руку, дужу од саме Србије…
Када неки колектив нешто ради, нарочито ако је релативно бројан – као што је „свесрпски“ студентски „пленум“, тако да највећи дио његових чланова не може да свакодневно буде у контакту лице-у-лице – мора постојати организација и координација, и то врло добра, да би такав колектив могао успјешно дјеловати, што је с „пленумом“, нема сумње, случај. Сразмјерно дуготрајно дјеловање било какве скупине чији се чланови међусобно не познају и не одржавају свакодневни лични контакт, подразумијева постојање хијерархије. То што се она не види – или се макар у јавности жели створити такав утисак – то је вјеоватно због тога што постоји добра конспирација. Утолико тврдња како блокаторски пленум нема вође/вођство није ништа више од тактичке мистификације. То што се у организацији студената користи та схема знак је да је посриједи вјешт покушај да се напросто сакрије права „глава“ операције. Гдје је она, ко је чини – тешко би се могло рећи, будући да такви подаци нијесу јавно доступни. Но да она постоји, у то једва може бити сумње. Најпослије, чини се вјероватним, да та координација надилази поље српске студентске популације, а нипошто није искључено – и саме Србије.
Притом тога „пленумаши“, односно њихова велика већина, уопште не мора бити свјесна, јер се то вјешто организованом тајанственошћу то може сакрити. Исто тако, број родољубиво настројених – и студената по „пленумима“ и око њих, као и грађана на овако трасираним протестима – не рјешава питање о природи, а тиме и о коначним циљевима оних који заправо управљају протестима. Онај ко у својоим рукама има контекст, највјероватније рјешава и исход, што смо добро видјели и Петог октобра, када је макар 80% оних који су код Скупштине вршили раздржављјући државни удар било родољубиво настројено. Једноставно, нијесу знали шта раде, односно шта се од њих ради. Поводом овога, право је питање да ли „пленум“ управља контекстом ових протеста? Да ли је он заиста преко ноћи самоникао, аутентично самоорганизован („без хијерархије“), истински независан и најпослије „суверен“, како се представља? Од одговора на ова питања пуно тога зависи, а само ако имамо (луду) „срећу“ да су они по Србију позитивни, „пленум“, односно њиме симболизовани протести, може бити почетак самоослобађајуће ресуверенизације Србије, што би био једини пожељни, Србију реисторизујући исход разАВлашћења. Колико је то вјероватно – може процијенити свако, док траје револуција, или након ње, када већ све буде готово…. АВ мора пасти и отићи, што прије, да би Србија поново била слободна и да би се поново уписала у историју. Но ако он буде само свргнут, без вођења рачуна о овоме, или ако се чак све ово организује тако да нам се онемогући постизање суверене слободе, све ће ово остати на нивоу хиперангажоване разисторичности, а Србија ће наставити да буде нечије, трећесвјетско двориште…
Београд, 10. II 2025 .
Часлав Д. Копривица
(блокирано-„самообустављени“)
Факултет политичких наука БУ
[1] А, АВлашће, то не значи само, или не у првом реду, власт „АВ“-а, већ и, ако кованицу прочитавмо на начин хеленског alpha privativuma, као „а-влашће“, тј. као непостојање домицилне власти у стању суштинске стране окупације.
