Године борбе за право и правду

Милорад Ђоковић из села Витомирица код Пећи годинама је водио правну борбу да поврати своју имовину коју је напустио током рата 1999. године. Упркос пресудама у његову корист, општинске власти у Пећи упорно су одбијале да спроведу одлуку суда. Ђоковићева прича, нажалост, није усамљена – десетине Срба који су покушали да поврате своју имовину суочавали су се са сличним опструкцијама. Његова борба достигла је врхунац хапшењем под оптужбама за ратне злочине, што је многе навело на питање: Да ли су ове оптужбе део шире политичке игре?

Шта случај Милорада Ђоковића говори о правосуђу на Косову?

За КоССев пише: Дарко Димитријевић

Случај Милорада Ђоковића, повратника у село Витомирица код Пећи, није само прича о једном човеку и његовој борби за право на имовину, коју је аутор овог текста, као новинар, пратио деценију уназад, већ и одраз сложених и контраверзних правних и политичких околности на Косову.

Ђоковићева дугогодишња битка која је започела покушајем да поврати имовину коју је напустио током рата 1999. године, завршила је његовим хапшењем под оптужбама за ратне злочине.

Ова прича отвара многа питања о функционисању правосудног система на Косову, као и о третману Срба са Косова који се суочавају са покушајима да поврате имовинска права и у већини случајева буду оптужени за наводне ратне злочине.

Право на имовину и непоштовање судских одлука

Милорад Ђоковић је након сукоба напустио своју имовину у селу Витомирица, као и многи други Срби са Косова. После две деценије, успело му је да путем судских процеса добије пресуду Врховног суда Косова, која је потврдила његово право на повратак имовине. Ова пресуда, као и неколико других одлука нижих судова, јасно је указивала на то да Ђоковићу припада право на посед који му је одузела локална власт.

Међутим, општинске власти у Пећи су упорно одбијале да спроведу судску одлуку. Уместо тога, одлука је непрестано одлагана на основу других административних решења, што је изазвало сумњу у правосудни систем и поштовање владавине права на Косову.

Овај случај није усамљен – многи Срби са Косова, а било је и случајева других заједница, суочавају се са сличним проблемима када покушавају да поврате имовину, што сугерише постојање систематске опструкције у спровођењу судских пресуда које се тичу имовинских права Срба.

Упркос томе што је пресуда Врховног суда била коначна, Милорад Ђоковић никада није успео да поврати свој посед. Ово јасно указује на непоштовање правосудних одлука и кршење принципа правне сигурности, што је основно начело сваког демократског друштва.

Не само да се права косовских Срба занемарују, већ се у пракси показује да правни систем није једнако примењив на све грађане Косова.

Хапшење под оптужбама за ратне злочине

Након више од деценије борбе за повратак имовине, Ђоковић је 2022. године ухапшен под оптужбом за ратне злочине. Оптужница га терети да је 1999. године учествовао у нападу на албанске цивиле у селу Озрим и многе друге злочине. Конкретних доказа нема, осим речи бројних сведока који су се тек након толико година сетили да је Ђоковић “ратни злочинац”.

Оно што је најконтраверзније у овом случају јесте чињеница да су оптужбе изнете тек након што је Ђоковић правоснажно добио пресуду о повратку своје имовине. Ово отвара питање политичке мотивисаности оптужби и тајминга хапшења.

Чињеница да су сведоци у овом случају изашли са својим изјавама тек после 17 година, од Ђоковићевог повратка на Косово, додатно доприноси сумњи да је цео процес покренут како би се отежао, или чак онемогућио повратак косовских Срба.

Право на правично суђење је гарантовано међународним конвенцијама, али Ђоковић је више од годину дана био у притвору док није подигнута оптужница, што може указивати на кршење његових основних права.

Све време од када се вратио у своју Витомирицу, Ђоковић је живео јавним животом. Учествовао је у многим јавним дебатама, био је активан у цивилном друштву, био је гост у медијима где је говорио о проблему права на имовину, а радовао се и обнови цркве у свом селу.

Упркос његовој спремности да се одазове органима реда по било ком питању, ухапшен је уочи Видовдана 27. јуна, 2022. године, и сада му се суди за најтеже ратне злочине.

Политичка димензија случаја

Случај Ђоковића одражава ширу слику са којом се суочавају Срби који се враћају на Косово. Многи од њих, када покушају да поврате имовину, наилазе на бројне административне и правне препреке. Осим тога, неки од њих, попут Ђоковића, суочавају се и са кривичним гоњењима која делују политички мотивисано.

Проблеми са повратком имовине за Србе на Косову су бројни. Они се суочавају са директном и индиректном дискриминацијом, као и са проблемима у вези са повраћајем власничке документације, илегалним заузимањем имовине и отежаним приступом судовима. Такође, постоје случајеви у којима су повратници оптуживани за ратне злочине, што додатно компликује њихове правне борбе.

Овакви случајеви често се могу тумачити као покушаји да се обесхрабре Срби који желе да се врате на Косово. У међународном праву, овакви поступци могу се сматрати кршењем права на правично суђење.

Питање је да ли овакве оптужбе и кривични процеси представљају стварну борбу против некажњивости за ратне злочине, или су део шире стратегије политичког притиска на косовске Србе.

Рушење куће и наставак борбе

Док Милорад Ђоковић чека на крај суђења, његова кућа, која је била предмет спора, срушена је до темеља, упркос судској одлуци да му се врати.

Овај чин додатно показује колико је крхко право на имовину за Србе на Косову и колико су повратници рањиви на политичке и правне игре.

Рушење куће није само физички губитак – оно је симболичан приказ пропуста правосудног система да заштити основна људска права. На овакве проблеме готово да нема реакција међународних представника.

Случај Милорада Ђоковића показује колико је тешко постићи правду на Косову, посебно када су у питању права Срба на Косову.

Непоштовање судских одлука, политички мотивисане оптужбе и административне препреке су постале свакодневица за повратнике.

Док међународна заједница често наглашава важност владавине права, на терену ситуација изгледа сасвим другачије.

На крају, случај Ђоковића није само борба једног човека за његову имовину – то је борба за правду у друштву где се правила не примењују једнако на све, где политичке игре често превазилазе закон и где владавина права остаје само идеал на папиру, без конкретне реакције међународне заједнице.

Аутор је директор Радија Гораждевац

(КоССев, 20.10.2024)

Чланак Прича о Милораду Ђоковићу: Кад одбачена права сруше кућни праг се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

„Боље да се искористи, да се направе нека мини предузећа, да се запосле млади који не раде. Зграда и објеката има доста. Шта ће нам полицијска станица? Имамо их. Не треба нам ни полиција. Ми сами водимо ред, иако нисмо полиција, ми смо савесни грађани“, поручује пензионерка из Северне Митровице.

И млађи размишљају на сличан начин.

Један од саговорника каже да је за Зубин Поток било корисније да се уместо полицијске станице напокон изгради пут јер до појединих села и даље води макадам.

„Новац боље да се преусмери за изградњу одређених културних центара. Што се тиче инфраструктуре, боље за изградњу путева, јер нека села у околини Зубиног Потока немају путеве, још увек су макадами. Низ неких објеката је могло да се изгради, уместо уложеног новца за полицијске станице“, истиче он.

Најпричљивији, пензионер из Северне Митровице тврди да је изградња великог броја полицијских станица непотребна и да уместо да се праве „објекти за присилу“ тај новац је требало утрошити на културне центре, трговине или отварање радних места за младе.

„Мислим да је неоправдано. Не треба стварати полицијску државу и правити објекте за присилу, као за полицију и војску. Боље да су неки културни центар направили, запослили неке младе, или трговину“, каже.

Кривицу пребацује и на општинске власти на северу које све раде на своју руку иако је и ЕУ оспорила њихов легитимитет.

„Ова општинска власт на северу, она је нелегитимна, не пита грађане него на своју руку ради. Не може да буде легитимна са три посто излазности, немају мандат. Они су то тако схватили, да су избори регуларни, а сви кажу да нису, па чак и ЕУ. Они треба да питају грађане, па онда да се одржи јавна дебата, па да се дође до неког најбољег решења, да се новац утроши рационално и схврсисходно за добробит народа“, поручује он.

(Косово онлајн, 15.10.2024)

Чланак Грађани севера Косова: Шта ће толико полицијских станица, недостају радна места и путеви се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Хетеми затвара Центар за социјални рад у Лепосавићу, рок радницима до понедељка да изађу се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Настић каже да Центар за социјални рад има 1.500 корисника различитих категорија.

“Ово је ударац на најугоженију категорију становништва, ми имамо 1.500 корисника социјалне помоћи, различитих категорија, ту су болесни, непокретни, ту је туђа нега и смештај у домове, све врсте социјалних давања, једнократна новчана помоћ. Овом проблематиком се баве искључиво стручна лица”, наводи Настић.

Истиче да Центар за социјални рад није везан ни за једну политичку организацију и да је ово ударац на оне најсиромашније.

“Ја сам заиста забринута, у случају затварања ти људи немају могућност да оду за Рашку како би добили помоћ, они већ имају проблем везан за подизање новца и слично”, додаје.

Настић је затражила заштиту и реакцију међународне заједнице и свих релевантних институција јер се ради о најугроженијим категоријама становништва.

“Ми се не бавимо политиком већ смо на услузи најслабијим и најугроженијим и овим им се узима парче хлеба. Овде више није у питању политика већ егзистенција свих тих људи и покушај да задржимо тај народ овде”, додала је.

Хетеми, који долази из редова Самоопредељења, уручио је захтев у понедељак, а како се види из документа у који је имао увид и наш портал, рок за исељење од недељу дана је дат у понедељак.

(Косово онлајн, 09.10.2024)

Чланак Настић: Захтев Хетемија удар на најсиромашније, тражимо заштиту међународне заједнице се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

До овог решења он и супруга дошли су, наравно, не добровољно – него принудно, после месеци покушаја да реше неке од административних проблема са којима се свакодневно суочавају на Косову и Метохији.

Каже, да није тужно, било би јако смешно. Могли би, ето, поново да организују свадбу, сватове, макар свечани ручак, да позову на весеље фамилију и, испоставило се по косовским законима, своју ванбрачну децу.

Но, времена су таква, Србима на Космету ништа више није смешно. Овде је све превише тужно, превише је свакодневних мука, невоља, понижавања, иживљавања са којим се суочавају.

„Супруга је још пре десетак година извадила косовску личну карту и то на презиме које је узела на венчању, односно на моје презиме. И то је тако било до пре пар година када смо одлучили да пријавимо децу у косовски систем и када смо ‘открили’ да је супруга удата, а да сам је – неожењен. Онда су настале невоље, месецима смо покушавали да то променимо, да и мени у документима стоји да сам ожењен. Свело се на то да нису прихватили српски извод венчаних и да на основу тога уведу да сам венчан. Тражили су да се моја супруга врати на девојачко презиме, на крају су тако и урадили. Морали смо да пишемо неким инстанцама у Приштину, шаљемо мејлове – резултата није било“, прича наш саговорник чије је име познато редакцији.

Поред осталих докумената, морали су, каже, да прибаве и некакав „извод из архиве“ и то из Јужне Митровице.

„Тамо су нам дали извод из матичне књиге рођених, први из осамдесет и неке године за супругу на коме у заглављу, са стране, пише хемијском оловком да је тог и тог датума ступила у брак са мном и да је узела презиме мужа. Значи, имали су документ на основу ког су видели да смо ми венчани и на основу ког су могли да нам издају документ који нам је био потребан, али нису хтели. Сад ми морамо поново на венчање и да супруга поново вади документа на презиме које је узела на венчању“, наставља наш саговорник.

То ће, каже, морати да ураде ако хоће да пријаве децу. Друга могућност је да један од родитеља оде код нотара и да тамо прибави оверен документ о томе како признаје своју децу. Каже, и други људи се на северу КиМ суочавају са тим проблемом, већина иде у општину и поново се венчава. У овом тренутку није, међутим, могуће добити податак колико се супружника из српске заједнице на Косову и Метохији суочава са овим проблемом.

„Кад сам покушавао да прибавим документа за себе, сазнао сам да има доста људи који су у сличној ситуацији. Некима се дешавало да су локалне албанске власти у општинама на северу КиМ признале српска документа, некима нису, а најгоре је што сваки службеник тумачи прописе по свом нахођењу. Пошаљу ме из матичне службе у канцеларију где се ваде личне карте, кажу, поништите тамо личну карту. Ја тамо, они кажу да то не могу да ураде. Питају на основу чега, веле да не могу из матичне службе да им говоре шта ће они да раде. Врате ме у канцеларију где се ваде личне карте, тамо ми кажу да ће онда све то да шаљу у Приштину. Онда зову у Приштину, па се чека одговор месецима, мора да се пише изјава итд“, прича наш саговорник из Северне Митровице.

Наставља, кад оду у општину, а тамо су велика већина службеника Албанци, многи не говоре албански па морају да траже, моле старије службенике да преводе на српски. Суочавају се, посебно у последње време, са јако лошим односом.

„Последњих годину, годину и по тај однос се драстично променио на горе“, каже.

Други се, у покушају да реше неки од административних проблема, суочавају са још тежим невољама.

„Пре неколико месеци преминуо нам је члан породице. Кад сам отишао у општину у Северну Митровицу да узмем извод из матичне књиге умрлих суочио сам се са заиста великим понижавањем. Они признају српску умрлицу, смртовницу из болнице, узимају оригинал, не копију, а сем тога траже и два сведока да је неко преминуо и слику гроба. Ову двојицу сведока мораш да одведеш код нотара да они код њега потврде чињеницу о нечијој смрти. Притом, сведоци не могу да буду блиски рођаци. Морао сам да тражим пријатеље који су били на сахрани, и њима су правили проблем, питали одакле они знају да је неко умро? Питао сам их, ако не могу блиски рођаци, ако не могу пријатељи, ко онда може да сведочи? У ствари, све се своди на понижавање“, каже овај наш саговорник чије је име такође познато редакцији.

У покушају да узме извод из матичне књиге умрлих, ишао је, каже, од нотара до нотара. Један му је тражио и међународни извод из матичне књиге умрлих, други нешто сасвим друго.

„Муке, невоље, ароганција и гужве на шалтерима. У општинама 95 посто Албанци. Многи неће да одговоре на српском, неки не знају српски. Други можда знају, али неће да одговоре, и са тим се ми суочавамо сваки дан у покушајима да решимо неке животно важне проблеме. То је наш живот овде“, каже наш саговорник.

(РТ Балкан/Искра, 09.10.2024)

Чланак Понижавање Срба на КиМ: Супружнике терају да се поново венчавају – не признају српске изводе се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

У питању је Р.А., рођен 1960. године.

Њему је одређена мера задржавања до 48 сати.

Косовска полиција прогласила је Цивилну заштиту за „терористичку организацију“ 2023. године.

Раније данас Косовска полиција је у једној приватној кући у центру Северне Митровице извршила претрес, како су саопштили, најпре због наркотика, да би потом пронашли оружје, опрему и машине за рударење. Овом приликом није никог ухапсила, али су два лица осумњичена и тражена.

(КоССев, 97.10.2024)

Чланак Ухапшен 65-годишњи Србин у Кориљу, пронашли пушку, пиштољ и јакну цивилне заштите се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Севдалинка Севда Вељковић и Иванка Вучковић једине су две Српкиње које још увек живе у Горњем Селу код Призрена. То је последње село које припада Средачкој жупи. Даље вас пут преко превоја Превалац води до Брезовице, односно Сиринићке жупе.  У селу живи и др Симон Томић који је саградио нову кућу, али због обавеза често путује.

О овом невероватно лепом селу на Шар планини и ванредноj природи, писала сам пре три године (ОВДЕ). Тада је у селу живело седморо Срба и, за разлику од других села у Средачкој жупи, ниједна кућа, имање, нису били продати. Српске куће су напуштене, закључане катанцима, многе и пропале од зуба времена, али о продаји није било говора. Причали су Срби тада да комшије муслимани не врше притисак на њих да продају имања.

Средачка жупа је иначе позната по томе да је већински насељена муслиманима, односно, како су нам објаснили, потурченим Србима. Број Срба је у протеклих 25 година у овом делу Метохије све мањи. Сада се на прстима могу пребројати они који у Средској живе током целе године. Шта се променило у протекле три године, осим чињенице да се број Срба смањио јер су се, између осталог, појединци упокојили?

 

Огњиште није на продају

 

Госпође Севда и Иванка кажу да све чешће муслимани из села долазе да их питају продају ли куће, што до сада, поновићу, није био случај. Помињу и да је једна кућа недавно продата, и да им је то много тешко пало. Вељковићи у свом дворишту имају и камену кућу стару више од 150 година што је њима примамљиво, али и сама кућа је на изузетном месту, на само двадесетак метара од реке Бистрице.

„Огњиште не се продава. Како да продам кућу? Бог да чува! Рекла сам да не продавам, и не долазу више“, прича госпођа Севда на дивном дијалекту њеног краја, и додаје да је доктор Симон долазио код ње да јој каже да морају да издрже притиске и да не продају. „Ни он неће да прода. Каже ми: Како Севдо да продам дедовину када са терасе гледам у цркву Светог Ђорђа, он ме чува. Река Бистрица ми поред куће пролази“, казала ми је ова дивна жена од пуних 86 година.

Жељне да неко са стране дође да их обиђе, да разговарају, износе на сто све што имају само да дуже останете. Обилазе их, кажу, деца, и посебно унучићи. Иванка има три сина и седморо унучади, Севда ћерку, две унуке и праунука. Обилазе их и песници једном годишње када су Песнички сусрети Лазар Вучковић и то, како рекоше, траје више од 50 година.

Лазар је био песник и Севдин брат. Настрадао је под сумњивим околностима на Охридском језеру, и од тада Јединство, новинска кућа у којој је радио, њему у част организује поменуту манифестацију. „Не заборављају нас, ни мог брата. И ове године су били“, каже госпођа Севда и понавља да их нико други не обилази.

 

 

Севда и Иванка рођене су у Горњем Селу, ту су се и удале. У цркви Светог Ђорђа су се крстиле, венчале, крстиле своју децу. Иако су рођаке њих две живе одвојено, свака у својој кући. Пред нама размењују информације да ли ће до краја недеље ићи комби превоз до Штрпца, јер им је то најближе веће српско место. Тамо су подизале пензије – сада то могу једино у остатку Србије – али купе шта им треба, оду до лекара. Нису без пара, јер помажу деца. Међутим, чињеница је да што више времена пролази, све им је теже да опстану.

Мој сусрет са њима дошао је у време када је на РТС-у  објављен текст под именом Срби на северу КиМ се рађају, венчавају, умиру, али месец дана не могу до папира да то и докажу. Не може то ни један једини Србин јужно од Ибра, само никога није брига.

Све што не могу Срби на северу од скора, ми јужно не можемо скоро деценију и по. О километрима које морамо прећи да бисмо остварили било какво право као држављни Србије да не причам. Не делим Србе овим текстом на северне и јужне, притисла нас мука све одреда, али питам зашто, односно више подсећам, да и даље немамо исти третман?

Госпође које у тексту помињем и њихово (наше) Горње Село, Срби у Гораждевцу и осталим селима Метохије, Штрпцу, наша су војска, наши граничари ако хоћете, мада је граница још даље. Ту се брани Србија, и ко то не схвата искрено га жалим. Сваки наш војник, полицајац, политичар посебно, ма сваки Србин пред те људе и њихову децу која одрастају у немогућим условима, треба да дође и клекне. Они то заслужују. Од свега што за њих држава Србија мора и има обавезу да уради, одабрано је да се прави да не постоје. Отуда и притисци на њих да продају.

 

Свечљини напади

 

Још нешто је ових дана нама јужно од Ибра за тренутак привукло пажњу, а то је изјава такозваног косовског министра унутрашњих послова Џељаља Свечље и тиче се здраственог и образовног система. Објаснио нам је да по Ахтисаријевом плану српска заједница у поменутим областима има ширу аутономију, нека додатна права, привилегије, која „нису заинтересовани да дирају јер су и законски регулисани“. Зато ће, објаснио је даље, у овим областима бити опрезнији, у смислу правилног дефинисања њихове делатности унутар закона тзв. Косова.

На ове тврдње Свечље одговорио је председник Србије и рекао да се неће десити да образовне и здравствене институције Србије на северу Косова  престану да функционишу по српском систему. Значи, ми јужно смо готови – у фигуративном смислу.

Пример претучених и опљачканих Срба у  Грачаници, Драгана и Душанке Алексић, иде у прилог томе. Наиме, због немогућности медицинског збрињавања у КБЦ“ Приштина“ који од 1999. године ради у контејнерима (добро читате) у Грачаници и Лапљем Селу, брачни пар Алексић пребачен је у болницу у Приштини где им је указана неопходна помоћ, и где је Драган задржан на одељењу ортопедије на даљем лечењу.

 

 

За нас из централног дела КиМ то није ништа ново, јер се последњих година хитни случајеви одвозе до болнице у Приштини, зато што у нашем КБЦ-у лекари све чешће немају услова да им пруже помоћ. (У конкретном случају нису могли да сниме Алексиће, јер им не ради рендген апарат.) Да кажем и да, за сада, нема замерки када се ради о пружању услуга лекара у Приштини, али је факат и да су Срби у централном делу КиМ огорчени што је болница у Грачаници доведена у такво стање.

Вратићу се на изјаву Свечље који је, осим горе поменутог, рекао и да ткз. косовско министарство здравља већ води неопходне комуникације за здравственим системом који делује у општинама где су Срби већина, и да сматра да је потребна само појачана координација између обе стране како би све било у оквиру закона. (Пренела сам вест, у вези изјаве Свечље и реакације председника Србије, са портала Косово онлајн.)

 

Где је држава?

 

Да ли сте знали за податак да је у Шартицама, део на обронцима Шаре који припада Горњем Селу и где се налазе имања и баште Срба, измерен најздравији ваздух на подручју Социјалистичке Федеративне Републике  Југославије? Екипа стручњака је давно вршила испитивања у том делу Горњег Села и оценили су да је то права ваздушна бања, идеално место за изградњу хотела.

„Овај део Средачке жупе имао је све што треба за развој туристичког центра, али је, као и у много чему другом, политика тада била таква да је тај пројекат одобрен Златибору, а не нама овде. Лепота овог краја се речима не може описати и штета што је и поред свих сазнања, доказа да тако кажем, још увек не откривен“, испричао ми је једном приликом Бранко Вељковић из суседног средског села Мушниково, страхујући да ће доћи време када ће се наћи они који ће баш из тог разлога почети да врше притисак на Србе да продају своја имања, и то за мале паре.

Не можете да одете тамо, а да не помислите како то да за све ове године баш ништа држава Србија није могла да уради за те људе. Да је било воље нашао би се и начин да им се помогне. Нашао би се начин да се од Срба откупљује земља, ако ништа друго. Могло је то, и још увек може, и не кошта много.

Толико је богаташа по Србији који су се обогатили овако и онако. У разговору са њима могао је – баш због тога овако и онако – да се постигне договор да купују од Срба имања и дају цркви, на пример. Могли су то да раде и да им се смањи порез – ако га уопште плаћају.

 

 

Манастир Светих Архангела код Призрена нема педаљ своје земље,  и зар не би био још бољи чувар, него што је тренутно, тог дела Косова и Метохије где је његов ктитор, цар Душан, ходао дивећи се ономе што је мајка природа створила. (У тексту од пре три године писала сам о отварању тих закључаних српских кућа које би могле послужити као преноћишта, и у којима би спавали туристи који свакодневно обилазе ове крајеве, домаћи и страни.)

За протеклих 25 година могла је и болница да се направи. Лекара је било, и још увек их има, али немају са чиме да раде. То је био приоритет над приоритетима одмах по окончању бомбардовања, али изгледа да ће остати недосањани сан за све нас што смо овде остали. Не гине нам Приштина, и Албанци да нас лече. Ни контејнере не бисмо имали да није било Грка и Француза који су помогли да се направе те пољске болнице.

У њима се свих ових година рад одвија као у ратном стању, и лекари су се сналазили како су знали и умели често узимајући на себе ризик нечијег живота. То су и професори на Медицинском факултету Приштинског универзитета, доктори наука, а када су у смени деле собу са још неколико лекара у приватној кући, и не жале се. Стамбено збрињавање кадрова овде не постоји, оних правих. Верујте, колико год да их држава плати, мало је с’ обзиром где и у каквим условима раде.

 

Правда са Истока

 

Све ово што из очаја поменух да је држава могла да уради значило би да држава има национални план за Косово и Метохију, али нема га. Зато се нама, са интеграцијом здравства и образовања у такозвани косовски систем, прво Срба јужно од Ибра а нешто касније и северно, враћа нешто слично Уставу из 1974. године. Услови живота под окриљем апсолутног терора власти из Приштине и кроз институције, о којем ће тек сви ћутати, да не кажем писати саопштења.

Он се већ увелико одвија на терену, али овим ће бити потпуно заокружен. Сећате се, после доношења поменутог Устава највише је Срба напустило КиМ јер је злостављање било неиздрживо, без обзира што је ондашња земља Косово сматрала својом територијом. То је проверен и ефикасан систем прогона и зашто га мењати. Крајњи циљ је, и онда и сада, што мање Срба на Косову и Метохији.

 

 

Тешко је време испред нас, најтеже до сада, али насупрот свему што од власти из Приштине и њихових ментора долази, обичан народ, Албанци, не понашају се осионо, напротив. „Опет се улизују, све су нешто фини, то значи да нису задовољни“, речи су мог пријатеља кога сам после дужег времена летос срела. Он живи у мешовитом месту – у њему су се Албанци доселили после 1999. године – и у свакодневном је контакту са њима.

Слични коментари Срба чују се из различитих крајева Косова  и Метохије. Постоји и друга група Албанаца, то  су они који су код нас кући долазили, које познајемо целог живота и који су одувек добро живели, сада једва да се јаве. И ових дана размењујемо таква искуства и то нам је знак да им нешто не иде како треба. Није ово нагађање, пусто маштање, ово су чињенице, а њих знамо за толико. У супротном би ликовали, већ смо ту фазу отрпели са њихове стране.

Зато морамо да поднесемо све оно што што су нам спремили Брисел, Приштина и, нажалост, Београд, како знамо и умемо. Наравно, са очима упртим у исток и са надом да тамо настаје праведнији свет који ће имати разумевања за наше вишедеценијске муке. Да ће се већ једном открити истина о томе ко је више од века на Косову и Метохији права жртва. То је свет од кога обични Албанци страхују, и зато ми у њему тражимо свој спас.

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

(Нови Стандард, 04.10.2024)

Чланак Јања Гаћеша: Писмо са Косова или живот под апсолутним терором се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Огар: Плашим се за безбедност Срба на Косову, куповином “рафала” Србија јача свој суверенитет се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Косовски министар администрације локалне самоуправе Ељберт Краснићи, по трећи је пут за пет дана боравио у Северној Митровици.

Претходно је био у друштву свог колеге из министарства унутрашњих послова, и то оба пута.

Овог пута у друштву градоначелника, Ердена Атића, и Хаљиља Кастратија из Удружења „Сирочад Балкана“, затекли смо га јуче на митровачком шеталишту, у новоотвореном ресторану Миссини.

Ни овога пута, овај високи званичник – посету није најавио, а када смо га упитали због чега, одговорио је: „Зашто бих их најављивао?“

Боравак на терену и директан контакт, премда краћи и изненадан – нам није помогао да сазнамо разлог посете, али јесу касније друштвене мреже.

„Министарство администрације локалне самоуправе и Сирочад Балкана изградиће више од 200 кућа на северу“, обавестио је јавност Краснићи на својој Фејсбук страници уз пригодне фотографије.

Пре њега се огласио и Хаљиљ (Халил) Кастрати којем је Краснићи јуче правио друштво у промовисању овог пројекта.

На својој Инстаграм страници „Сирочад Балкана“, такође уз фотографије, поручио је:

„Данас смо започели пројекат на северу Митровице. Заједно са министром за локалну самоуправу г. Елбертом Красниц́ијем, посетили смо три породице у овом крају, којима смо саопштили радосну вест да ц́е добити нове куће“.

Подсетио је на меморандум о сарадњи са овим министарством за изградњу више од 200 кућа на Северу, од којих ц́е 100 изградити управо ово Удружење.

Потврдио је да је баш јуче започета изградња три куц́е, док ц́е се у наредним недељама наставити са изградњом осталих.

Споразум о финансирању више од 200 кућа у четири општине на Северу потписан је средином августа. Намера је да се оснаже мањинске заједнице на Северу, како је навело ово Удружење тада: „Укључујући Албанце, Бошњаке, Турке, Роме, Ашкалије и Египћане“, не споменувши тада српску заједницу. Кастрати се састао и са Куртијем, у марту ове године.

Део наслова: Покрет за одбрану Косова и Метохије

(КоССев, 05.10.2024)

Чланак Јуче започета изградња 3 од додатних 200 кућа за Албанце на Северу се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

За оне који ће од данас, из Звечана кренути у правцу северног дела Митровице – косовске власти, односно министарство за инфраструктуру, пожелеће му „Сречан пут“.

На магистралном путу Митровица – Звечан данас су уклоњене старе ћириличне, а постављене нове латиничне саобраћајне табле за улазак/излазак из општине Звечан.

У питању су табле које су, од марта ове године, на Северу Косова почеле да постављају косовске институције, односно министарство за инфраструктуру. Скидане су ћириличне, а постављане оне друге, на којима је прво исписано албанским, а потом и српским латиничним писмом.

Постављена данас у Звечану, нешто је другачија од њих. Осим са видљиво језичком грешком, она је сада исписана на три језика – прво албанском, па српском (латиница), а онда и на енглеском језику.

Као и код натписа општине Северна Митровица, и овде је приметна разлика у фонту исписаног текста на њима. Он је, у тексту на албанском наглашен, а фонт је нешто мањи за текст на српском и енглеском језику.

Осим што би табле на локалном нивоу требало да рефлектују етничку структуру становништва, односно њихов језик, према Закону о употеби језика, слова и фонт морају бити исте величине у складу са принципом једнакости.

За оне возаче који из правца Митровице иду ка Звечану исписан је текст – „Општина Звечан. Добродошли“, а за оне који су кренули у супротном правцу – „СреЧан пут“.

Пеци: Показујемо посвећеност промоцији званичних језика

Не сметају ове грешке актуелном градоначелнику Иљиру Пецију, који је данас поред овде табле поносно позирао, али и похвалио њиховом „посвећености промоцији званичних језика“.

„Добродошли у Звечан! После 25 година, поставили смо информативне табле на албанском и другим језицима у нашој општини. Све ове информативне ознаке су од суштинског значаја за наше становнике и за све заједнице које овде живе. Такође ће пружити помоћ посетиоцима са читавог Косова и шире, показујући да је ово подручје различитости и суживота – драгоцене вредности. Наша сарадња у остваривању овог корака такође изражава нашу континуирану посвећеност промоцији званичних језика у јавном простору“, написао је овај градоначелник на Фејсбуку.

Честа слика

Како косовске власти на Северу јачају своје институције, тако сличне језичке грешке у коришћењу српског језика, пре свега за табле у јавном простору, јавним институцијама, али на јавним документима које издају ове институције – све више испливавају на површину.

Осим тога, са самом променом најпре етничке структуре локалних власти на Северу, али и централних у Приштини, приметна је и промена у уклањању ћирилице и истицању латинице на појединим установама, укључујући и Општину Северна Митровица.

Такође, као први језик у већински српским општинама исписује се, али и све више величином фонта посебно наглашава албански језик.

Иначе, српски и албански језик су службени језици на Косову и као такви, њихова је употреба равноправна, предвиђа Устав Косова у члану 5.

Добродошли у Звечан и СреЧан пут

 

 

 

 

(КоССев, 03.10.2024)

Чланак Добродошли у Звечан и СреЧан пут се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.