Глумачка легенда Тихомир Станић говорио је за Радио Гораждевац о свом односу према Косову, посебно о Гораждевцу који је, како каже, оставио снажан и незабораван утисак на њега, али и о Иви Андрићу, серији „Нобеловац“, студентским протестима и улози уметника у друштву.
Станић је у Гораждевцу боравио 2024. године, када је извео монодраму по роману Иве Андрића „На Дрини ћуприја“. Сећа се публике, деце у првим редовима, али и тренутка када је, говорећи Андрићеве речи о људима који су „притешњени и усамљени“, схватио колико се оне могу односити и на људе који данас живе у Гораждевцу.
„То играње у Гораждевцу ми је једно од мени најупечатљивијих било. Поготово има ту један део када прича Андрић о Радисаву и каже да су они били много притешњени и усамљени. И ја, кад сам изговорио то ‘притешњени и усамљени’, па једва сам се уздржао, јер одједном сам схватио да се налазим на месту где живе људи који су много усамљени и много притешњени“, рекао је Станић.
Говорећи о свом боравку у Гораждевцу, Станић је рекао да су на њега снажан утисак оставили људи које је тамо срео, али и оно што је видео у самом месту.
„Нисам био први пут, али посебно ме Гораждевац потресао, и ови графити на школи, и све скупа је нешто што је на мене оставило јако снажан утисак. И уопште тај боравак на Косову и Метохији… Ми смо ишли са једном хуманитарном акцијом. Ја сам тад играо и у Штрпцу, и у Грачаници“, навео је.
Станић је испричао и причу о свом пријатељу Саши Божићу из Племетине, који му је поклонио дуборез са мотивом ћуприје на Дрини и ликом Иве Андрића. Тај предмет касније је добио своје место и у серији „Нобеловац“.
„Мој пријатељ Саша Божић је мени поклонио пре три године један дуборез, где се види у позадини ћуприја на Дрини, а ту моја фигура, то је Ставан Андрићев, и то је његов брат Ненад Божић. Ми смо у сценарио серије ‘Нобеловац’ написали сцену у којој један Саша Божић из села Племетине поклања Иви Андрићу тај дуборез и каже: ‘То је за вас.’ И тако се завршава пета епизода“, испричао је.
Током једног од боравака на Косову и Метохији догодио му се и сусрет на Пећкој патријаршији који је посебно запамтио. Тамо је срео монахињу која му је рекла да га познаје још из 1996. године.
„Улазимо у манастир и ту је једна монахиња. И ја идем први, јер ја сам ту најстарији. И ту је једна монахиња и ја се представим, кажем: ‘Ја сам глумац Тихомир Станић.’ А она каже: ‘Знам ја. Ја сам била, упознали смо се ми кад сте ви играли овде 1996. представу. Ја сам имала 12 година.’ То је прва особа коју сам срео, то каже и потврди ову причу коју сам испричао“, рекао је.
Станић каже да сваки његов одлазак на Косово и Метохију прати неки догађај који дуго памти.
„Сваки пут кад сам одлазио на Косово и Метохију, десило ми се нешто што памтим. И памтим за цео живот и често причам о томе. И један од таквих незаборавних догађаја јесте та прилика да ту представу говорим у Гораждевцу“, рекао је.
Станић сматра да уметници имају одговорност према људима који живе на Косову и Метохији и да би требало много чешће да долазе.
„Мислим да је срамота, и треба да буде стид, па и мене, јер сам био свега неколико пута, али срамота је што ми чешће нисмо тамо. Ми, уметници, да понудимо том народу који остаје тамо да живи могућност да чује нешто, неку лепу реч из литературе, да види неку представу, да чује неку музику. И ево, ја обећавам да ћу ускоро доћи поново“, поручио је Станић.
Андрић као веза кроз време
Говорећи о Иви Андрићу, писцу који је обележио велики део његове каријере, Станић је рекао да велике уметничке вредности опстају зато што су свевременске.
„Оно што одликује све те велике писце, и зато су они велики и вечни, не само Андрића, него и Шекспира, и Хомера, и све оно што је опстало као вредност, класика у култури и уметности, то је чињеница да су они свевременски. Многе ствари које су у неком времену модерне, а које немају неку ту вредност, суштинску и свевременску, буду заборављене и нестану“, рекао је.
Према његовим речима, проблеми о којима говоре велики писци нису везани само за једно историјско раздобље.
„Чињеница је да су свевремене и да говоре о проблемима које људи имају од настанка човечанства. И кад причамо о неким временима, тежим, овим и оним, у суштини све је то једно време. Проблеми су у суштини идентични, исти. Стално се то зло покушава наметнути и уништити свет, и стално доброта, и деца која се рађају, и нова количина доброг, анђеоски, спасавају свет“, навео је.
„Нобеловац“ му омогућио да Андрића прикаже онако како га осећа
Станић је говорио и о серији „Нобеловац“, у којој је играо Иву Андрића, али је био укључен и у продукцију, режију и рад на сценарију.
„Много ми је значила чињеница да сам се охрабрио да сам то радим. То сам радио са Боришом Симовићем, заједно режирао ту серију, а са Иваном Велисављевић и Еленом Мијевић сам радио на сценарију. И чињеница да сам ја то продуцирао, радио и извршну продукцију, креирао, радио на сценарију и режирао, ми је помогла да играјући лик старијег Иве Андрића, то урадим на начин на који ја мислим“, рекао је.
Додао је да му је дугогодишње бављење Андрићем помогло да обликује лик у серији.
„Ово колико сам се дуго бавио Андрићем и оно што сам ја осећао да је Андрић, читајући разна тумачења, биографије и тако даље… чињеница да сам се охрабрио да ја режирам ту серију, ми је помогла и да одиграм тај лик баш онако како сам осећао. Тако да сам јако срећан што сам успео да то реализујем“, истакао је.
Серија је, како је навео, имала успеха и ван Србије.
„Ми смо изабрани међу пет најбољих серија те године, али много добрих критика је стигло ван Србије. У Хрватској је јако много писано о серији и ја сам баш поносан на перцепцију. Све што је имало везе с Андрићем, само ми је добро донело“, рекао је Станић.
„Студентски покрет је последња шанса и последња прилика овог друштва“
Станић је говорио и о својој подршци студентима и њиховим захтевима. Као један од разлога за такав став навео је своју децу и генерацију младих људи која ће живети у будућности.
„Ја имам срећу да имам децу. Знам и видео сам колико су паметнија од мене, што је логично и природно. И видео сам колико пута сам у животу, када бих њих послушао, био на добром путу. Ја сам схватио да млади људи који имају будућност, они чак не морају рационално, они интуитивно осећају и знају како ће свет изгледати у будућности, јер они ће у том свету живети“, рекао је.
Станић сматра да је студентски покрет кључан за будућност друштва.
„Тако да је мени било јасно да, ако су млади људи нешто покренули, да су сигурно у праву. И ја сам онда и у овом политичком и стручном смислу јасно себе дефинисао да ћу сигурно подржати студенте, чак и ако не разумем. Јер да су они нешто знали, и да смо ми нешто знали, ми не бисмо дозволили да дођемо у ову ситуацију“, рекао је.
Посебно је нагласио:
„Студентски покрет је последња шанса и последња прилика овог друштва и ове државе. Ако је не искористимо, једноставно ћемо нестати. Нестали су и многи народи до сад на овом свету, па можда неће бити за свеукупно човечанство тако велика штета да и ми нестанемо, али за нас лично мислим да је штета због наше деце“, поручио је.
Говорио је и о томе како је студентски покрет утицао на друштво и осећај заједништва.
„А ту одједном смо поново заволели и химну, и заставу, и традиционалне народне песме, и једни друге, и почели да се разумемо. Ми смо после тога, кад је кренуо тај студентски покрет и пленуми, и онда смо и ми у позоришту се састали, па смо доносили неке одлуке о штрајку, и ту смо се тек упознали“, рекао је.
„Никад човек не може бити довољно солидаран“
На питање да ли су студенти вратили осећај солидарности и заједништва, Станић је рекао да тај процес нема крај.
„Сигурно је да је и тај процес стао, и оно што је битно у таквим стварима је да ту никад нема крај и не треба бити крај, јер никад није довољно. Никад човек не може бити довољно солидаран и увек постоји та могућност: још, још, још. Јер то је бескрај. То је све, мислим, та љубав“, рекао је.
Додао је да сматра да су студенти већ направили велику промену у друштву.
„Огромну промену су направили у друштву и јако је добро што, ја мислим, да ће се то и формализовати на првим следећим изборима, кад год они да буду. Видеће се да се ово друштво променило, да су једноставно људи почели и у тим неким месним заједницама, у окружењу, у комшилуку, у комуникацији, људи су почели мало више да воде рачуна о сопственим животима и људима који их окружују“, навео је.
„Било ме је стид што сам први пут тада дошао на Косово и Метохију“
На крају разговора Станић се поново вратио Косову и Метохији и свом првом доласку 1996. године, када је посетио Пећку патријаршију и Грачаницу.
„Мене је било стид, јер сам пре тога обишао, видео сам све, и катедрале, и Келна, и Микеланђела, а први пут сам тада, 1996. године, дошао на Косово и Метохију. И било ме је заиста стид што сам први пут тамо“, рекао је.
Посебно памти Грачаницу и фреске које су у њему пробудиле осећај повезаности са сопственим пореклом.
„Некако сам ту у Грачаници видео на оним фрескама као да сам видео своје стричеве, ујаке, у тим ликовима. Сам препознао да сам видео своје порекло на неки начин“, испричао је.
Станић је на крају поновио да планира да се ускоро врати на Косово и Метохију.
„Ево, буквално сад, већ сам једном рекао, али јако, јако брзо ћу поново да дођем. Неко ко тврди да му је стало до Косова и Метохије, а не направи пут до тамо…“, поручио је Тихомир Станић.
