И пре почетка – „процес века“. На оптужници 53 имена, а међу њима бројни генерали некадашње Војске Југославије, официри и припадници МУП Србије. У Приштини 16. јуна почиње први велики процес за ратне злочине у одсуству. За правне стручњаке већ пуно недоумица: од оптужнице, па до могућих осуђујућих пресуда за догађаје из априла 1999. године.
Пише: Ђорђе Баровић
У групи оптужених на првом месту је некадашњи начелник ВБА генерал Момир Стојановић који је 1999. био начелник Одељења команде безбедности у Приштинском корпусу.
Међу високим војним официрима некадашње ВЈ су и генерали Верољуб Живковић, начелник штаба Приштинског корпуса, Илија Тодоров, некадашњи командант 63. падобранске бригаде, Драган Живановић, командант 125. моторизоване бригаде, Милош Ђошан, командант 52. артиљеријске бригаде…
На списку су и некадашњи заменик начелника СДБ Франко Симатовић, читав низ припадника СДБ и МУП Србије, али и политичари.
Терети се и тројица Албанаца који су у то време били припадници МУП Србије.
Сви они су оптужени за „заједнички злочиначки подухват“ који је у оптужници наведен као војно-полицијска акција „Лоша река“, и то по две тачке.
Прва је убиство 370 цивила у више села око Ђаковице у периоду од 27. до 29. априла 1999, а највише – 270, у селу Меја.
Друга тачка је „протеривање, уништавање и пљачкање имовине“ према којој су у том периоду преко два гранична прелаза у Албанију депортовали више од 20.000 Албанаца, а њихову имовину опљачкали и спалили.
У овом процесу планирано је да се саслуша 217 оштећених као и 43 сведока од којих су троје под заштитним мерама још из периода рада Хашког трибунала.
Због злочина у околини Ђаковице Жалбено веће Трибунала је 2014. године донео правоснажне пресуде у процесу „Шаиновић и други“, којом су бивши потпредседник Владе СРЈ Никола Шаиновић, војних генерала Небојша Паковић и Владими Лазаревић, као и полицијски генерал Сретен Лукић осуђени на затворске казне од 14 до 20 година.
Међутим, у одређивању те казне Жалбено веће је прихватило сугестију одбране генерала Лукића за догађаје у Меји и околним селима те 1999.
„Жалбено веће напомиње да првостепено веће није утврдило да ли је у време смрти свака од ових жртава била цивил који није учествовао у непријатељствима, као ни да ли је била ван строја. Жалбено веће сматра да је, у недостатку довољних доказа о околностима и статусу сваке од жртава, првостепено веће погрешило када је закључило да свих 287 убистава почињених током операције у долини Реке представљају убиство као злочин против човечности и кршење закона и обичаја ратовања“, наведено је у тој пресуди.
У диспозитиву оптужнице коју је поднело Специјално тужилаштво Косова наводи се да је истрага о истим догађајима започела 2013. године и да је у неколико наврата обустављана.
Ова – потврђена оптужница је последица истраге која је, како се наводи, покренута 27. априла 2022, док је 6. октобра те године издата и међународна потерница против 35 окривљених.
Суђења у одсуству новина су у косовском правосуђу.
Прво те врсте почело је средином новембра 2023.
Окончано је децембра прошле године против Чедомира Аксића који је осуђен на 15 година затвора за наводне ратне злочине почињене у периоду јануар-мај 1999. године у селима општине Штимље.
Могућност да се суди у одсуству први пут је у косовском правосуђу дефинисана јула 2019, и то за дела „против међународног хуманитарног права и међународног кривичног права учињена у периоду од јануара 1990. до јуна 1999. године“.
Две године касније овај закон је делимично допуњен Законом о суђењима у одсуству, посебно када је реч о истражним постипцима против осумњичених за ратне злочине.
Тим новим законом се укида рок за истраге кривичних дела против међународног хуманитарног права и кривичног права за период од јануара 1990. до јуна 1999. године.
Истовремено, тада је из закона избачена одредница по којој је држави где је претпоставља да се налази особа која је под истрагом морају упутити најмање пет захтева. Новом формулацијом довољно је да се наведе да је „искоришћена међународна полицијска сарадња и да таква сарадња није била успешна“.
Августа 2023. донет је нови Законик о кривичном поступку где се у члану 303 предвиђа и поступак суђења у одсуству.
Бивши председник косовског Врховног суда Фејзулах Хасани прошлог месеца је, коментаришући одбијање захтева Специјалног тужилштва да се оптуженима у слуачју „Бањаска“ суди у одсуству, казао да је законом јасно дефинисана ова форма суђења.
„По Кривичном закону, суђење у одсуству може одржати само за кривична дела која не застаревају, а то су према члану 104 – ратни злочин, геноцид, злочин против човечности и тешко убиство“, нагласио је Хасани.
Правно дејство
Некадашњи војни тужилац, адвокат Драган Пашић оцењује у разговору за Косово онлајн да исход суђења у одсуству за ратне злочине према стандардима међународног права не може да произведе правно дејство и да на то указује и Европска конвензија о заштити људских права.
„Ако се посматрају стандарди и постулати међународног права онда сигурно таква пресуда не може да произведе правно дејство. Подсећам да када су у питању оптужени за ратне злочине тражи се њихово присуство. Примера ради, оптужени треба имају права на то да испитују сведоке. У питању је 260 лица која треба испитати у својству сведока и ако им се суди у одстуству, а суди им се, онда такво њихово право ће бити прекршени“, истиче Пашић.
Објашњава да су у оваквим процесима права оптужених дефинисана низом међународних прописа.
„Њихова права прописана су и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и то члановима 3, 6 и 8. Но, теоријски постоји могућност, с обзиром на чињеницу да је оптужница ступила на правну снагу да се они осуде у одсуству, али се поставља питање да ли би таква евентуална пресуда опстала“, каже Пашић.
Судски процес против 53. оптужених види као неку врсту равнотеже у односу на суђења пред Специјализованим већима Косова, али и као последицу актуелне политичке ситуације на Косову.
„Истовремено се воде судски поступци у Хагу против челних људи тзв. ОВК. То је тренутак који је актуелан и активан. Постоје и правоснажно осуђена лица пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију у којој су осуђени војни и полицијски генерали. Не треба пренебрегнути чињеницу да политичка ситуација на Косову и Метохији није најповољнија и да су односи са Србијом незадовољавајући. Тако да има више разлога“, наводи Пашић.
Тврди да се у овом поступку отуда не може говорити о објективном суђењу.
„Тешко да може да се говори о објективном суђењу, посебно ако се има у виду чињеница да се 53. оптужених налазе ван територије Косова и Метохије. У питању су војни и полицијски генерали, али постоје и полицајци и то не мали број“, наглашава Пашић.
Изазови суђења у одсуству
Адвокат и сарадник Фонда за хуманитарно право из Приштине Амер Алију каже да ће суђење у одсуству за ратне злочине у Меји бити највеће по броју оптужених, а да правници у оваквим судским поступцима највише замерки имају на немогућност ефикасне одбране окривљених.
„Правници имају своје примедбе на суђења у одсуству зато што су она изазовна. Тешко је обезбедити ефикасну одбрану за оптужене у одсуству, али таква суђења нису забрањена. Користе се и у Србији, али и у Хрватској де је много таквих предмета. За Косово је ово нова судска пракса“, истиче Алију за Косово онлајн.
Додаје да је за сваки судски поступак потребна „једнакост у поступку“ и да као правник ту види највећи проблем оваквог процеса.
„Треба да постоји једнакост страна у поступку. Такође потребно је имати и ефикасну одбрану, а све то је тешко осигурати у оваквим поступцима“, наглашава Алију.
Додаје да су судије и тужиоци у оваквим поступцима принуђени да поштују законе и поступају онако како је предвиђено.
„Врше истрагу, затим шаљу захтев да се осумњичени позове у тужилаштво како би дао изјаву. Ако се осумњичени не пронађе расписује се потерница и све остало. На крају се подиже оптужница и упућује позив за рочиште. Све то траје неколико месеци и мора да буде јавно објављено како би јавност која има неке информације о овом случају или оптуженом за којим је расписана потерница то поделила са полицијом или тужилаштвом“, описује процедуру Алију.
Наглашава да у конректном случају, уколико дође до правоснажне пресуде она ће бити правно валидна.
„Према законима пресуде су правно валидне. Е сада, судско веће треба да такву пресуду донесе на основу јаких и чврстих доказа и да током поступка обезбеди да они који су оптужени добију професионалну правну помоћ“, наводи Алију.
Додаје да закон прописује могућност да уколико тако осуђена особа касније буде ухапшена – има право на понављање судског поступка.
„Он има аутоматски право да тражи да се суди у његовом присуству. То му гарантује закон“, наводи Алију.
Истиче да је до оваквих правних решења – суђења у одсуству дошло због несарадње између правосуђа Косова и Србије.
„Косовске институције су биле принуђене да уведу и суђења у одсуству зато што је проблем обезбедити неког ко је осумњичен за ратни злочин, а који се можда налази у Србији. А и Србија и Косово не сарађују, не размењују информације. Због тога су ови поступци нагло покренути и имамо до сада више од 70 оптужених у одсуству“, казао је Алију.
Подсећа да је могућност суђења у одсуству први пут омогућено изменама закона 2019. године.
„Уследиле су још две измене закона о кривичном поступку и од 2023. године Тужилаштво Косова је почело са подизањем оптужница у одсуству. До сада је подигло 17 оптужница против више од 70 оптужених за ратне злочине који су почињени током рата на Косову. Међу њима је и оптужница за Меју. То је једна од највећих оптужница коју је тужилаштво подигло у одсуству, али и у односу на друге оптужнице после рата на Косову. У овој оптужници је 53 особе које се сумњиче да су учествовале и починиле злочине за које се терете“, подсећа Алију.
„Одбрана суверенитета“
Бивши председник Војног суда у Београду, адвокат Ђорђе Трифуновић сматра да је овај процес покушај „одбране суверенитета“ Косова, а да је оптужница „паушална“.
„Сама оптужница је прилично паушално постављена. Наводи се број убистава, наводи се да постоје спискови људи који су наводно убијени, а да они потичу из оних масовних гробница у Батајници. Ту видим неку везу између онога што је ту доведено и онога што се тамо на терену дешавало, али, нема конкретних описа дела, нема за сваког појединачно оптуженог шта је радио, када, о времену и начину… Тако да је то поприлично паушално постављено“, каже Трифуновић у разговору за Косово онлајн.
Из Приштине је најављено да ће се током процеса користити најбољи међународни стандарди и судска пракса, што за овог стручњака значи да ће у праћење поступка бити укључена и међународна заједница.
„То обавезује наш правосудни систем, наше органе војне безбедности, полиције, да помогну тим људима и да им се браниоцима који ће бити одређени по службеној дужности доставе подаци за одбрану. Другачије не може“, прецизира Трифуновић.
Објашњава да овако масовно суђење у одсуству представља један одблик „доказивања суверенитета“ Косова, али да ће се оптужени сусрести са реалним проблемима.
„Они и даље настоје да свој суверенитет одбране озбиљним оптужницама и то су најављивали и раније. Али, то су наши грађани. И они не морају да приступе тамо на суђење, нити да се изузму добровољно. Међутим, то је свакако проблем и за путовање, мир – спокојство тих људи. Али, тако-како је, ми не можемо из тога изаћи на пречац, да прогласимо да не признајемо те ратне злочине, тај суд, то смо већ све рекли, али пита се и међународна заједница“, наводи овај адвокат.
Додаје да ће у случају осуђујућих пресуда, сваки од пресуђених имати могућност на понављање поступка, али и да би Србија могла да суди уколико постоји елемената кривичне одговорности.
„У суђењу у одсуству постоји институт понављања поступка у присуству. Е сада, ако би дошло до неког коначног договора, ако би се утврдило да заиста постоје докази да је неки од ових злочина заиста учињен, постоји могућност да сама држава суди своје грађане јер ратни злочин не застарева. Али, за сада ту нема никаквих објективних мерила да бисмо могли да знамо како ће то на крају испасти“, истиче Трифуновић.
Упитан због чега је требало толико година да се формира предмет и са оволиким бројем оптужених за ратне злочине, Трифуновић каже да је у оваквим поступцима потребно време како би се прикупили докази.
„Та истрага је почела 2013. или 2014. године и претпостављам да су морали толико да раде да би скупили неке релеватне доказе, ако су их уопште скупили. Овде нема застарелости тако да тај проток времена нема утицаја на то да ли ће бити подигнута оптужница или не“, наглашава.
Сматра да је упитно на који начин се одлучило да се толиком броју бивших припадника војске и полиције суди у одстуству.
„Суђење у одсуству је позната процесна ситуација ако би то било отежано да не могу да приступе. Они наводе у оптужници да су предузели све што су могли да предузму да се обезбеди присуство окривљених, али не знам шта то подразумева, јер се наводи да немају адресе или је непознато пребивалиште“, закључује Трифуновић.
