У Призрену прослављена храмовна и градска слава, игуман Михајло: Ово је наше и нико нам то не може одузети

У цркви Светог Спаса у Призрену прослављена је храмовна и слава града Призрена на којој се окупило много верника из свих делова Косова, али и из целе Србије, као и представници Канцеларије за Косово и Метохију.

У атријуму цркве приређен је и уметнички програм у оквиру манифестације „Спасовдански дани у Призрену“.

Литургију је служио игуман манастира Светих Архангела Михајло, који је у беседи истакао да је само присуство на Косову најбољи начин прослављања Бога.

„Шта има лепше, браћо и сестре, него да се окупимо иако у овој недовршеној цркви са овим зидинама, и овим малим храмом који су више пута спаљивали, уништавали, мислећи да ће нас затрети и да ћемо нестати. Ево, ми смо сви сведоци да смо ми жив народ, народ који верује у Бога, народ који се враћа својим светињама и чува своје светиње. Без обзира колико нас је остало у Призрену, колико нас је остало у Метохији, колико нас је остало у другим крајевима. И један док постоји, ово је наше и не може нам га нико одузети”, казао је у беседи игуман Михајло.

Додао је да се Срби сами неће никада одрећи своје земље јер је то земља Господња.

„Овде је спојено небо и земља. На Косову и Метохији најбољи начин прослављања је Бога, само наше присуство на Косову и Метохији. Ви који сте дошли и многе групе које долазе потврђују то. И Република Српска, и наша Црна Гора, и наше крајине, и наша централна, јужна, северна и све остале Србије које имамо, једноставно, оне су доказ, опстанка и останка. Имамо и повратника овде, имамо оних који су упорни, иако их многи не разумију зашто су дошли, шта ће они овде. Има људи који се једноставно враћају, опстају, боре се за ово наше Косово и Метохију. Сви ви и свако од вас. Има неких доктора који једино у Призрену се добро осећају. Тако и свако од нас. Можеш само у Призрену да осетиш небо и земљу. Зато, браће и сестре, не одустајте. Не предајте се, боримо се. Свако од нас да подигне песнице изнад очију својих и да чува фацу, а нек удара и да стигну, нек удара ако стигне”, рекао је игуман.

Колачар на слави, Александар Стојић који је дошао из Бајине Баште, изјавио је да му је част да буде у Призрену за Спасовдан.

„Мислим да свако од нас, како да кажем, православних Срба и православаца уопште има потребу да се укрца на овај Христов брод којим кормилари Свети Сава, тако да кажем, а море је на овој косовско-метохијскох земљи. Сви смо решили да запливамо па ћемо да видимо где ће нас таласи однети”, казао је Стојић.

Додао је да је диван осећај бити у Призрену са Србима.

„Као што је отац све дивно рекао, не бих имао шта да додам, осим да ако будемо сви заједно на том броду укрцани онако како треба, нећемо бити сламке које вихори повијају и таласи узнимиравају. Уместо тога, мирно ћемо пловити до Христове луке онако како треба. И шта да вам кажем, осећај је феноменалан и ја мислим да је једина духовна обавеза да се скупљамо јер ћемо тако истрајати у свом опстанку овде. Пуно ми је срце и очи. Видите да се људи овде скупљају и то нам је једина радост. А препостављам и вама људима који сте одавде да видите своје сународнике, има нас. Нека нас је мало, што каже као соли, али можемо да осолимо цео ручак”, казао је Стојић.

Снежана Чекмерић Долашевић истиче да често долази организовано и да воли да обиђе родно место.

„Овде су ми сахрањени мајка, очеви родитељи и очеви баба и деда. Са мном долазе и моје другарице Пећанке и свако ко жели да дође. Стварно је предиван осећај“, рекла је она.

Јелена Скочић из Новог Сада казала је да јој посета цркви Светог Спаса у Призрену даје нову енергију.

„Осећај је као када вам се испразни телефон, па га ставите на пуњач. Тако се ја испразним у Новом Саду и ставим се на пуњач. Покушавам да то објасним код куће, али изгледа да још нисам нашла прави начин и праве речи“, рекла је Скочић.

Књижевник из Требиња, Верољуб Вукашиновић је у свом обраћању истакао да му је ове године, у Призрену, на Спасовдан, „њему грешном и недостојном песнику указана велика част и милост“ да каже реч којом ће се отворити културно-духовна манифестација Спасовдански дани у Призрену.

Навео је да ту реч доноси из моравске Србије, Лазареве, из близине манастира Љубостиње где још увек тиња светлост и светлуца Јефимијино похвално слово светом кнезу Лазару, осветљавајући пут ка царском граду Призрену. 

„Прозирући у матерњи језик, наслућујем значење речи Призрен, тог суштаственог српског топонима ка коме воде сви наши путеви, јер сви они воде ка Косову и Метохији. Глагол „призрети“, у старословенском језику могао би значити видети, видети и сагледати нешто што је дубље од оног што се види голим оком, зрети у нешто што не могу видети они без унутрашњег вида у себи. Зато „призирем“ кроз језик овај свети и светли дан као велики дан и благодет и кажем и ове године у Призрену и сваке године у Призрену. Јер бити овде у Призрену, у старом граду на Бистрици, под окриљем Љевишке и Светих Архангела, овде и сада за мене значи бити на оном месту где увек јесмо и ако нас ту увек нема и значи прозрети у оно што се не види а што заиста јесте. А онај што заиста јесте, то је наш Господ Исус Христос, јесте његово васкрсење и вазнесење, јесте наша нада у вечно спасење“, навео је Вукашиновић.