У суботу, 5. јула у поподневним часовима, после дуге и тешке болести, у Лозници се упокојио протојереј ставрофор отац Миленко Драгићевић, дугогодишњи парох великохочански.
Прота Миленко је рођен 1956. године у Тршићу, где је завршио основну школу. Са мајком долази на Косово, у манастир Девич, 1971. године. Исте године уписује богословију „Св. Кирила и Методија“ у Призрену коју завршава 1976. године. У новембру 1978. године се жени девојком из свога краја, Радојком. Већ у децембру, у манастиру Девич, на празник Св. Јоаникија Девичког, тадашњи владика рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) га рукополаже за свештеника.
После службовања у парохијама у Новом Пазару, Лепосавићу и Лешку, благословом владике Павла 1986. године долази у Велику Хочу. Ту је као парох великохочански и ораховачки остао до 2021. године, када је отишао у пензију. Последње године свога живота је провео са супругом Радојком у Лозници, али све док га болест није савладала, редовно је долазио на Косово и учествовао у богослужбеном животу.
За 35 година свештеничке службе у Великој Хочи и Ораховцу, а до рата 1998. и 1999. године и у селима Зочиште, Оптеруша, Ретимље, Братотин, Брњача и Ратковац, оставио је дубок траг у животу цркава и манастира на овом простору, али и у животу својих парохијана.
Пролазећи кроз разна искушења, која му је наметало време комунизма, а потом и различити напада на његов народ, од албанских екстремиста, отац Миленко је остао веран својој Цркви, парохији, отаџбини.
Са парохијанима и добротворима је обнављао цркве у својој парохији. Градио је споменике. Уређивао гробља. Сабирао је старе тапије и књиге. Проповедао, крштавао, венчавао и сахрањивао. Дочекивао је путнике намернике, православне и иноверне, поклонике, али и туристе и политичаре, књижевнике, уметнике, спортисте.
Учествовао је у организацији многих црквених, али и културних сабрања, посећивао и бодрио војску и полицију на положајима у ратним данима 1998. и 1999. године, трагао за киднапованима, преузимао њихове посмртне остатке, сахрањивао убијене, делио хуманитарну помоћ коју су доносили и домаћи и страни хуманитарци, певао и плакао са својим народом.
Парохијски дом при цркви Св. Архиђакона Стефана у Великој Хочи, је пуних 35 година био дом оца Миленка и попадије Раде и њихових синова. Био је и дом свих који су долазили у Велику Хочу од владике Павла, Артемија, Теодосија, патријарха Иринеја, Порфирија, па преко књижевника Слободана Костића и Ратка Поповића са којима је основао Михољданску манифестацију у овоме селу, до великих имена светске књижевности и културе: Петера Хандкеа, Курта Копрунера, Десанке Максимовић, Петра Сарића, Моме Димића, Иване Жигон, Светлане Стевић и многих других.
Представници многих хуманитарних организација које су деловале на Косову после 1999. године памтиће га као одличног координатора на терену. Познавао је сваку кућу, сваког човека, знао да посаветује, да утеши, па и да насмеје својом духовитошћу.
За многе светске медије је сведочио о стању на Косову и бринуо о споменику отетим новинарима Славују и Перенићу који је много пута рушен и обнављан.
Многи су писали о његовом раду и улози, а најпознатији од њих је нобеловац Петер Хандке. Хандке сведочи драму његовог живота, службе и опстанка његових парохијана у књизи „Кукавице од Велике Хоче“.
Иза себе је оставио супругу Радојку, синове Николу (данас пароха косовопољског), Ненада и Јовицу, снају Зорицу, унука Филипа и унуку Ану.
Сахрана ће се обавити у Лозници сутра од 14:00 часова на градском гробљу. Претходно ће од 13:00 часова бити служено опело у Храму Вазнесења Господњег на Лагатору.
Од оца Миленка опростила се и епархија рашко-призренска.
„Отац Миленко је био познат као ревностан пастир и домаћин. Са парохијанима и добротворима обновио је бројне храмове. Уређивао је гробља, подизао споменике, водио евиденцију црквене имовине, и неуморно служио. Крштавао је, венчавао, исповедао и сахрањивао. Његов дом у парохијском дому при храму Светог архиђакона Стефана био је дом свима: архијерејима, монасима, путницима намерницима, књижевницима, уметницима, новинарима, војницима, хуманитарцима, пријатељима и непознатима. Вјечнаја памјат! Нека му Господ подари насеље међу праведнима у Царству Небеском“, написано је у објави Епархије
