Данас је у морачком Драговића Пољу сахрањен познати српски сликар, вајар и графичар, Предраг Драговић, који је преминуо у 73. години живота.
Од човјека који је у цијели свој живот и стваралаштво уткао Морачу, како то кажу његови Морачани, препознајући у њој митско мјесто вјере, легенде, јунака и завичајног памћења, опростио се и српски академик Матија Бећковић.
Његово посљедње, опроштајно слово које је посветио свом пријатељу прочитао је, како је рекао Матија – њихов сабрат Драган Лакићевић.
„Браћо и сестре, тужни саборе,
Уместо што пишем, било би праведније и богоугодније да сам данас са вама у Горњој Морачи, па као у стара времена, над покојниковим сандуком да завапим колико ме грло носи: “Леле мене за тобом Предраже Драговићу!” Велики сликару, велики Божји дару. Родио си се у непокривеном храму који си осликавао, а зове се Горња Морача која не уступа Немањићској лаври у Доњиј Морачи. Оно што је Лубарда за Катунску нахију то је Предраг Драговић за две Мораче.
Тврђо и тврђаво, чврсти људски карактеру, на којем се испунио благослов непознате душе: “Дабогда ни на камен не стао залуду!” Звао си се Пеђа а био си печа и печено чело. Ниси био само драг него и Предраг, а уз то и Драговић и драгуљ Драговића Поља. Као људска тврђа и тврђава личио си на квргу за коју не пријања ватра, о коју се сатиру громови и зглавизавају секире, али им не може нико ништа. У такву квргу ушуњала се опака бољка, којој Бог није дао да те намучи мука као што се била намерила. Посмртна слава Пеђе Драговића биће права и вечна. Збогом Драговићу и поздрави тамо све Костиће који питају за нас. Знам да ће ти бити мило што ће ове речи над твојим гробом прочитати твој и мој сабрат Драган Лакићевић. Лаку ноћ! Твој Матија Бећковић“.
Сликар тишине, завјета и поезије
Предраг Драговић рођен је 1953. године у Драговића Пољу. Основну школу завршио је у родном крају, гимназију у Колашину и Чајничу, док је Вишу педагошку школу завршио у Никшићу. Од 1980. године активно излаже, самостално и колективно, у градовима бивше Југославије, али и у Француској, Шпанији, Швајцарској, Италији, Бугарској и Грчкој.
Његов рад обухвата слике, цртеже, графике и скулптуре, а тематски се кретао од актова, портрета и пејзажа, до снажних симболичких и духовних циклуса.
Драговићево стваралаштво обиљежили су препознатљиви циклуси: „Свеци и себри“, „Свети Сава“, „Врхови“, „Костићи“, „Ликовно читање Горског вијенца“, као и портрети српских пјесника.
Посебно мјесто заузима његов капитални циклус „Ликовно читање Горског вијенца“, инспирисан дјелом Петар II Петровић Његош. Тим поводом, пјесник Матија Бећковић је истакао:
„Сликар Предраг Пеђа Драговић није допустио да прослава 200. рођендана Његоша прође нечујно, већ је као рођендански поклон испалио у бездан вјечности своје раскошно ликовно читање ‘Горског вијенца’.“
Умјетничка јавност посебно памти његове „пјесме-графике“, реализоване у техникама дубоке штампе, литографије и сериграфије, које је радио по стиховима Матије Бећковића, Рајка Петрова Нога и Драгана Лакићевића.
Сам Драговић је истицао да му је поезија била трајно надахнуће, те да је управо у споју ријечи и слике проналазио пуни смисао свог умјетничког израза.
У познијим годинама снажно се бавио косовско-метохијским мотивима. Циклус и изложба „Преко пепела“ били су посвећени страдању, али и духовном васкрсу српског народа, Косову као завјету и мјери идентитета.
„Наш идентитет се не може мјерити без Косова“, говорио је Драговић, наглашавајући да је пепео симбол трагедије, али и чувар будућег живота.
Смрћу Предрага Драговића српска култура изгубила је умјетника који је сликао тишином, цртао памћењем и свједочио трајању. Његова дјела остају као тихи, али снажни записи једног времена, народа и завјета.
