Три врела летња дана на Космету 2022. године
Постоји време мировања, чекања и прибирања мудрости и снаге. То време је, углавном, време трпљења. Последњи одлазак на Косово и Метохију, прошле године зарезао је једно тихо жаловање – некакав осећај расула, умора и пораза увукао се у свест. Оно велико осећање заједничарења, светлости и вечности које сам понела пре неколико година из Грачанице – остало је немо у сећању. Некакав тешки умор протезао се свуда. Као да је све што се дешава на клонућу. Наши су сусрети били искрени – као да се нека обредна жишка палила са сваком причом и загрљајем; истовремено, у сваком трену јављао се, не као мисао, него као некакав немир – празан простор као тешка вода кад се склопи над дављеницима.
Претходни пут, ишла сам са уметницима на Видовданске свечаности; било нас је много и исту смо мисао дисали. Сад, идем сама, путем којим и како иде обичан свет. Бусом до Зубиног Потока, потом са пријатељима до Косовске Митровице па минибусом до Грачанице. Нажалост – ограничена временом, не стижем где сам хтела да седим и плачем, и радосно и тужно, не стижем у Ораховац. Ни у Дечане.
Све је у некој преши, мада је јасно да је време овде разобручено и да можемо залазити у џепове прича, у историју и мит, и да је све то о чему пева наш народ кроз своје узносе и трагику, одиста живо. У прашњавим часовима лета док се збијамо у маленом бусу, у зноју и врелини што избија из дахова, блискост саучесништва у том жарком часу постаје мера осећаја дубљих предела и мисли који нас вежу, али ћутимо. У сваком часу и на сваком месту – имају неке очи или уши, потказивачке.
Скршена тим кратким боравком, тим данима у којима смо пили густо вино каквог нигде друго нема, скршена радошћу сусрета и хуком долазећег облака што се ваља и непрестано мења облике и боје, али спушта све ниже и све је тежи – све ово време, сваки дан дугачке године, зебња не напушта; расте. Густа нам магла паднала… на душе, на ум и очи.
Видела се предаја у духу; видела се предаја у идејама. Клонуло се и снагом. Намножило се много неправде. Чујем и гласове, снажне у одлуци да остану ту – у библијским размерама свести о страдању – из тих врелих дана, из раскошних и тескобних часова: Само да претрајемо физички, није први пут овако… да се сачувамо. Доћи ће друго време.
Истина, све се смењује. Само што жив човек мора да претрпи ужасе.
Брује ти дани, згужвани у потиљку. С једне стране радост – тамо се увек изнова умијеш суштином, с друге раштимовани поступци и речи кроз које се јасно осећа разбијеност заједништва. Све у свему – у ишчекивању да се живот изведе на чистину, он пролази између местимичних пуцњева, убистава, рањавања и мисли што свакога повремено разједа: остати или отићи? Остају само они што осећају шта је живот у вечности и није их много. Ових дана желим да верујем да жртва има смисла, и да је онај осећај од лани – да је живот прошао и да се све већ догодило, био само један трен на трачницама времена. И да је порука моје младе пријатељице која је заменила ноћи у Београду за ноћи на Космету: Немој да бринеш, има Бога, граница што пречи издају и терор, да је светлост што ће нас одбранити.
Цркве и манастири на Косову и Метохији
Први део наслова и опрема: Стање ствари
