Милета АЋИМОВИЋ ИВКОВ
Нисмо култура богата биографијама значајних људи. Немамо навику да истраживаче подстичемо и усмеравамо у правцу писања таквих књига. Задовољавамо се пабирцима и анегдотама, смешним или трагичним згодама, са честом провинцијалном заинтересованошћу за трач и вулгарност. За оне садржаје живота истакнутих личности које би их приближиле баналном свакодневљу, распуштености и површности у којима протичу животи већине. Због тога смо склонији празном и злобном критизерству, неголи истинском поимању и поштовању њиховог напора рада и стварања. И када им подигнемо споменик или наденемо име улуци, умемо да заборавимо због чега је то учињено и шта их одваја од нас обичних, духом лењих а гордих и поносних. Ретко се опсетимо да наше културно памћење, наше самопоимање и наслеђе части и вредности, на витезовима културе почива. Да, стојимо на раменума дивова, мада нам је вода, опет, дошла ди гуше.
На подлози таквог стања ствари књига Бранислава Станковића Константин – књига о Винаверу: српство као судбина (Прометеј, Нови Сад, 2023) долази као израз сасвим другачијег сагледавања; доживљавања, тумачења и вредновања културне прошлости. Она је, колико изненађење, толико и вредан прилог популаризацији и објективизованом истицању људи од изузетних одлика и вредности. Станислав Винавер је, без сумње, такав.
Запамћен као личност необична, различитих дарова и интересовања, енергичан и радишан, Винавер је проживе живот који је био прожет бројним изазовима и ломовима, али и стваралачким усхитима и узлетима, заносима и пркосима. У његовој су се судбини стекли епохални друштвено-политички и интелектуално-духовни изазови и судари, и он је њихов узорни репрезент. А поред свега што је, школујући се у Паризу, путујући Европом, преводећи и пишући обилно учинио, он је у основи остао привржен и веран свом завичајном, шабачком и српском културном и патриотском наслеђу.
Прича о њему у Станковићевој књизи започиње напомињањем оних одличника који су се родољубљем истакли, а који нису рођењем и пореклом Срби. Такви су: Ђорђе Вајферт, Роман Сондермајер, Ђорђе Рош, Станислав Краков, браћа Рибникар, а у Шапцу (и ауторовом граду) такви су били: Јосиф Шлезингер, Роберт Толингер и Винаверови: отац Аврам, лекар, и мајка Розалија/Ружа, пијанискиња.
Зачето на подлози историјског сећања на узорне претке, Станковићево казивање о Винаверу, у првом делу књиге, веома одрешито и са емотивном заинтересованошћу указује на околности и чињенице које су утицале на његово формирање као писца и патриоте. Ту овај скрупулозни истраживач, са изразитом документарном основаношћу, разговетно и разложно, казује и усмерено указује на кључне моменте пишчевог раног живота. А он је обележен шабачким детињством, париском младошћу, ратним искуством и боградским уметничким животом.
Подразумевајући и самосвесно у своје писање укључујући резултате ранијих културно-историјсјих истраживања и сазнања, Станковићева књига о Винаверу пред читаоца изводи не само писца и преводиоца, већ више и постојаније човека сржно везаног за српско традицијско наслеђе. Оног и онаквог Винавера какав је често измицао савременом поимању и разумевању. То је онај млади војник (један од 1300 каплара) што је, са потпуном увереношћу, у Великом рату био спреман на највеће подвиге и жртве. Онај који је херојство и страдање својих сабораца преточио у књигу Ратни другови.
То трагично и јуначко искуство трајно га је везало за српски културни круг и национално становиште. И он је полетно писао како је у том великом времену сањао сан „о слободи целог Српства“. Али, како то није чинио само народ, „него и његова елита“. (Јасно је да се овим исказом посредно указује на нехеројску и пустошну савременост, од чијег је поразног духа ова књига самосвесни ангажовани устук.)
У другом се делу књиге Винацер представља њим самим. Испуњавају га карактеристични и репрезентативни текстови и делови текстова у којима се његов критичко-полемички и заветно-патриотски дух најдиректније исказују. У ширем тематском распону од патријархалних традиција родног краја и града (ретког и знаменитог по томе у српској историји) до дирљиве споменице Скопском ђачком батаљону, тајни ума и дела Николе Тесле и путописног извештаја о Лужичким Србима у Немачкој, до оштрог полемичког текста о „зеленој мржњи“ и франковлуку Мирослава Крлеже, свуда се провлаче јединствени винаверосвски стил и тон: жучан и динамичан, асоцијативан, вишеслојан и вишезначан. Поетски разбокоран и маштенски, а истовремено конкретизовано сликовит и егзистенцијално уверљив.
У Винаверовом узорном и недомашном примеру су један несмирен дух и један несистематичан ум прегли су да истакну начело српског културног патриотизма. Истинске, аутентичне вредности нашег тла, духа и језика. На модеран начин активирану и представљену митску и животну историју једног страдалног народа и једне дезинтегрисане нације, за коју је остао срцем и стваралаштвом трајно, до сржи везан.
Речи из живота и дела, потврђују речи из три разговора. У њима Винавер износи и своја схватања уметности и књижевности. Оправдавајући своја поетичка опредељења, али и своје интелектуалне, па донекле и идеолошке ставове, он се, бацајући рукавицу у лице стварности свог времена, са оптимизмом обраћао будућности у којој је би његов живот и дело били потпуније схваћени. Та жуђена будућност га је у нашем добу (трудом Гојка Тешића и других) у пуној светлости и слави потврдила и оправдала.
Завршне странице књиге доносе до сада необјављено сведочење Милана Јовановића Стојимировића о овом хваљеном и оспораваном писцу. (То је важан допринос ове књиге.) У њему је он представљен у укрштеној светлости личних особина и склоности. Нарави и тежњи. Узлета и падова. Рада и каријере. Тај је опис каткад директан и опор, а каткад топао и присан. И у њему је Винавер велик као књижевник и амбивалентно сложен као човек. Сав од нерва и темперамента, од парадоксалних и необухватних сложаја. Јединствен и свој.
О таквој личности сведочи ова афирмативна и корисна књига „трудољубивог историчара“ и горљивог родољуба. Она је вредан допринос познавању културне прошлости и леп историјско-публицистички споменик нашој национално-културној величини и слави. Оним вредностима чији је Винавер издвојени и истакнути заступник и пример, а које се данас активно и системски одбацују и потиру.
