(У трагању за смислом ко изгуби Бога може изгубити све, ако га нађе све ће пронаћи)

Једно од кључних питања у савременом културолошком, социолошком и филозофском дискурсу јесте питање идентитета. Идентитет једног народа — као и појединца — није никакав апстрактан појам. Он је жив организам који се одржава, обнавља и преноси кроз конкретне облике културе: обичаје (ритуали, празници, породичне навике, крсне славе),традицију (начин живљења и вредносни систем),веру (осећај смисла и надличне повезаности), предање (пренос искуства, памћења с колена на колено, унедоглед). Сваки од ових елемената делује као систем континуитета нит која спаја прошлост, садашњост и будућност. Без њих, човек постаје само „потрошач садашњости“, без корена и без свести о припадности и смислу. Очување идентитета кроз обичаје, веру, предање није знак затворености већ вид унутрашње стабилности. Разумем да само онај ко зна ко је — може бити отворен према другима без страха да ће изгубити човека у себи самоме. „Шта је човјек а мора бити човјек!“ — Његош.

Појам “кризе идентитета“

О „кризи идентитета“ говоре различити аутори и разне дисциплине — од психологије до социологије и филозофије културе. Ерик Ериксон, психоаналитичар који је увео сам термин identity crisis, користио га је за означавање периода у развоју личности када појединац губи осећај континуитета и припадности себи. Та појава се потом пренела и на колективни ниво као криза културног, националног или цивилизацијског идентитета. Зигмунт Бауман, у књизи Liquid Modernity (Течна модерност), описује модерног човека као „флуидног“, без сталних оријентира — човека који непрестано мења улоге, место и уверења. Та „течност“ постаје синоним за губитак упоришта. Чарлс Тејлор, у The Ethics of Authenticity, истиче да је савремени човек изгубио осећај за „укорењено ја“, јер је индивидуализам постао апсолутан. Када човек више нема хоризонт вредности ван себе он се дезоријентише. Антони Гиденс говори о „рефлексивном пројекту сопства“: идентитет више није онај наслеђен, већ стално изнова конструисан — што доводи до хроничне несигурности. Идентитет се посматра као морално и духовно питање: човек се одржава у истини о себи, а не у мучној мимикрији туђих, позајмљених образаца.

Суштина кризе

„Криза идентитета“ није само питање културе, него криза памћења и смисла. Она настаје кад се прекине веза са оним што је дубље од тренутка — кад се заборави зашто нешто радимо, а не само шта радимо.То је стање у ком појединац или народ више не може да одговори на једноставно питање: „Ко сам ја?“ и „Ко смо ми?“ Немојте тако.

„Ја добро знам ко сам и шта сам“ рече онда у Аустралији притворен — наш Ноле.

Савремена димензија

У глобализованом свету, где медији, технологија, тржиште обликују свест, идентитет се често своди на бренд или стил живота, а не на суштинску припадност.Зато се очување традиције не сме мешати са идеолошким национализмом — оно је начин да се сачува духовна равнотежа у епохи несталности. Очување идентитета данас значи сачувати право на сопствену меру, на језик, на обичај, на породични и духовни ритам. У том смислу вера и традиција нису прошлост већ отпор осредњости и губитку смисла.

За вечност

Постоје тренуци који као да прекидају ток свакодневице и отварају поглед у нешто старије од нас — у вечност. Један такав тренутак догодио се јуче: моја ћерка, са супругом који држи у наручју мог унука, у Храму Христовог васкрсења у Подгорици, обележавају крсну славу — Свету Петку. Видим их на фотографији: млади отац, диван човек, држи бебу, у позадини трепери светлост икона. Пишем коментар: „За вечност.“

Тренутак који траје секунду, а садржи векове. Јер у том призору није само породица — већ један ланац памћења који се не прекида, танана нит која повезује људе, време и веру.

На делу сам видео просвећену традиционалност, трептаје суштинске потребе вере, онога који разуме да вера није намет, већ осећај припадности и морални темељ. Лепо је имати поштовањем према духовности као делу личног и породичног идентитета, без потребе за декларативним. Суштину вере као осећаја смисла, а не као обавезе. На инстаграм фотографији видех — дете у цркви, у очевом наручју, уз мајку, тихи пренос наслеђа које није ни архаично ни наметнуто, већ органски наставак духовне линије једне дивне породице. Тај тренутак измамио је неизговорене неме речи: „За вечност.“

Када дете у цркви први пут погледа икону, оно не постаје верник у догматском смислу, већ осећа присуство нечег већег од себе. То је почетак духовног памћења оно што Јустин Поповић назива „памћењем срца“. И зато је важно што моја ћерка иако каже да „није ко зна какав верник“жели да њен син Петар осети традицију као део себе. У томе тренутку вера више није навика, него постаје љубав; и није обичај, него смисао.

Када сам видео своју ћерку са супругом који држи у наручју мог унука, нисам видео само породични догађај. Видео сам поновно укључивање у непрегледан ланaц смисла. И зато сам писао: „За вечност.“ Исхитрено, прсти су осећали слова тастатуре. И дубок мир. Јер вера, традиција и породица нису само сећање на прошлост — него облик трајања. У времену када се све мери тренутком, вреди чувати оно што се мери вековима. Јер — у трагању за смислом ко изгуби Бога, може изгубити све, ако га нађе, све ће пронаћи. „Народ без вере и без морала није ништа друго до гомила без душе.“— Свети Николај

Велимировић (Сабрана дела, том 2, Београд: Издање Светог манастира Ћелије, 88–89) Вера, прихваћене моралне норме и традиција нису никакви окови, већ упоришта. Нису прошлост, већ начин присутности прошлости у садашњости. То су нити која нас везују с онима пре нас, али и са онима који ће доћи после нас.Човек није довољно слободан уколико није у дијалогу са оним што га је обликовало. Управо у томе дијалогу настаје оно што називамо — идентитетом. Кад дете у цркви први пут погледа икону, чује литургију, осећа је као песму, и оно не „постаје верник“ у формалном смислу. Оно почиње да осећа присуство нечег већег од себе. То је почетак духовног памћења. Живимо да бисмо памтили, памтимо да бисмо живели, зато живимо широко и дубоко, раздраганих очији, с вером у потрази за смислом да освајају природу и да доносе и радост и добро, да упијају ону — најнанију светлуцаву духовну лепоту. Све друге речи се гурају и устремљују и походе на оне нечујно издахнуте: За вечност.

Да — „За вечност“ јер то није само прича о једном топлом породичном тренутку, већ размишљање о смислу постојања, о памћењу и вери као суштини идентитета. То је тихи запис о континуитету човека у времену које заборавља своје корене. Кад се пред очима споје три генерације, човек схвати да постоји нешто што је старије од сваког појединца — вера, традиција и љубав. У том тренутку, настају речи: „За вечност.“

Пише: др Владaн С. Бојић