Тим објављивањем Жарко Видовић је опет показао да припада главном току српске културе из кога је био, због идеологије ( прво комунистичке, па лево – либералне ), одстрањен. Сада је, хвала Богу, тамо где и припада – са великанима. Пошто је текст обимнији но што је пажња већине читалаца Интернета, ево шта о књизи пише на сајту СКЗ: “У књизи се налазе  Видовићеви изабрани есеји, а међу њима су и они култни, који су обележили српску хуманистику у последњих пола века: „Модерна епоха у уметности“, „Славјанство и панславизам“, „Логос и лирургија“, „Његошева трилогија“, „Мештровићева архитектура – идеолошки мрак на Ловћену“… У свету који, како каже апостол Павле, сав лежи у злу, један од основних људских задатака јесте осмишљавање постојања, са свих страна угроженог силама ентропије. Како славити Бога и битије упркос злу?

Видовић је решење нашао у литургији, на којој почива православна црква, сабрање оних што су се Богочовеком позиву одазвали. Видовић је мислилац који нам у оваквим временима дође као лек на рану.

Из предговора:
Модерна је, по Видовићу, сам тријумф технике. Лишена етичности, техника се, каже он, користи зарад „употребе људи и трошења бића“. Пошто човек више није сврха, него
оруђе, тријумфује духовна празнина. Узрок овом пражњењу је, што у модерној епохи, човек није ни срећан (јер нема сврху), али ни несрећан (техника га уводи у самозаборав): „Дух човеков је јак, богат, стваралачки и пун само онда кад је човек спреман на жртву, те кад му за то нису потребни други људи као инструменти“.
Тога данас углавном нема. Зато се култура мора враћати, истиче Видовић, заветним песничким величинама, са чијег обзорја нас посматра Његошева Луча.“

ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ЖАРКА ИЗ ЛОГОРА 

Пишући о Жарку Видовићу (1921–2016), песник и есејиста Драган Хамовић истиче да би овај мислилац оставио драгоцено наслеђе чак и да нам је само пренео причу о свом учешћу у историји личног и народног 20. века, (а оставио нам је незаобилазно дело које и данас привлачи, поставља питања, нуди одговоре, позива на дијалог): „Видовићева прикљученија делују скоро као невероватна повесница, када се у поредак нанижу: предратно скојевско опредељење, усташка тамница у Сарајеву, ђурђевдански ускотрачни транспорт до Јасеновца, спасоносна депортација у северне радне логоре преко београдског Сајмишта, бег из Норвешке у Шведску, политички отрежњујући сусрет са мадам Колонтај, ратне студије у Упсали, повратак у ослобођену земљу право у затворе Озне, наставак студија у Београду и почеци универзитетске каријере и полемичног јавног делања у Сарајеву, професура у Загребу… Коначно, изгнанство у Београд, у мирни кутак Института за књижевност и уметност, у интелектуални форум кафане ’Видин-капија’ и литургијско сабрање Цркве Св. Марка. Говорио је и писао с миром човека што је ’овај грдни свијет испитао’, без роптања, али и без устезања, без самоуздизања и саможаљења, уредно плаћајући цену слободе и својих погледа, тај необични припадник још неосвешћеног логорског народа, чије логорско искуство треба да наткрили све унутрашње поделе…“(1)

Наравно да је у свету који, како каже апостол Павле, сав лежи у злу, један од основних задатака философије осмишљавање постојања, са свих страна угроженог силама ентропије. Како славити Бога и битије упркос злу? Видовић је решење нашао у литургији, на којој почива православна црква, сабрање оних што су се Богочовековом позиву одазвали.

ЕВХАРИСТИЈА КАО ТЕОДИКЕЈА

Видовићево хришћанство је пре свега „литургизам“ (његов израз) – евхаристијско сведочење о красоти Творца и творевине које проистиче из чињенице да је свет створен у радости и љубави. Живот је велико благодарење и славословље, а грех је одбијање битија као дара. Постојање се поима осећањем, а не самодовољним разумом, при чему апсурд настаје кад нестане литургијско доживљавање онога што нам је Богом даровано. 

Овакво становиште се, сматра Видовић, одражава и у животу народа какав је српски. Јер, ако је живот учешће у радости којом се Творац и Спаситељ радује нама, онда је и Косовски завет избор смисла заснованог на вечној радости, а не на пролазним земаљским интересима. Срби су се на Видовдан 1389. заветно определили јер су се, Светим Савом, определили евхаристијски – благодарствено.(2) 

Због тога се, како пише Видовић у огледу о Његошевој трилогији, Завет не освешћује философијом, него песништвом: „Колико песме, толико Завета и толико заједнице! Каква песма, таква заједница!“ Јер, национална заједница се не окупља око апстрактних идеја, него око ликова, и то надасве песничких ликова: „Људе укључују у националну заједницу осећања које гаје према поетским ликовима, те тако нацију као заједницу одржава Поезија.“

Управо из перспективе Косовског завета, каже Видовић, испоставља се да је заједница увек заједница осећања, коју подразумева и дивљење према саможртвеницима и презир према одступничким ликовима националне историје, при чему је присуство и једних и других утиснуто у поезију (таква заједница не презире непријатеља, него издајника, отпадника од заветности). 

Зато се у Литургији, пред примање Светог Причешћа, даје завет Христу: „Нећу казати тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати издајнички целив као Јуда, него као покајани разбојник исповедам Те: ’Помени ме, Господе, у Царству Твоме’.“

БИТИЈЕ КАО ДИВЉЕЊЕ И КАМИЈЕВО СХВАТАЊЕ АПСУРДА

Предсократовци су, по Видовићу, имали предосећање  Истине која ће се открити у Христу као Логосу човека и света. Парменид каже: τὸ γὰρ αὐτὸ νοεῖν ἐστίν τε καὶ εἶναι. За разлику од западне традиције, која νοεῖν преводи као „мислити“, Видовић настојава на томе да је право значење „дивити се“, „са дивљењем посматрати“.

Битије није исто што и мишљење (то је метафизички став у егоизам потонулог разума), већ исто што и осећање дивљења, радости и хвале. То је кључ својеврсне „евхаристијске антропологије“: човек је, да поновимо, биће које постоји тиме што се радује битију и благодари ономе који га је саздао.

Видовић се, у анализама потонућа Запада у магле нихилизма, увек опомињао Камијевог Мита о Сизифу – кључно философско питање је, сматрао је француски мислилац, питање самоубиства. Јер, ако човек не осећа смисао битија, пада у апсурдно, које води суициду. Апсурд није рационални конструкт, него осећање да живот не вреди, да се ни у чему не може наћи сврха. Смисао се, по Видовићу, не да разумски доказати, већ се стиче животом, и самим тим показује. Камијева теза да „основно филозофско питање није шта је битије, већ да ли вреди живети“ указује на везу између губитка литургијске свести и појаве апсурда.

Православље, наглашава Видовић, није једна од религија, које су углавном конструкције непреображених осећања и метафизичког разума; као литургиза оно је непосредно учешће у славословном, евхаристијском постојању. Нема поделе на „секуларно“ и „сакрално“, „овдашње“ и „тамошње“: у Логосу се све збира и постаје вечно. 

За разлику од монотеистичких религија које виде Бога као удаљеног судију, православно хришћанство је позив на учешће у Божијем животу – причешће Христом, Који је једно са Оцем и Светим Духом. Циљ није „угодити“ Богу као оличењу натприродног страха, већ сјединити се са Њим кроз љубав, у каиросу сусрета открити срећу (срећа и јесте „срешта“, на старосрпском – „сусрет“; не можемо бити срећни ако не сретнемо неког ко нас ологоси својим присуством).

МЕТАФИЗИКА КАО МИСАО СОЛИПСИЗМА

За Видовића, метафизика је својеврсна универзализована магија спекулативног типа, која потиче од интелекта. Самодовољни разум, ослањајући се на апстрактне схеме, поистовећује себе и стварност да би угодио страсти као осећању лишености битија. Стварност треба потчинити уопштеним појмовима и техником, при чему идеолошки утемљено теоретисање и заменска искуства (својеврсне интелектуалне страсти) затварају човека за сусрет са Богом јављеним у историји, који се наставља у Цркви као полилошкој заједници, који је Логос човека и света. Од Аристотела до Хајдегера западна цивилизација истину постојања на силу смешта у Прокрустову постељу мита о знању као моћи. С друге стране су, сматра Видовић, Платон и светоотачко учење цркве од Истока, по којима је знање некористољубиво познање у љубави, апофатичко прихватање Онога Који Јесте и онога што јесте у славославном самонадилажењу. 

Западно хришћанство, аристотелизовано још у доба схоластике, чува само спољашње обличје вере: поричући историју у којој се Христос ваплотио (то се чини у име утопијског колективизма хегеловског типа), оно и причешће своди на пукост обавезног доказивања да се присуствује скупу, ритуализованом до ишчезнућа надобредне суштине (а причешће је радост општења са Богочовеком, славословна узајамност у којој Христос није само Бог, него и брат). 

По Богдану Лубардићу, последице су крајње озбиљне: „Цена је замена духовног за магијско искуство: искуства интерперсоналне заједнице смисла искуством самоапсолутизованог интелекта (’ја’ као квазиапсолут), који, ако је он све што постоји, заправо јесте једно смисла лишено – ништа. Дакле, цена је оно што Видовић назива ’метафизика’.“(3)

Метафизике се треба чувати свуда – нарочито када је реч о уметности. 

ХЕРМЕНЕУТИКА НИЈЕ КРИТИКА

Пошто битије није истоветно са мишљењем, него са осећањем битија, херменутика не може бити критика заснована на идеологији, него критичар, каже Видовић, „охрабрује простодушне љубитеље да уметност прихвате као нешто своје“. Зато је херменеутика уметност показивања оног што je само духу показиво при чему је херменеутичко искуство сећање на дух, на показивање и показивост. Хармонија је плод херменеутике: тако, на пример, Сократ у Платоновој „Гозби“, није критичар Диотиме, него чувар мистерије и њене свештености. Херменеутика је увек осетљива за скривену преображеност стварног света, који и јесте свет разноликог искуства, а не апстрактног схематизма метафизике.  

Херменеутичар не намеће своја тумачења него распоређује нагласке у тексту који тумачи, као што добар извођач Моцартовог дела не мења то дело, него му даје печат своје личности. Зато Видовић истиче: „Метафизичко претумачивање уметности (као ’контекста’ скривеног у тексту) истог je порекла као и загађивање природе (пa и језика).“ Непосредност је, увек и свагда, расковник за браву на дверима уметничког дела.

Савремено критичарско бежање од „наивности“ је својеврсна вулгарност: само детиње поверење у Хермеса води интерпретативној „отмености“. Видовић нас опомиње: „Да би човека, то јест, душу човека, извео из Невида (Аида, Хада, тамног вилајета) у свет, a одатле у надсвет (трансценденцију), Хермесу je потребна човекова наивност.“ Потребна му је вера, коју, као наивност, презиру трговаци – „банаузоси“, па Хермеса, као „свог“ заштитника, сматрају богом превараната и лопова. 

УМЕТНОСТ, НАИВНОСТ, МАГИЈСКО ИСКУСТВО

Управо се у духу поштовања наивности може појмити својеврсна „ганутост“ Жарка Видовића при сусрету са „витезом тужног лика“, Сервантесовим Дон Кихотом: „Дон Кихот je наиван – и баш то га чини жртвом, баш зато je витештво изгубило значај пред лукавошћу и знањем, врлинама Новог века и ’грађанства’. Кад Унамуно хоће да оживи култ Дон Кихота као највише шпанске националне вредности, онда он рачуна баш на наивност Дон Кихота. Али да и у њега наивност чини човека предодређеном жртвом преваре и незаштићеним, то се види из тога што je наивност исто што припремљеност човека за трагедију. Смисао за трагедију je у наивности, кад се човек не осигурава знањем.“

Путовање је увек ка бестрашћу, а самопознање које тражи Сократ, и које ће у хришћанству бити покајање, није ништа друго до трезвеност која разликује магијско од мистеријског.

Магијско самопоништавање зарад стицања „океанског блаженства“ (маштовне уроњености у Једно које је Све) противстављено је уметности као потврђивању „битија суштих“ – уметност је, као и херменеутика, мистеријско бестрашће, које осећа смисао као пуноту у наивном праповерењу славословља. Наравно, наивност се не може опонашати култом „примитивне уметности“, која је типичан плод модернизма, нихилистичке страсти која води поништавању традиције. Моћ новог стваралачког почетка, сматрају модернисти, треба стећи на путу ка „првобитности“ дивљака, али, по Видовићу, наново стечено примитивно – магијско осећање моћи се плаћа „брисањем идентитета“. Наивност није у незнању (заосталости, животу ван цивилизације), него у безазлености бестрашћа, у детињој целовитости, у целомудрености. Зато херменеутика не може бити критичарска нарцисоидност, него је уживљеност у дело које нас води ка свом језгреном значењу.  

Драгоцени пут ка тумачењу као уживљавајућем самонадилажењу је, сматра Видовић, трагедијско искуство. 

ТРАГЕДИЈА И ЛИТУРГИЈА 

Видовићев оглед „Трагедија и Литургија“ спада у његова најсамосвојнија дела. То се, између осталог, види и по тумачењу основних појмова овог жанра: трагичне кривице и теорије о три јединства. 

По Видовићу, трагична кривица није ни правна, ни морална – најчешће се под њом подразумева испаштање због туђег греха. Сусретање са том кривицом води ка преображају страдања у славље и празник, па је, у суштини, пред нама ода у славу жртве која је утемељила заједницу, „слављење Бога упркос Злу“. 

Театрон је својеврсно богопризориште, гледање неовдашњег у коме се обитава на божански начин: сазирање преображаја света помоћу жртве. Есхил и Софокле били су Аполонови свештеници, а њихове трагедије богослужбена дејства: тако је у Есхиловој трилогији „Прометеј Ватроноша – Оковани Прометеј – Ослобођени Прометеј“ слављен Прометеј као доносилац ватре од богова људима. 

Што се тиче јединства радње у трагедији, оно се, на примеру Есхиловог дела, види из чињенице да је глумац, у исти мах, и он сам какав јесте у свакодневици, и лик који је писац саздао, али и митски Прометеј. Јединство места значи да је позориште у Атини у исти мах и стена за коју је Прометеј прикован, а јединство времена је празнично – оно спаја митски час окованог Прометеја, време када Есхил пише, као и време извођења трагедије. 

КАКО КАТАРЗА ПОСТАЈЕ МОГУЋА? 

Иако је писаца трагедија у Грчкој било више десетина, остала су нам дела само Есхила, Софокла и Еврипида – а сачуван је само десети део дела која су написали. Па ипак, уочава Видовић, и на основу онога што нам је доступно схватамо да античка трагедија, као, у прво доба, сакрално дејство пред лицем богова (такве су биле и Олимпијске игре), није исто што и нововековна (Шекспирова, рецимо) драма страсти. 

Победник у такмичењу трагеда бивао је крунисан – венчан са божанством и са народном заједницом, која је тако живела као празник и постојала сећајући се празничности. Гледање трагедије је, на тај начин, својеврсно „праеклисијално“ искуство, које касније у пуноти остварује црква, сабор оних што су се одазвали на позив Бога. Катарза је због тога, вели Видовић, „осећање пуноће у догађању свечаности“. 

Само трагедијски се долази до свести, која није стање разума, него осећања: „Слово, Логос, је свест која је управо феномен осећања. Јер бесловесност, тј. несвесност, тупост, огуглалост навике и ’обичајности’ (Хегел) – је безосећајност, осећајна тупост“. Зато, по Видовићу, Аристотелова теза о катарзи која се постиже путем изазивања код гледалаца „страха и сажаљења“ (саучешћа) и има заснованост – „јер свест настаје управо саучешћем и као саучешће, осећање“. 

Управо из осећања као саучешћа могуће је и уздизање човека кроз свест о својој палости –то јест, испаштања трагичне кривице. Пишући, трагед освешћује трагичну кривицу код гледалаца, а црква, позивајући на покајање, освешћује припаднике литургијске заједнице.

ОД ПЛАТОНА ДО ЛИТУРГИЈЕ

Платонова мисао, сматра Видовић, извире из трагедије: његов Сократ је трагедијска личност, а философ „Гозбе“ показује да се уздизање у надсветовно може збити само на основу поистовећивања. Трагедију из позоришта за масе он преноси у своју Академију, прасликујући литургију која ће стићи у Грчку са проповеђу Јеванђеља. 

Трагедијско је, да поновимо, праслика литургије, у којој се, наглашава Жарко Видовић, такође остварују три јединства – поистовећене су земна и небеска литургија, што се, каиросно, пројављује у светом причешћу; Христос као архијереј на небесима је у исти мах и жртва на часној трпези, за коју нас позива; олтар је простор у коме се, „во времја оно“, открио Нови завет, али и садашње пребивалиште Христа; истоветни су време Тајне вечере, недељне литургије и небеске литургије. 

Ако свака култура (епоха) има своје највише вредности (оставши без њих, претвара се у културолику љуштуру), онда је највиша вредност Запада слобода и достојанство личности, а она, по Видовићу, потиче из трагедијског искуства медитеранске културе, које је доврхуњено хришћанством. Српски мислилац каже да „хришћанство само из трагедијског осећања живота може да буде доживљено као насушна потреба човека“. Декларација о правима човека и грађанина извире из такве традиције – она је била поништена револуционарним терором, да би се касније обновила у животу Француске и других европских народних заједница. 

Када је хришћанство схоластификацијом рационализовано, човек је, сматра Видовић, био жртвован појму, а то је пут у нихилизам. Усамљени мудраци, попут Кјеркегора, схватили су да рационализам пориче личност, на којој је античко трагедијско искуство управо настојавало.
Рационализам се, у епохи модерне, претворио у нихилизам. То се одразило и на уметност.

МОДЕРНА ЕПОХА У УМЕТНОСТИ

У својој скрипти о цивилизацији и уметности, насталој још док је био професор Свеучилишта у Загребу, Жарко Видовић се осврнуо на пет епоха цивилизације, од којих је свака имала свој поглед на свет и човека: трагови тих епоха виде се и данас, у модерно доба. Тако се, сматра он, у примитивној епохи човек маштовно осећао надмоћно над светом и природом, склапајући савез са имагинарним бићима. Зато је идеал примитивног човека био маг кадар да кроти духове и стихије. Обесхрабрени човек Запада, пошто је изгубио оријентацију, покушава да се „репримитивизује“. Окултизам, опијање, алкохол, дрога, перверзије, новац: то су покушаји повратка у првотност архаичних моћи.

Ако је архајска епоха значила припадност човека роду, а племенитост подразумевала душу у крви, при чему је отац био обоготворен, то је значило да је архајски човек тиме био заштићен од самоће. Због тога је његово начело, по Видовићу, било – припадати, па макар и пропадати. Архајска потреба за припадношћу се, сматра Видовић, у наше доба показује „у нападном, пренаглашеном, чак агресивном испољавању своје припадности науци, класи, партији, војсци, једном слоју итд. То задовољство се осећа у патетичној дисциплини човека итд.“ Архајско се у савремености показује и као техничко, јер је „срећа техничке моћи“ својеврсно средство за спасавање државе, нације и класе. Чак се и уметници прилагођавају техници: уметност, уосталом, и постаје техника, а уметничко дело се не ствара, него се, неким идеолошким гестом (од манифеста до перформанса) проглашава. Иако су следбеници авангардних покрета гласнији од мајстора, они буком коју праве ништа не доказују. Заборављајући да уметник не ствара кад му то омогући техника, него само кад је са њим хармонија, савремени ствараоци имају илузију да је техника предуслов уметничког делања. 
Модерна је, по Видовићу, сам тријумф технике. Лишена етичности, техника се, каже он, користи зарад „употребе људи и трошења бића“. Пошто човек више није сврха, него оруђе, тријумфује духовна празнина. Узрок овом пражњењу је, што у модерној епохи, човек није ни срећан (јер нема сврху), али ни несрећан (техника га уводи у самозаборав): „Дух човеков је јак, богат, стваралачки и пун само онда кад је човек спреман на жртву, те кад му за то нису потребни други људи као инструменти“.
Тога данас углавном нема. Зато се култура мора враћати, истиче Видовић, заветним песничким величинама, са чијег обзорја нас посматра Његошева Луча. 

УВОД У ТУМАЧЕЊЕ ЊЕГОШЕВЕ ЗАВЕТНОСТИ

У огледу „Његошева трилогија“, којим је Видовић почео да објављује тумачења највећег српског песника, указано је на чињеницу да је владика Раде своју трилогију (Луча микрокозма, Горски вијенац, Лажни цар Шћепан Мали) написао за две године (1845–1847, мада је Шћепана објавио 1851, као да се премишљао, пошто је у питању  поезија о издаји завета и самопорицању). По Милошу Ковићу, као што је Видовић сматрао да су симфонија Пећке патријаршије и српских крајина (и Црна Гора је војна крајина Млетака према Турској) важне за конституисање српске историјске свести, тако је веровао да је за Србе ова трилогија оно што је Библија за Цркву. 
Основно у Његошевој трилогији је сведочење о уздизању Луче (апофатичке иконичности човекове) у Царство небеско. Зато Видовић наглашава: „Највећа заблуда и највећа сметња да Његоша схватимо јесте да је Његош близак и разумљив народу!“ Он је неразумљив народу који се, бесловесношћу епске сујете, враћа племенском начину постојања – неразумљив је као и Платон Грцима, због чега су и били поражени јер су изгубили смисао историјског трајања. 

У Лучи микрокозма, сматра Видовић, однос Бога, човека и твари дат је најширим и најдубљим потезима, при чему је кључ за разумевање спева у јављању Христа на самом крају, Логоса који се „обука у человјечество“. Његошев човек, представљен на путевима од пада до уздизања ка вишњем, самонадилажење (трансцеденцију) може доживети једино као дар Божји, при чему се у њему јавља лик, то јест љубав која је моћ поистовећивања. Сећање на тај дар благодатног узношења јесте личност, својеврсни разговор Бога и човека, чиме се обнавља христоликост. У том стању, човеково битовање није биолошко – социјално претрајавање у координатама палости, него постаје платоновска идеја, Луча, узношење. Стога је, по Видовићу, Луча догађајност самонадилажења и његова бит, а личност je свест o лику који је Луча у нама формирала.

У Горском вијенцу носилац Луче је игуман Стефан, сведок исихастичког молитвено – подвижничког сазнања које недостаје владици Данилу. Над владиком је „небо затворено“ – упркос томе, сматра Видовић, Данило није Хамлет, јунак „драме страсти“, коме се очев дух јавља да би га навео на освету, јер му се небо отвара кад игуман Стефан донесе обасјање Луче. Вијенац није десетерачки спев о „истрази потурица“, него је у овом делу реч о покушају договора са „браћом истурченом“ и о обнови заветне свести. (Ако је, вели Видовић, владика Данило „ваплоћени вапај за решењем драмског сукоба Косовског завета“, онда су игумани Стефан у Вијенцу и Теодосије у Шћепану решење питања о смислу). 

У Његошевој раној песми „Српско Бадње вече“, која је „на народну“ и која заиста говори о „истрази потурица“, игумана Стефана нема зато што нема уздизања у оне области у којима је Творац, песник неба и земље, „творитељном зањат поезијом“: да би се ушло у царство небеско, потребан је духовни преображај, пут ка Богочовеку као откривењу тајне човекове. Насупрот томе, у фолклору се у „онај свет“ улази помоћу магијске формуле, и он се од земаљског света каквотно не разликује – у питању је продужетак овдашње егзистенције само „у другом смеру“ (зато се на гробу младих „обрће коло наопако“)

У Шћепану Малом глас словесности је игуман Теодосије Мркојевић. Он Лучом превазилази и Турке и Русе и своје сународнике, и изнад је владике Саве по мудрости и опиту. Док руски изасланик Долгоруков наступа из перспективе световног знања, чак и кад је теологија у питању, игуман Теодосије, каже Видовић, сведочи да је богословље учио по звездама. Иако има и световно знање (о Русима, Турцима и Шћепану), суштина његовог знања је у дивљењу Богу и битију. 

Српска заједница у Шћепану Малом изгубила је заветну свест: коло у овом спеву је пародија кола у Горском вијенцу јер је оно против игумана Теодосија и Луче коју он представља, а на страни Шћепана Малог. Ни Турци нису у бољем стању. Видовић указује: „Турци више не верују ни у себе, ни у своју историјску мисију, ни у то да је Бог на њиховој страни“.

Његошева трилогија је, по Видовићу, кључ за разумевање историјског и надисторијског у нашем националном постојању. Заветно, ванзаветно, противзаветно – то су појмовне координате без којих се, истиче Видовић, не можемо оријентисати тамо где нам само поезија може помоћи. 

МЕШТРОВИЋ ПРОТИВ ЊЕГОША

У огледу „Мештровићева архитектура – идеолошки мрак на Ловћену“, Жарко Видовић је свој протест против рушења Његошеве капеле изложио као критику Мештровићеве уметности. Видовић сматра да Иван Мештровић никад није био кадар да изведе архитектонско дело: „Простор који осећа архитект и волумен који осећа вајар исто исто су само за онога ко уметност замењује геометријом“. Хрватски вајар је управо то и чинио. Кад се крше закони уметности, дело испадне наказно, као митолошко чудовиште, које је увек плод неког гнусног сагрешења. 

Мештровић је, вели Видовић, увек грешио кад је био идеолог: у први мах, политичко – национални (етатизам, великосрпство, југословенство, великохрватство), затим верски (храм свих вера, римокатолицизам), али и естетичарски (сецесионизам, романтизам бујних органских облика, конструкционизам и геометризација). Мештровић је идеолог јер је псеудоинтелектуалац који је скулпторске промашаје прикривао архитектонским претензијама. Циљ му је био прагматичан – да „обезбеди себи милионске послове и апсолутни монопол на уметност и патриотизам у предратној Југославији“. 

Добијао је „монументалистичке“ задатке на основу друштвеног утицаја који му је омогућила политичка елита Краљевине Југославије (због његовог Незнаног јунака је срушен град Жрнов на Авали), али многи његови пројекти ипак нису остварени, јер су процењени као уметнички слаби. 

Мештровић је, сматра Видовић, рационалиста маскиран у уметника, типичан плод балканског имитирања метафизичког пута Запада ка техници као моћи, која више није у стању да понуди аутентичну уметност. 

Мештровићев пут је у малом и јесте био пут југословенског утопизма, који је почео као својеврсни панславистички месијанизам. Према Видовићу, тврди Милош Ковић, српско усвајање западне историософије и метафизике као општеобавезујућег обрасца довело је до вере у могућност државе (овог пута, јужнословенске) да уобличи нацију. То је значило порицање светосавског завета као осећања и саосећања што су изнад науке и прагматичног мишљења. Ако је српску нацију створила Црква, по узору на Израиљ, српски интелектуалци су имали улогу фарисеја, који су сматрали да је опонашање Запада једини „пут у прогрес“ за Србе, који се због тога морају ујединити са својом „западном браћом“, Словенцима и Хрватима.(4) Зато се Српски завет не може очувати без очувања српске Цркве – Мештровић на Ловћену је, у доба Титовог комунизма, значио да је Црква, којој је Његош припадао не само као владика, него и као песник, потиснута са обзорја српске историје.

МОГУЋНОСТИ СЛОВЕНОФИЛСТВА

 Видовић је у својој студији о словенофилима јасно разликовао панславизам од словенофилства. Панславизам се заснива на романтичарским представама о језику и фолклору као основи на којој се гради народност и остварује узајамност оних који су настали из истог корена. Славјанофили су, пак, сматрали да је основа Словенства може бити само истина православне вере коју чува црква од Истока.

Народ није обичајни етнос, него је духовна целина која има заједничке моралне вредности засноване на хришћанској вери и правној свести. Интелектуалци су ту да би остали верни „духу народа“, и да би испунили „пророчку“ мисију сазирања логосног архетипа народне заветности. То је супротно од схватања народа као као биолошко-фолклорне заједнице у панславизму.

На трагу хегеловско-шелинговског „историософског предестинационизма“, панслависти су веровали у трајну датост народног карактера који упливише на повесницу, док су славјанофили сматрали, у складу са православним учењем о човековој слободи и моралној одговорности, да историја није резултат деловања свемоћног фатума него моралног избора појединаца, што се очитује и у ставу да се вредност народа огледа у његовој привржености закону, а не митологизованом пореклу.

Панславизам се труди да словенско јединство утемељи у заједничкој митској прошлости, чиме следи идеје пангерманизма. Прасловенска митологија и фолклорно наслеђе постају мерило самосвојности и животности народа. Славјанофили, напротив, одлучно одбацују митологију као наслеђе паганизма које је у супротности са хришћанским начелима и моралом. Они сматрају да права историјска вредност словенских народа почиње примањем православне хришћшанске вере и да све вредности које се приписују „духу народа“ морају бити мерене према хришћанским моралним критеријумима.

По Видовићу, славјанофили су поседовали и византијску правну свест. Њима је било важно ромејско правно начело власти закона над владарима и самим народом. Држава је правна, а не национална категорија: њена суштина се огледа у поштовању закона, што се види и у поезији Петра Другог Петровића Његоша, који пропаст српске државе сматра последицом напуштања правног поретка („Наши цари закон погазише“, пева Коло у Горском вијенцу). Тај трагедијски приступ историји, по којем се вредност открива чак и у поразу (као у случају Косова), суштински се разликује од митолошке логике усудности.

Сваки човек је слободан и одговоран за сопствене поступке. Бог се не јавља у историји као далеки свемоћник који предодређује људска дела (као у римокатолицизму и протестантизму), већ као Логос који човеку дарује слободу. Историја је плод људских одлука, а не пантократорског Божјег уплитања. 

Идеал државе у славјанофилској мисли је заједница слободних и одговорних појединаца, повезаних не фолклорном обичајношћу и етничком припадношћу (она је непорецива, али недовољна), већ правним поретком и вером у љубав Христову. Зато су славјанофили, иако православни хришћани, били у отвореном сукобу са деформацијама хришћанске власти у сукобу са западњачком империјалношћу, коју је Русија усвојила. Тај сукоб, наравно, није био само политички, већ пре свега богословски и културолошки. Царска власт, ослоњена на протестантски модел цезаропапизма, сузила је Руску Православну Цркву у инструмент империјалне политике. Петар Велики је укинуо независност Цркве и подредио је држави, чиме је порекнута, на ромејској традицији заснована, симфонија. Славјанофили захтевају обнову хармоничности у односима Цркве и државе, где цар није владар ни над чијом вером, него чувар закона.

Бољшевичка револуција, по Видовићу, није ни била победа комунистичке идеологије (показало се – утопистичке и крајње нечовечне), него пораз једног деморалисаног режима. Славјанофили су предвидели могућност револуционарног преврата и указивали на нужност демократизације државе и јачања локалних самоуправа као препреке апсолутизацији државне власти која је почела од Петра Великог.

Славјанофили се, вели Видовић, супротстављају сваком хришћанству које оправдава моћ, рат и освајање у име националне величине (то је израз гордости). Они одбацују култ прогреса и настојавају на духовно-моралном усавршавању човека. Једини аутентични напредак је духовна револуција – обраћење Христу, што ће велики књижевници, Толстој и Достојевски, развијати у различитим идејним облицима: или као морални императив (Толстој) или као духовно искуство (Достојевски). На трагу славјанофилства, за ове књижевнике социјално ослобођење које не води моралном и духовном преображају јесте само привид.

Славјанофили су Србима упутили отворено писмо (писао га је Алексеј Хомјаков, а други су га потписали). Они се диве српској издржљивости у очувању вере под турским ропством, а не фолклорно-митолошком наслеђу које су панслависти идеологизовали, величајући његову аутентичност. Док Вук Караџић међу панславистима бива славан због објављене фолклорне грађе, која указује на виталност прасловенског наслеђа, славјанофили у српској народној књижевности виде потврду духовне и моралне снаге православља. Митолошко није вредност по себи – вредност је само у култури која човека чини слободним, одговорним и способним за покајање као преумљење.

Славјанофили нису, сматра Видовић, никакви „назадњаци“, него трагаоци за обновом симфоније између вере, државе и етичке одговорности личности. Њихово учење се супротставља и западном шовинизму и империјализму, као и руском царском апсолутизму и, на пуку обредност сведеном, православљу, које је престало да буде жива Црква и постало институција потчињена држави. Њихов циљ, доказује Видовић, није била моћ и друштвени утицај на моћи заснован, већ препород човека и заједнице, утемељен на слободи, закону и љубави. 

ПУТ ИСКУПЉЕЊА

Жарко Видовић је, указујући на преображај трагедијског у литургијско искуство, уочавао да је Достојевски, најдубљи хришћанин руске књижевности, досегао дух изворне трагедије: крај Браће Карамазових је управо о томе. Видовић нас подсећа: „Мали Иљуша је страдао да очисти и опет прослави божанску установу оца и очинства, тј. човекове боголикости, божанског односа човека према свету. Оно што нису били у стању старији, генерација родитеља – наиме, нису били у стању да прославе установу оца и очинства, него су, напротив, очинство замрачили – то су у стању тек деца. За осећање, а поготово за софросине као суштину осећања способна су само деца. Осећање је чедност. А трагедија је осећање, а не нека „историја” или „ум”.“

На том путу налазила се и сва мисао Видовићева – обнова целосне мудрости могућа је само као чедност. Јер је реч Христа, Логоса човека и света: „Заиста вам кажем: ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско.“ (Мт. 18, 3)

УПУТНИЦЕ

1.Драган Хамовић, „Жарко из логора, превратник и чувар Завета“, Жарко Видовић као мислилац књижевности и културе, уредници Милица Ћуковић, Владимир Димитријевић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2023, 63–64
2.Драган Хамовић нас подсећа: „Култ јунаштва и надметања припада паганском слоју, а култ жртве хришћанству и Косовском завету. Лазар не улази у бој да победи, него да жртвом надрасте историјску ситуацију.“ ( Драган Хамовић, Исто, 50)
3.Богдан Лубардић, „Жарко Видовић (1921–2016): мисао слободе у духу вере – Логос, Завет, Памјат“, у књизи Жарко Видовић: Библио – био – графија 1948–2015, Задужбина Жарка Видовића, Београд 2018, 16, фуснота 10.
4.Милош Ковић, Жарко Видовић у историји српске историографије, Жарко Видовић као мислилац књижевности и културе, 33

(Правда, 23.07.2025)