О наградама које нису додељене и времену које само себе исмева.
За Контакт Плус пише: Јован Зафировић
У данашњој Србији власт се истински потрудила да обесмисли и бесмисао, у чему је, наравно, и успела, што нам говори да је излишно чудити се како је нешто могуће, како смо били сигурни да до нечега неће доћи, како нас данас ништа не може изненадити, а увек нас, готово свакодневно, изненади. Непријатно, наравно.
Између слика где пољопривредници у очајању по улицама просипају своје жуљеве, зној и муку у виду млека, између спортског риболова српске полиције која приводи и пушта припаднике „УЧК“ и бруталности над својим народом, језиве суспензије митрополита жичког Јустина коју је немогуће повезати са његовом подршком студентима, између силовања Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, константних протеста незадовољних грађана, таргетирања од стране пијуна дворске луде у оделу краља, додељивања отказа непокорним појединцима, привођења од стране оних који би требало да буду приведени, гушења слободе угушенима примитивизмом и бескурпулозношћу, пронађених пет тона марихуане у Коњуху код члана Српске напредне странке, распарчавања распарчане Србије и тако даље – десиле су се и неке добре ствари.
Ради се о престижном годишњем признању за најбољу новинску карикатуру у Србији, коју од 1967. године додељују Вечерње новости, награди за новинску сатиру „Јован Хаџи Костић“, коју такође додељују Вечерње новости, а која носи име некадашњег аутора рубрике „ТРН“ (Тако рећи незванично), и о Вибовој награди коју од 1994. године додељује лист Политика најбољим младим сатиричарима на дан рођења Владимира Булатовића Виба, 8. марта, по коме награда носи име.
Добар број награда посвећених сатири данас је компромитован, изгубио је свој легитимитет и тежину одлукама оних који се издвајају као љубитељи сатире, а немају додира са њом, неретко су допринели томе. Такође, и аутори своју недостојност показују тиме што агитују за себе да им се награда удели. Све у свему, као што власт огрнута тробојком труби о националним интересима док ради против њих, има сатиричара који под плаштом бриге о сатири о њој не брину.
Ипак, поред неодговорности појединаца за сатиру, ја, који пуцам од објективности, поред критике власти желим да изнесем оправдану похвалу и да јој честитам. Толико је власт својим потезима поводом поменутих престижних награда урадила за сатиру да је права штета што сама себи није доделила орден за Сретење. Она га је, за разлику од многих, у овом погледу заслужила.
Наиме, досадашња пракса била је да награде посвећене сатиричном стваралаштву буду додељиване сатиричарима. Ове године награде су додељене јунацима њихових прича, афоризама и поезије – представницима власти. Како? Тако што ове године „Пјерова награда“ и награда „Јован Хаџи Костић“ нису додељене, а по свему судећи и „Вибову награду“ могла би да задеси иста судбина. Неко ће рећи да то није добра вест, да власт, поред свега, недодељивањем награда за сатиру „у потпуности огољава себе“ и „да је изгубила компас“, што, признаћете, није истина.
Власт је одавно огољена, а за оног ко то не мисли немам лепе епитете, а компас није изгубила јер га није ни имала. Стога, недодељивање ових значајних награда које додељују сада већ строго контролисани медији Вечерње новости и Политика јесте изванредна вест – вест која треба да орасположи све сатиричаре. Зашто? Зато што се од њиховог пера још зазире и зато што се, ионако маргинализовани и скрајнути, додатно гурају у невидљивост и неприсутност.
А Владимир Булатовић Виб, Јован Хаџи Костић и Пјер Крижанић немају много, али ипак имају достојне наследнике и зато не треба да брину.
