У септембру је најављена примена Закона о странцима на Косову, која отвара низ правних и практичних питања, посебно за грађане који бораве, раде или студирају на Косову, а немају косовска лична документа.
Према најави Министарства унутрашњих послова Косова, одредбе овог закона требало би да ступе на снагу 15. јануара наредне године, чиме ће се увести обавеза пријаве полицијским станицама у року од три дана од уласка на територију Косова за све који не поседују косовска документа. Пријава ће бити обавезна, а добијањем потврде МУП-а моћи ће да остваре статус “привременог боравка”.
Званично, закон је представљен као средство да се унапреди контрола боравка странаца и регулише свакодневна мобилност радника и студената из суседних држава. Међутим, поставља питање да ли, у пракси, закон има реалну флексибилност и капацитет да препозна специфичности живота и рада Срба на Косову.
Овим мерама обухваћени су студенти, професори, лекари, радници, грађани који повремено бораве на Косову, али и они који свакодневно долазе из градова у централној Србији ради посла или школовања.
Информативна кампања и “Дневни мигранти”
Крајем октобра косовски МУП је најавио да ће 1. новембра започети интензивирана информативна кампања како би грађанима објаснио обавезе које произилазе из овог закона, посебно у вези са пријавом боравка и правилима о коришћењу возила регистрованих ван Косова. У најави је наглашено да ће додатне информације бити доступне на званичним сајтовима МУП-а и Косовске полиције.
Међутим, иако је прошло готово месец дана од најављеног почетка кампање, она на терену није спроведена, нити су на званичним веб страницама објављена детаљнија упутства. Тако су грађани остали без кључних информација, иако им је управо праћење званичних саопштења препоручено као једини извор поузданих смерница.
Листањем самог закона запажа се и да је у члану 3/1.6 назначена категорија „Дневних миграната“, односно особа, које у овом случају живе у централној Србији и свакодневно долазе на Косово да раде, а потом се враћају у место пребивалишта.
“Дневни мигрант – држављанин суседне државе, где он/она живи и сваког дана долази у Републику Косова да ради и опет се враћа назад на место његовог/њеног пребивалишта”, стоји у закону.
У пракси, ова категорија највише обухвата управо грађане Србије, без косовских докумената, који свакодневно путују на Косово због посла, а неретко раде у институцијама које су део система Републике Србије.
Закон који отвара више питања него што даје одговора
Примена овог закона отвара низ кључних питања, посебно за српску заједницу и преостале институције које функционишу у оквиру система Републике Србије. Прво и најдиректније питање тиче се возила. У најави информативне кампање посебно је истакнуто да ће се грађанима појаснити услови за учешће у саобраћају на територији Косова, уз посебан нагласак на возила регистрована у страној држави.
Ово представља проблем за велики број грађана који свакодневно користе возила регистрована у Србији, често на основу овлашћења којих је према неким грубим проценама између 3.000 и 5.000. Још је озбиљнија нејасноћа у вези са службеним возилима које користе школе, болнице и јавна предузећа која су део система Републике Србије. Та возила су регистрована у градовима у Србији, а уколико се ова возила сматрају „страним“, постоји ризик да се угрози рад образовних и здравствених установа, што би имало директан утицај на свакодневни живот хиљада грађана.
Друга важна димензија односи се на раднике. Бројни запослени у српском образовном и здравственом систему на Косову свакодневно долазе из Србије и немају косовска документа. За њих ће од средине јануара пријава боравка и добијање потврде МУП-а бити услов за наставак рада.
У пракси, то значи да судбина читавог низа институција које опслужују српску заједницу зависи од тога да ли ће радници моћи без препрека да региструју свој боравак и обаве све административне процедуре. Ако процедура буде компликована, дуготрајна или нејасна, део њих могао би се наћи у ситуацији да не може да настави свој посао, што би директно погодило функционисање читаве српске заједнице широм Косова.
Овај закон, иако представљен као корак ка “стандардизацији и усклађивању процедура”, у пракси покреће много шира питања. Једно од кључних је питање слободе кретања, како за појединце, тако и за институције. Уколико се његова примена спроведе ригидно и без разумевања контекста у којем српска заједница живи на Косову, постоји реална бојазан да ће живот великог броја људи бити значајно отежан.
Грађани који студирају, раде или повремено бораве на Косову суочиће се са додатним административним теретом, док ће они који свакодневно долазе из Србије морати да прођу кроз сложен процес регистровања као странци у средини у којој практично живе и раде годинама. Уједно, недостатак јасне информативне кампање, иако је она најављена као кључни елемент, додатно продубљује неизвесност.
Без одговора на практична питања о возилима, радним дозволама, процедурама пријаве и специфичним ситуацијама, грађани и институције улазе у нови период неизвесности. Управо зато овај Закон, уместо да уведе јасноћу и олакша живот и функционисање заједнице, тренутно ствара забринутост и потврђује да примена нових правила може имати дубоке последице на свакодневни живот српске заједнице на Косову.
Приштина одлучује, Европа посредује, Срби осећају последице
У ширем политичком и институционалном контексту, важно је нагласити да готово свака одлука коју су косовске власти доносиле претходних година фактички пада науштрб заједнице косовских Срба. У континуитету су се доносиле једностране мере које директно задиру у свакодневни живот грађана и утичу на функционисање институција које су део система Републике Србије на Косову.
Забрана употребе динара, забрана увоза робе из Србије, гашење пошта, затварање филијала банака, обустављање рада ПИО фонда, као и низ других одлука које су довеле до укидања или ограничавања услуга које су грађани користили деценијама, представљају само неке од највидљивијих примера таквог приступа.
Посебно забрињава чињеница да, након укидања ових институција, косовски систем не пружа никакав функционални „бацк уп“, односно не обезбеђује адекватну замену за услуге које су заједници пружале институције Републике Србије. Тиме се системски смањује простор за нормално функционисање српске заједнице, а истовремено се ствара атмосфера притиска и неизвесности у којој су грађани приморани да из дана у дан траже начине како да обезбеде елементарне услуге.
Све ове области које се тичу институција и услуга пружаних у оквиру система Републике Србије биле су предвиђене за трајно регулисање кроз Први Бриселски споразум из 2013. године, пре свега кроз формирање Заједнице општина са српском већином (касније кроз Европски предлог и Охридски анекс). Овај механизам је требало да омогући институционални оквир кроз који би се питања здравства, образовања, социјалних служби и локалне администрације одрживо решавала у координацији са косовским системом.
Ипак, иако је прошло више од дванаест година, ЗСО није формирана. Уместо имплементације договореног модела који су парафирали и Београд и Приштина, одлуке које се тичу српских институција Приштина доноси једнострано, однсоно без јасне координације са међународним актерима, пре свега са Бриселом и Европску унију, која је званични посредник у дијалогу и гарант спровођења Бриселског споразума.
Одсуство имплементације договорених тачака споразума, заједно са праксом доношења једностраних одлука, и без препознавања контекста у којој живи једна заједница, довело је до тога да дијалог између Београда и Приштине постане фактички „клинички мртав“. Процес који је требало да донесе одржива решења, стабилност и предвидивост, претворио се у механизам који се спомиње само формално, док се на терену спроводе мере које додатно дестабилизују ситуацију и погоршавају положај српске заједнице. У таквом окружењу, нови Закон о странцима постаје само још једна у низу одлука чије ће последице и овог пута најинтензивније осетити управо Срби на Косову, што додатно продубљује осећај несигурности и неповерења у институције, али и у процес дијалога.
