Економска ситуација у Прешеву је изазовна, са високом стопом незапослености. Просечан месечни приход је знатно нижи од републичког просека, што указује на озбиљне економске потешкоће.
Ова општина је била центар сукоба током 2000-их година, између снага безбедности Србије и припадника Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца, што је додатно утицало на њен развој. Међутим, тај сукоб према речима саговорника није утицао на међуетничке односе између Албанаца, који чине око 95 одсто становништва ове општине, и Срба којих има око 4 одсто. Постоје и бројни примери сарадње, дружења и заједничких друштвених активности.
Овде у Прешеву постоји, могло би се рећи, јединствен пример сарадње и заједничких вредности – ловачко удружење чији чланови долазе из различитих етничких заједница. Екипа Медија центра посетила је ово удружење како би истражила како ловци, Срби и Албанци, успевају да превазиђу политичке и етничке тензије, те како заједнички раде на очувању природе и организацији различитих активности.
Ловачко удружење „Фазан“ у Прешеву постоји од 1955. године и тренутно броји између 350 и 400 ловаца. Од тог броја, између 100 и 120 чланова су Срби.
„Односи међу нама су добри – ловимо заједно, проблеме до сада нисмо имали уопште, то код нас у Прешеву не постоји уопште. Идемо у викендице, заједно спавамо, заједно ловимо, заједно једемо, до сад ниједан проблем нисмо имали“, каже Риза Јусуфи, председник Удружења ловаца „Фазан“ у Прешеву.
Иако политичке тензије између Срба и Албанаца постоје на ширем друштвеном и политичком нивоу, посебно између Београда и Приштине, међу ловцима у Прешеву то није тема разговора.
„Можда на млађе генерације, али на нас ловце у Прешеву ништа баш не утиче, нити ће да утиче. Лов је лов, политика се води политиком, народ као народ својим радом и послом, нас као ловачно удружење политика баш уопште не интересује“, каже он.
Ловци у Прешеву не деле само страст према лову, већ и дугогодишња пријатељства и међусобно поштовање које превазилази етничке разлике.
„Ја сам члан удружења од 1978. године, што значи да сам део овог удружења већ 45-46 година. Ја мислим да сам међу најстаријима по стажу, иако има старијих ловаца од мене. Прво ја од себе полазим, ја не гледам да ли је неко председник општине, региона или било шта друго – за мене су сви ловци колеге. Поштујем сваког, а и мене сви поштују“, каже Ненад Николић, један од дугогодишњих чланова Удружења ловаца „Фазан“.
Дружење и међусобно поштовање се, како каже Ненад Николић, осећају и током лова.
„Ево ја рецимо идем некад, група иде, па неко не може да крене. Ја одем, без обзира што су Албанци, видим спремили, наложили ватру. Увек ме позову да седнем са њима, да поједем нешто, да се почастимо, понуде увек или да наздравимо ракијом, вином или нечим што имају код себе. Никада нисам осетио да ме неко погледа лоше или да му у погледу видим да нисам пожељан. Исто тако, ни ја никога не мрзим, са свима сам другар и пријатељ, и могу да ловим са било ким, са сваким говорим, сваког поштујем, а хвала Богу и мене поштују“, додаје Николић.
А шта је рецепт за такве односе?
„То може да потиче само из куће, из породице кад су односи добри. Ако очекујете да ће неко са стране решити односе у вашем месту, то неће функционисати. Ми у Прешеву живимо заједно, и не може нама да дође неко непознат из Београда, кад је мој отац, на пример, био занатлија и радио и са Србима – у Прешеву не постоји та мржња према националним мањинама – ни да смо је имали, ни да ћемо да је имамо. Свуда може да постоји неко као појединац који је то, али што се тиче 100% до 90% по мом мишљењу и у име председника удружења ловачког за ове четири године ја мржњу нисам видео“, истиче Риза Јусуфи.
И Ненад Николић тврди да заједништво са комшијама потиче из породице.
„Радио сам у катастру 38 година, и ту познајем доста људи, ту ми је рођен и отац и деда значи генерацијски, ево што каже мало пре председник ловачког друштва, њихови стари и наши стари су се поштовали и ми се сад поштујемо“, каже Николић.
Иако у Прешеву Срби и Албанци говоре различите матерње језике, комуникација међу ловцима никада није представљала проблем.
„Знају они српски, ја сад не знам да говорим нешто добро албански, али разумем кад говоре, а и могу ако заглавим за неку реч коју не разумем, лако се споразумемо. Ту смо рођени“, додаје Николић.
Док ловци у Прешеву кроз деценије негују међусобно поштовање и пријатељство без обзира на етничке разлике, слична слика је и са младима. Било да је реч о спорту, образовању, култури или заједничким пројектима, млади у Прешеву све више препознају значај међусобне сарадње и разумевања.
„Ми од 2016. године радимо на пројектима који су већином фокусирани на младе, али имамо и пројекте који се баве помирењем и заједничком сарадњом младих који живе овде. Прошле године смо реализовали пројекат ‘Међурелигијска толеранција’, који је био подржан од стране НДИ. У оквиру њега смо окупили младе Албанце и Србе да заједно дискутују о проблемима и могућностима за сарадњу у будућности“, каже Хедон Ешати, директор Удружења грађана „Буди активан“.
Ипак, постоје и одређени изазови у промовисању сарадње међу младима, пре свега због језичке баријере и недостатка организација које окупљају младе из српске заједнице.
„Мислим да у Прешеву не постоји ниједна невладина организација која долази из заједнице младих Срба, односно која је основана од стране Срба, и то је један од проблема. С друге стране, треба више да се ради на учењу српског језика као нематерњег језика за младе Албанце. Пре две године смо организовали курс српског језика управо из тог разлога, мислим да више треба на томе да се ради и да се нађе начин да се побољша комуникација и сарадња између младих који живе овде“, објашњава Ештати.
Иако је политика често тема подела, млади у Прешеву свакодневно функционишу нормално, друже се и сарађују.
„У Прешеву одавно нема неки националистички проблем. Већина проблема је политичке природе, а људи који живе овде, живе нормално као у другим местима“, додаје он.
Сви се суочавају са сличним проблемима, а један од највећих изазова за младе је незапосленост.
„Албанци који живе у овом граду треба више да имају економских инвестиција из централних власти, на томе треба више да се ради, али у суштини је океј, људи живе добро, само то не функционише мало. Треба нова радна места, треба да се млади Албанци више интегришу у државне институције“, додаје Хедон Ешати, директор Удружења грађана „Буди активан“.
Ипак, када се разговара са младима, њихова перцепција свакодневног живота у Прешеву делује далеко једноставније и оптимистичније.
Новинарка: Како живите овде, са којим проблемима се млади суочавају?
„Па ми немамо никаквих проблема, идемо у школу и то је то“, наводи млади грађанин Прешева.
Новинарка: Како су односи између Срба и Албанаца овде?
„Између нас је све добро, слажемо се ми са њима, они са нама“.
Новинарка: Да ли има примера да се дружите, да идете на нека заједничка места или да радите једни код других?
„Дружимо се сви овде. Сви заједно, нико ником не смета“.
И док млади у Прешеву кажу да међу њима нема проблема и да се свакодневно друже и сарађују, старији суграђани потврђују да су такви односи међу заједницама присутни већ генерацијама.
„Супер, одавно живим са Србима добро, питај и Србе, немамо никаквих проблема ни они са нама ни ми са њима“, каже старији грађанин Прешева.
Новинарка: Али у политици има тензија, да ли се то одражава на грађане или грађани не гледају политику, већ само желе да живе нормално?
„Нормално хоће да живе, не гледају политику“.
О животу у Прешеву разговарали смо и са представницима општинских власти. Најпре смо то покушали са градоначелницом, али безуспешно.
Иако смо се обратили градоначелници Прешева, Ардити Синани, са позивом да подели своје мишљење о свакодневном животу и проблемима Срба и Албанаца у овој општини, могућностима за међусобну сарадњу, као и о односу централних власти према овој већински албанској општини у Србији, нажалост, нисмо добили одговор на наш позив. Питања која смо планирали да поставимо односила су се на кључне изазове са којима се суочавају грађани Прешева, међуетничке односе, као и конкретне примере сарадње између Срба и Албанаца. Такође, занимало нас је како градоначелница види улогу локалних власти у промовисању заједничких интереса, као и какав је однос између локалне самоуправе и централних власти када је реч о решавању социо-економских проблема и унапређењу животних услова у Прешеву.
С обзиром на то да градоначелница, како нам је речено, није имала времена за интервју, одговоре на ова питања добили смо од њеног заменика, Рагмија Мустафе.
„Мислим да доста заједничких проблема има у општини Прешево, јер Прешево се састоји од преко 97% албанског живља, а остатак је српска заједница. Међутим, проблеми који су заједнички за све грађане укључују мањак буџетских средстава, због којих испашта и ових 3% српске заједнице, јер нема инвестиција од стране државних органа у Београду“, каже Рагми Мустафа, заменик председнице општине Прешево.
Према његовим речима, један од кључних показатеља финансијске неправде према Прешеву јесте стагнација трансфера буџетских средстава из Министарства финансија Републике Србије.
„Од 2016. године до данас, редовни трансфер средстава из буџета Републике Србије то јест из Министарства финансија је исти и поптуно исти 32 милиона динара месечно. Тако је било 2016. Тако је и данас упркос што се бруто домаћи производ Србије сваке године повећавао између 4 и 5 одсто. То значи да би буџет општине Прешево, при сразмерној расподели свих општина у Србији, првои се није десио сразмерно, а да јесте сада би буџет наше требао да буде најмање 48 милиона динара месечно од власти у Београду, односно Министарства финансија “, додаје он.
Наводи да „ограничена средства која ова локална самоуправа добија из Београда утичу на све сегменте јавног сектора у Прешеву“.
„И у просвети, и у здравству, Центру за социјални рад, институцијама чији је оснивач општина Прешево, и самој општинској администрацији. Тако да овде нема посебних средстава ни за Албанце ни за Србе, тако да једва живимо са овим средствима“, каже Мустафа.
Мустафа ипак истиче да нису сви проблеми заједнички и наводи да се албанска заједница у Прешеву суочава са специфичним проблемима који их стављају у неповољан положај у односу на друге грађане Србије.
„Посебан проблем за Албанце постоји и то је једна дискриминација која је апсолутно неприхватљива и која се не дешава нигде у свету, па ни у осталим општинама у Србији – брисање грађана из цивилног регистра, којима се не омогућава да више имају личну карту, пасош, никаква права. Од човека се буквално прави невидљиви грађанин, јер када не постоје документа, не може ни да се каже да си из иностранства – постајеш неки ‘ванземаљац’ који нема никакву документацију. Ти људи не могу да преписују имовину на своје име јер немају лична документа“, истиче Мустафа.
Такође, постоји проблем са статусом преминулих грађана из Прешева, Бујановца и Медвеђе који су умрли на Косову.
„Од 2008. године, свако ко је преминуо на Косову и даље се води као жив у српским матичним књигама. Чак ни ми као локална самоуправа у Прешеву не можемо да утичемо на матичне службе да избришу те људе“, додаје Мустафа.
Сличан проблем постоји и са децом рођеном на Косову, која не могу бити уписана у матичне књиге у Србији, што их аутоматски оставља без држављанства и основних права, додаје он. Мустафа наглашава да локалне власти у Прешеву годинама указују на ове проблеме државним органима и међународним организацијама, али решења и даље нема.
„Само са Косова не могу да се уписују, што ствара озбиљан проблем, посебно за Албанце. Нисмо чули никада да је неко од Срба исписан из регистра цивилног друштва у полицијској станици у Прешеву, јер има доста Срба који имају држављанство и матичне службе овде, али живе и раде у Врању или Нишу. Њима се то не ради“, наглашава он.
Међутим, упркос заједничким и специфичним изазовима са којима се суочавају, односи између грађана су, како наводи, остали стабилни и коректни.
„Постоје одређена места где су концентрисани искључиво Срби, делови где су искључиво Албанци, има и мешовитих насеља. Међутим, поремећаји у односима између грађана, Срба или Албанаца, до сада нису забележени – чак ни током ратова деведесетих. Сачувао се увек онај однос грађанства и комшије према комшији и апсолутно није забележен ниједан инцидент ни у које време“, додаје он.
Док у Прешеву постоје бројне иницијативе за међусобну сарадњу, унапређење комуникације и јачање односа између Срба и Албанаца, локални медији играју кључну улогу у информисању грађана. Међутим, ситуација на медијској сцени није једноставна – на територији општине функционишу искључиво албански медији.
„У општини Прешево тренутно функционишу две телевизије и један радио. Укупно три медија. Портала има доста, понекад ни ми не знамо тачно колико их има. Ми као телевизија имамо и портал ТВ Алди. Осим наше телевизије, постоји и ТВ Прешево, која је приватизована и у свом саставу има и радио, али тренутно та телевизија није толико активна“, каже Исуф Мемети, директор приватне телевизије “Алди”.
Један од највећих проблема са којим се суочавају медији у Прешеву јесте економска одрживост.
„Главни проблем у медијима није само код нас, већ у целој земљи, а посебно у мањим срединама – проблем финансирања. Локални медији не могу да функционишу без подршке локалне заједнице, поготово општине. До 2015. године буџет општине Прешево за информисање је био око 25 милиона динара, док је у Бујановцу износио 40 милиона динара. Међутим, од 2015. године наовамо, буџет је драстично смањен, и сада се креће између три и пет милиона динара, максимално. Од 25 милиона је пао на 5 милиона и са таквим буџетом не можемо да имамо квалитетно информисање какво је циљ постојања локалне телевизије“, објашњава Мемети.
Додатни проблем је, како наводи, недовољна подршка из републичког буџета.
„Максималан износ који смо икада добили био је 800.000 динара. То је смешно за једну телевизију, сви знају колико је то трошка и колико је телевизија скупа ‘играчка’ што се каже“, додаје он.
И поред изазова, локални медији у Прешеву и даље играју важну улогу у информисању грађана, а одређене приче које покривају изазивају озбиљан друштвени одјек.
„Зависи од теме којом се бавимо. Једна од тема којом смо се бавили и која је имала велики одјек јесте брисање грађана из регистра, односно њихово исписивање из матичних књига. То је велики проблем. Друга тема је непризнавање диплома студената који су факултете завршили у Приштини. Од 2016. године наовамо, те дипломе се у Србији не признају, а велики број људи је завршио школовање и сада има диплома које не могу да користе за запошљавање“, истиче Мемети.
Иако је на Косову језичка баријера између Срба и Албанаца чест проблем, у Прешеву је ситуација нешто другачија. Као и његови суграђани, и Мемети сматра да комуникација између заједница не представља препреку. Међутим, истиче да би било корисно увести додатне образовне програме како би млађе генерације боље познавале оба језика, чиме би се додатно унапредила међусобна сарадња и разумевање.
„Што се тиче проблема језика и комуникације са другим националностима, ми у овој генерацији не видимо тај проблем. Навикли смо да комуницирамо на различитим језицима. Ако разговарамо са Србима – говоримо српски. Ако разговарамо са Ромима – такође користимо српски, јер већина њих тај језик разуме. Има и Срба који одлично говоре албански, тако да се лако разумемо. Што се тиче комуникације, немамо никаквих проблема“, објашњава Мемети.
Један од највећих проблема у Прешеву јесте одлазак младих, који све више не виде перспективу у овом месту.
„Разлог је што нису укључени у републичке институције, не гледају се као равноправни грађани. Не могу да конкуришу за посао на републичком нивоу, у неком министарству или државној институцији, њихове шансе су ограничене на рад у локалној администрацији. На нивоу републике то не долази у обзир и зато су изгубили наду и зато одлазе одавде. Ако се овако настави, за десет година Прешево би могло да постане као Медвеђа”, закључује Мемети.
Иако Прешево, према речима саговорника, носи терет економских изазова и административних препрека, свакодневни живот грађана показује да су сарадња и међусобно поштовање могући.
Зорица Воргучић
