Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Најава коначног обрачуна с Руговом
Занимљиво је да се појам „Балканија“ у вези са државном формом, помиње први пут у роману Брема Стокера „Тхе Ладy оф тхе Схроуд“ која је објављена 1909. Брем Стокер је познат као аутор романа „Дракула“ и „Затворника из дворца Зенда“ у којима је описивао југоисток Европе и Балкан да империјалних висина. „Тхе Ладy оф тхе Схроуд“ дешава се, иначе, у Црној Гори која изненадно добија новог владара – странца. У ту част организује се велики авио митинг на којем су присутне све земље региона. Током митинга развија се идеја како би све те земље могле да се повежу, ако не и уједине у ентитету који се зове – Балканија.
Од 6. до 8. априла 1997. био сам у групи извештача која је пратила тродневни српско – албански дијалог организован у Њујорку. Реч је била о скупу одржаном о Карнегијевој задужбини на коме су учествовали представници српских и албанских политичких партија с Косова као и амерички домаћини. На листи учесника скупа били су :
Из Србије – Вук Драшковић (председник СПО), Весна Пешић (председница Грађанског савеза Србије, Драгољуб Мићуновић (председник Демократског центра), Душан Михајловић (председник Нове демократије), Мирољуб Лабус (потпредседник Демократске странке) и Душан Јањић (директор Форума за етничке односе).
Косовски Албанци: Адем Демаћи (председник Парламентарне партије Косова), Абдулах Каријехдил (потпредседник ППК), Фехми Агани и Хидајет Хисени (потпредседници Демократског савеза Косова), Марк Краснићи (председник Хришћанскодемократске партије), бивши председник ПК СК Косова, Махмут Бакали и главни уредник дневника “Коха”, Ветон Сурои.
Америчка страна: Организатор из принстонског “Пројекта за етницке односе” др Ален Касоф и у својству посматраца – Рудолф Перина, Дејвид Филипс и Метју Палмер (Стејт департмент), Стивен Берг (Универзитет Брендајс), Роберт Хајден (Универзитет Питсбург), Дејвид Хамбург (Карнеги корпорација), Џон Скенлон (некадашњи амбасадор у Београду и саветник Милана Панића).
Било је предвиђено да на скупу буду и представници Социјалистичке партије Србије, али је тадашњи председник Србије Слободан Милошевић одлучио да не пошаље делегацију због тога што амерички домаћини нису обезбедеили да се и они виде с тадашњом државном секретарком, Мадлен Олбрајт, док је сусрет с представницима опозиционих партија био обезбеђен.
Скуп је организован на највишем нивоу. Учесници су одсели у гламурозном хотелу « Валдорф Асторија », где су приређене и вечере и пријеми. Новинарима је било онемогућено да прате шта се догађа иза затворених врата, али су у паузама и након сесија да могли да разговарају са учесницима.
Већина учесника из Београда и са Косова летела је у Њујорк истим авионом из Цириха. Ту је било ту и тамо сусрета и разговора пошто је реч о вишечасовном лету. Ја сам разговарао са Демаћијем, Аганијем и Бакалијем. Сви су били оптимисти пред овај сусрет и сматрали су да од њега не може да буде ништа лоше. Нису видели то као место и време где ће да се преговара, него као прилику за међусобно упознавање.
Током лета питао сам Демаћија откуда му је име „Балканија“ за његов пројекат конфедерације који је лансирао. “То је име које се слаже и римује са свим државама у региону – СрбиЈА, АлбаниЈА, МакедониЈА. Тако ће бити лакше да се пишу песме и стихови”, одговорио је шаљиво Демаћи.
Онда сам му испричао за Стокерову употребу његове конфедерације. “Одлично. То значи да ће пројекат да подрже и Британци када им ово будем испричао”, готово је ускликнуо Демаћи, па се Махмут Бакали окренуо и знатижељно нас погледао.
Није познато да ли је то доиста учинио, али већ на њујоршком аеродрому могло је да схвати да ова идеја неће бити прихваћена међу Албанцима.
Наиме, одмах по слетењу на њујоршки аеродром видела се импресивна сцена : читав шпалир америчких Албанаца од готово 100 људи сачекао је албанску делегацију и дуго је и најсрдачније поздрављао. Посебно је био поздрављен Демаћи, који је био на челу групе и ишао као први међу њима код сународника на аеродрому. Био је то истовремено и његов први пут у САД.
Уочи почетка њујоршких разговора, огласио се 4. Априла Стејт департмент који је недвосмислено јасно и једној и другој страни саопштио став САД.
“Неприхватљиво је даље кршење основних људских права косовских Албанаца, грађана Србије. То представља главну препреку унапређењу односа измедју САД и Србије. САД не подрзжавају сепаратизам или независност Косова. Ми поштујемо територијални интегритет Србије-Црне Горе. Ми подстичемо косовске Албанце да преузму улогу у политичком систему – у политичком и економском животу саме Србије. У исто време, ми позивамо владу Србије да уклони основне разлоге косовског сепаратизма – бруталност српске полиције, акте дискриминације према Албанцима, као и одбијање српске владе да се ангажује у озбиљном дијалогу са становниством Косова о њиховим бројним проблемима”.Вечера за учеснике скупа организована је на 4. спрату западног дела хотела – у салону “Конрад”, а на њој се очекивао и некадашњи државни секретар и преговарач о Југославији, Сајрус Венс. Организатори су, међутим, саопштили да због грипа неће моћи да буде на вечери, ни да присуствује сутрашњем скупу. Округли сто је почео у седишту Карнегијеве корпорације је на 26. спрату облакодера у Медисон авенији 437, у суперлусксузним пословним просторијама.
Учесници су стизали до 8.30 када је почињао радни доручак, а изашли тек после више од 14 сати непрекидних већања, негде око 10 увече. Сутрадан је одржана конференција за штампу на којој је представљено усвојено заједничко саопштење. Чуо сам да је током преподнева било повремено жестоких конфронтација око једног од два на крају једногласно усвојена заједничка саопстења. Нико није морао ништа даље да објашњава: о чему је реч видело се по смркнутим лицима појединих албанских представника и, црно на бело, у једној реченици саопстења о заједнички усвојеним ставовима где се каже да будући споразум о Косову мора да буде заснован, поред осталог, и на “успостављању регионалне стабилности кроз поштовање Хелсиншких принципа који се тичу граница”.
Демаћи је окупљним новинарима рекао на српском: “Ово у Њујорку била су три врло заморна, али и врло важна дана. Успоставили смо онај неопходни контакт и рекли смо скоро све сто смо мислили о једној или другој политици и о једним или другим ставовима. Али, нисмо се посвађали, нисмо изгубили контакт, нити смо изгубили меру. Значи, успели смо да створимо ону температуру и атмосферу које су потребне за решење овог ванредно тешког проблема Косова. Ви знате како стоји тај проблем Албанаца и Србије… Са ова два папира које смо усвојили, отворен је пут и за друге састанке, без обзира кад ће и како ће и ко ће да учествује. То је више него што сам се ја надао да ће моћи да се извуче са овог састанка… Иначе, ја лично не видим решење проблема Косова ни у оквиру Србије ни у оквиру Југославије, већ у виду једне конфедерације Србије, Црне Горе и Косова коју сам ја назвао ‘Балканија’, што је пројект који сам ја ставио на дискусију на Косову и са којим сам недавно упознао српску јавност преко ‘Наше Борбе'”, рекао је Демаћи. Овога пута није споменуо Брема Стокера.
Да би се разумело шта је то било све заморно, тешко и конфликтно, довољно је било да се чује оцена разговора од стране Вука Драшковића. “Изненадјен сам тврдим ставом свих албанских учесника. Они су првог дана хомогено одбацили сваку могућност ресавања косовског проблема унутар Србије, при чему нико од њих није желео да призна Србију као своју државу. Мислим да такав став наноси штету албанској позицији у очима медјународне заједнице. Шта они мисле, како би Американци реаговали кад би Кубанци сад објавили да хоће да отцепе Флориду од САД или Мексиканци да прогласе независност Јужне Калифорније?! Тако Вашингтон гледа и на ово њихово са Косовом… Имам, међутим, утисак да ће они на крају прихватити да се ови разговори преселе за даље на домаћи терен – у Београд, Пристину или Црну Гору. Свеједно”, рекао је Драшковић.
Разлике су биле велике, али тада је на делу још била снажна дипломатија. Овога пута, у споразуму о образовању ангажовао се Ватикан преко организације Свети Еђидио која је деловала у име монсињора Паље.
Долази до великог отпољавања у односима Албаније и Србије док је на челу владе био Фатос Нано. Приштински новинари су писали да је за пет месеци његове владе остварено више контаката са Београдом, него у време Енвера Хоџе и Саљи Берише заједно. Круна тог отварања био је сусрет Милошевића и Фатоса Нана у Београду. За то време коалиција СПС-а и ЈУЛ-а честитала је поводом победе албанских социјалиста на јунским изборима; југословенски отправник послова примљен је код председника Албаније, Реџепа Мејданија и министра унутрашњих послова Паскала Милоа.
У септембру 1996. Ругова и Милошевић су одвојено потписали Споразум о нормализацији наставе на Космету, после посредовања католичког удружења Свети Еђидијо. Тај споразум требало је да буде увод у каснији предвиђени “свеобухватни споразум” који би поставио Косово у оквире најшире аутономије, готово самосталности. Али, споразум је убрзо миниран.
– Ругова је направио фаталну грешку и де факто прихватио Милошевићев предлог аутономије за Косово. Албански преговарачи и миротворци из групе Г-15 и Г-4, после изненађујуће великог успеха који бележе албански народ и наоружани војници у борби против српских окупатора, поклекли су и пристали да се одрекну чак и Републике Косово, која би била у конфедералном односу са Србијом и Црном Гором. Тако нешто се очекивало од колебљиваца – изјавио је Демаћи, пошто Ибрахим Ругова није желео ни да размишља о концепту Демаћијеве конфедерације. Була је то најава коначног обрачуна с Руговом и преласка на страну Ослободичачке војске Косова.
Следећи озбиљан политички изазов с којим се Ругова суочио десио се с јесени 1997, када су студенти паралелног универзитета под вођством Аљбина Куртија, организовали прве масовне демонстрације у Приштини након 1989. Иако су студенти, који су захтевали да се врате у зграду Универзитета, извикивали пароле против српског режима, ове демонстрације су у великој мери представљале упозорење Ругови да његови ненасилни методи више не функционишу и да нове генерације губе стрпљење. Још више од овога, демонстрације су практично срушиле споразум о образовању и перспективе за какво – такво дипломатско решење косовске драме која се назирала. Оне су практично значиле заокрет ка рату и промену односа снага унутар вођства албанског националног покрета.
