Војнички селфи са Кошара и сан о слободи: Прелистали смо дечију књигу „Догодине у Призрену“ и ево шта у њој може да се научи.
Наоружани војник, црвена беретка, тенкови и икона цара Лазара уз пригодни поздрав „Догодине у Призрену“, можда звучи као неки пропагандни летак, али не – реч је о дечијој књизи и продаје се у свим великим књижарама. Да, стварно. Проверили смо.
„Догодине у Призрену. Сан о слободи“, наслов је књиге коју можете пронаћи у свакој већој књижари на одељку за дечију литературу. Објављена је пре пар месеци као штиво намењено читаоцима тинејџерског узраста, па зато нимало не чуди што је изазвала бурне коментаре по друштвеним мрежама.
Књигу потписује Александар Миљевић, а да не бисмо судили само по корицама, хајде да видимо шта издавачка кућа „Добро дете“ каже у опису који смо пронашли на свим онлајн сајтовима познатих књижара које је имају у понуди по цени нешто вишој од 1.000 динара.
„Пљачке, убиства, пребијања Срба… Рушење и паљење православних светиња…. Па како остати равнодушан на толику патњу, муку и тугу на нашем распетом Косову и Метохији.
Један дечак заспи слушајући познату песму Догодине у Призрену и усни повратак српске војске на Косово и Метохију. У његовом сну српски специјалци упадају у Пећку Патријаршију и Дечане да би спречили њихово уништење док не стигне главнина војске. Наши освајају Газиместан, Грачаницу и Приштину и сликају се пред празном америчком базом Бондстил. Он јасно види сузе радоснице код деце и војника у ослобођеном Ораховцу, коначно ослобођење свих наших светиња и тријумфалан улазак српских тенкова у царски Призрен. Уз овако леп сан о слободи млади читаоци ће имати прилику и да кроз кратке поучне приче, али и очитавањем QР кодова који ће их одвести до видео- садржаја, сазнају више о страдању Срба на Косову и Метохији, косовско- Метохијским светињама и песмама посвећених Косову.“
Шта каже аутор књиге?
Аутор књиге Александар Миљевић у изјави за Спутњик каже да сам поднаслов књиге “Сан о слободи” носи најјачу поруку, а наслов – “Догодине у Призрену“ је поздрав који је већ ушао у народ и он се јавља у сличним околностима по другом путу.
Први пут се тај поздрав, каже, ”јавио уочи ослобођења Косова 1912. такође у очекивањима ослобођења Косова”.
“Јевреји су се поздрављали тако очекујући повратак у своју свету земљу и ослобођење те земље коју су сматрали својом. Кинези су сто година чекали ослобођење Хонгконга и дочекали су. Индијци су дуго били под колонијалним ропством и ослободили се. И Србима који су дуго били под турским, а онда, додуше краће, под другим ропствима, сан о слободи је битна ствар јер док год људи сањају о слободама нису се предали. Они су можда заробљеници, али се нису предали”, тврди Миљевић.
Према речима аутора, књига “Догодине у Призрену“ први пут исцртава како би могао изгледати реалан повратак српске војске на Косову.
Нисмо били лењи па смо прошетали до најближе књижаре и проверили да ли је и даље у продаји. Ту је, на дечијој секцији, са све илустрацијама војника који праве селфи на Кошарама, удружују се са руским Козацима у нападу на непријатеља и у финалу ослободилачке акције заједно позирају испред празне америчке базе.
Фото: Цитy Магазине
Али то није све, открили смо и бонус додатак на свакој страници књиге. Наиме, скенирањем QР кода, књига вас води до видео-садржаја где читаоци могу да сазнају више о страдању Срба на Косову и Метохији, косовско-метохијским светињама и песмама посвећених Косову.
Ништа Хари Потер и Твајлајт, само мултимедијална забава са дашком ратне пропаганде. Нешто као „Орлови рано лете“, али за генерацију З.
„Премештања културних ратова међу најмлађу популацију“: Шта о књизи за децу „Догодине у Призрену“ мисле Срђан Драгојевић и Мухарем Баздуљ
Издавачка кућа “Добро дете” пре неколико месеци објавила је илустровану књигу “Догодине у Призрену – Сан о слободи” за децу узраста 10 + која се може пронаћи у свим боље опремљеним књижарама, дечијим радњама, црквеним продавницама а, како нам је једна од продавачица у књижари рекла, “интересената за ово штиво има”.
О чему је ова књига за коју је текст написао Александар Миљевић, а илустровао је Предраг Иконић, да ли је она за децу и шта из ње могу научити о својој скоријој историји?
Па, како се са корица овог издања поручује у питању су приче у слици и речи “о пљачкама, убиствима, пребијању Срба. О рушењу и паљењу православних светиња…
Па како остати равнодушан на толику патњу, муку и тугу на нашем распетом Косову и Метохији”, сугерише се са корица.
Називи поглавља су “Не дамо светиње“, „Сви у напад”, „Десант на Приштину“, „Повратак на Кошаре“, „Никад граница“…
Из књиге „Догодине у Призрену: Сан о слободи“ (Извор: Данас)
А, у најкраћем, радња књиге иде овако:
“Један дечак заспи слушајући познату песму ‘Догодине у Призрену’ и усни повратак српске војске на Косово и Метохију.
У његовом сну српски специјалци упадају у Пећку Патријаршију и Дечане да би спречили њихово уништење док не стигне главнина војске.
Наши освајају Газиместан, Грачаницу и Приштину и сликају се пред празном америчком базом Бондстил.
Он јасно види сузе радоснице код деце и војника у ослобођеном Ораховцу, коначно ослобођење свих наших светиња и тријумфални улазак српских тенкова у царски Призрен.
Уз овако леп сан о слободи млади читаоци ће имати прилику да кроз кратке поучне приче, али и очитавањем QР кодова који ће их одвести до видео-садржаја, сазнају више о страдању Срба на Косову и Метохији, косовско метохијским светињама и песмама посвећеним Косову.”
Насловница књиге „Догодине у Призрену: Сан о слободи“ (Извор: Данас)
Интересантна је и посвета аутора исписана на почетку књиге где он каже да је “’Догодине у Призрену’ посвећена свима који сањају о ослобођењу наше свете земље”, Косова и Метохије.
Како каже, “Јевреји су скоро 1900 година сањали повратак у своју постојбину уз поздрав ‘Догодине у Јерусалиму’. Кинези су 100 година сањали да од окупатора поврате Хонгконг. За то време су моћници који су једнима и другима ономад отели њихове земље или нестали или онемоћали.
Зато сањајте и не брините! Историја нам говори да се снови о слободи увек остварују. Догодине!”, поручује се на крају ове посвете.
Следе потом стихови традиционалне црногорске химне: “Онамо, намо… за брда она Милошев, кажу, пребива гроб! Онамо покој добићу души, кад Србин више не буде роб”, па одељак “Прогон свега српског”.
Главни јунак се зове Милан и делује, макар на слици, као дечак који прати, оно што можда “ми”, старије генерације, сматрамо донекле савременим трендовима. У углу Миланове собе је гитара, изваљен на кревету са слушалицама и мобилним телефоном на прсима слуша ваљда неки рокенрол.
Сад, доста необично делује то што му је, уместо постера неке музичке, филмске или спортске звезде изнад узглавља кревета икона, али добро, како књига одмиче, да не спојлујемо, видећемо да она има функцију.
Да ли је ово стварно књига за децу?
Мухарем Баздуљ, писац, новинар и преводилац, оградио се од прецизног одговора јер књигу, како каже, није видео, његов одговор се заснива на ономе што је досад прочитао у медијима.
– Одмах да се оградим и кажем: књигу нисам видео и мој коментар је заснован на медијским извештајима. У иностранству сам тренутно па не могу ни прошетати до књижаре да поменуту књигу барем овлаш прелистам. Принципијелно говорећи, као и код филмова који се, ако на специфичан начин третирају комплексне теме, не препоручују деци и малолетнима, тако и код књига упућених тој публици треба бити нарочито опрезан. Из неких потенцираних детаља, рекао бих да овде има елемената садржаја непримереног деци, али, понављам, нисам сигуран да и они нису тенденциозно селектовани. У свему је можда најзанимљивије видети ово као илустрацију премештања наших културних ратова међу (нај)млађу популацију. Старији су предубоко у својим рововима, ту остаје статус qуо, а победу односи наратив који тријумфује међу онима на којима свет остаје.
Из књиге „Догодине у Призрену: Сан о слободи“, исечено да се не види ГООДБYЕ БОНДСТЕЕЛ (Извор: Данас)
Редитељ Срђан Драгојевић, коме смо, као и Мухарему Баздуљу, послали текст Цитy Магазина “Војнички селфи са Кошара и сан о слободи“, подсећа да се дуго залагао да се у наш образовни систем уведе предмет Историја уметности и цивилизације, и то од првог разреда основне школе.
– Оваква књига је, ма колико опскурна била, само добар повод за ширу и важнију дискусију на тему коју афирмишем више од две деценије, а то је да је у нашем школском систему неопходан предмет Историја уметности и цивилизације и то од првог разреда основне школе. Оно сто је важно је могућност осавремењивања државног школског система. Ово друго се може подвести под производе који имају своје тржиште, и где закони тржишта функционишу. На нашем тржишту, са својим специфичностима, ове појаве нису ретке и могу се подвести под видове „експлоататион-а“ у популарној култури, заједно са бројним примерима мистицизма, нумерологије, теорија завере, експлоатације у домену популарне религије и слично. У успешним друштвима и задовољним, са самооствареним Грађанима, ово тржиште је нешто мање – закључује Срђан Драгојевић.
Деца памте приче из детинства
Како издавач наводи, „Добро дете“, едиција књига за децу „има за циљ да подстакне код деце развој оних особина које су одувек красиле велике и незаборавне личности – веру, храброст, доброту, истинољубље, несебичност, љубав… јер то је оно што истински испуњава човека и чини га срећним. Деца памте приче из детињства, везују се за те приче и њихове јунаке, и копирају их у свом животу па је врло корисно да им се док су још мала читају приче које промовишу врлине и добра дела, као и да им се када мало порасту поклањају књиге са таквим темама, да их сами читају.
Из књиге „Догодине у Призрену: Сан о слободи“ (Извор: Данас)
Јер каква нам одрасту деца, такав ће бити и свет у којем ћемо и ми и они убудуће живети“, поручује издавач.
Поред књиге „Догодине у Призрену – сан о слободи“, у едицији „Добро дете“ објављени су и наслови „Српски јунаци – Од Косовског боја до Кошара“ за децу узраста 8+; „Жене јунаци Великог рата“, такође за узраст 8+, као и „Кошаре – нови Косовски бој“ и „Срби против НАТО од 1991. до 1999. године“. Малишанима узраста 4+ намењене су „Приче о доброти“, а за оне 6+ „Приче о доброти 2“, „Приче о мајци“, „Кад је цар био мали“, док је деци која имају више од осам година намењено издање „Чуда божија“.
Александра Ћук, Уна Милетић
Александар Миљевић: Узалудно против српског сна о слободи
Од уторка 8. 8. до суботе 12. 8. моју нову дечију књигу „Догодине у Призрену – сан о слободи“ напали су сви најбитнији прозападни медији у Србији, а и неки у Црној Гори. Почело је на порталу Данасовог Цитy магазине са текстом под називом Војнички селфи са Кошара и сан о слободи: Прелистали смо дечију књигу „Догодине у Призрену“ и ево шта у њој може да се нађе. Наставило се предлогом новинарке ТВ Нова С да дам изјаву о својој новој књизи, а поводом „бурних коментара“ који су се против ње дигли на друштвеним мрежама, и хитним – у року од сат времена – доласку њихове ТВ екипе да узму моју изјаву. Морам признати да сам био изненађен том брзином, а сада схватам зашто су толико журили. Прилог, који можете видети овде , је емитован истог дана у емисији „Међу нама“ на ТВ Нова С у 18.30. Наравно, од моје изјаве објављен је само мањи део.
А онда као шлаг на торту у петак 11.08. на насловној страни дневне новине Данас, главног гласила друге Србије, се појавила најава текста против књиге под насловом „Премештање културних ратова међу најмлађу популацију“: Шта о књизи за децу „Догодине у Призрену“ мисле Срђан Драгојевић и Мухарем Баздуљ“ . Унутар новине је цела страна одвојена за тај текст, што је нарочито чудно када се има у виду да је у питању књига за децу. Тај текст су поред портала новине Данас одмах пренели портали Нова С и Н1 у Србији, и Антена М у Црној Гори, а непрестано добијам информације да се појавио на новим и новим прозападним медијима, па се управо огласио и познати Теофил Панчић у Времену, чији текст можете погледати овде.
Теофил Панчић: Културни гневник – 12. август 2023.
Извесна издавачка кућа „Добро дете“ објавила је сликовницу за десетогодишњаке и оне нешто старије „Догодине у Призрену“ (и још неколико сродних, али ова је изазвала највише пажње) чија је намена, колико се могло схватити, да подстиче патриотски дух у новим генерацијама Српчића.
А срж и срце патриотског духа је веровање да је „Косово срце Србије“ и да ће то заувек остати. Осим ако га нове генерације Српчића у срцу напусте и запусте. А да се то не би догодило – тврди „Добро дете“ које није дете, мада по свој прилици размишља прилично детињасто – свако младо Српче мора се на време научити да сања о повратку славне српске војске на српско Косово, заузимању Приштине и испражњеног Бондстила и, из неког разлога, посебно истакнутог Призрена.
Отуда, дакле, тај поздрав-лозинка „Догодине у Призрену“, који би требало да нам постане свакодневна узречица, па ће се онда пре или касније догодити. Тако је то с магијским мишљењем: оно почива на вери да се речи саме од себе оваплоћују, само им не треба сметати да делују.
Немам приговор, осим што ми није јасно зашто би се чекало до догодине? Може се у Призрен и одмах, а има се и зашто, леп је Призрен. Мада, опет, леп је, рецимо, и Плзен, а и пиво је боље. Важно је само не заборавити да, кад кренете у Призрен, тенк оставите код куће, да не прођете као они што су ишли тенком у Плзен. Уместо да оду на пиво.
Најзначајнији прозападни медији су напали једну књигу за децу?! Интересантно. Да видимо шта јој пребацују.
Текст на Цитy магазину практично не пребацује књизи ништа, једино се мало ишчуђава што уопште постоји. Али овај текст није ни имао за циљ да нешто пребаци књизи већ да закотрља причу, што се и десило. У ТВ прилогу Нове С је после моје јако скраћене изјаве о књизи говорио Саша Стефановић из Мреже организација за децу Србије, организације која умрежава грађанске иницијативе и организације повезане са децом, који је за књигу рекао да није за младе јер шаље проблематичне поруке о будућности коју нико не жели, будућности обележеним новим сукобима, као и да књига позива да нови нараштаји треба да раде оно што су њихови стари радили, а по њему то није добро. На ово могу само да кажем да је књига објављена услед муке и једа због прогона српског становништва на КиМ почетком ове године, са жељом да се тим људима пошаље једна порука охрабрења. Јер једина нада за те прогоњене људе да ће ти прогони некада стати је да се на КиМ врати наша држава и наша војска. А што се тиче тога да наша деца не треба да раде исто што и наши стари мислим управо супротно, да наша деца треба да се надахњују херојима који су 1912. године ослободили КиМ од вековног турског ропства, и да треба да преузму приступ тих наших великана, као што су Дучић, Ракић, Нушић и цела тадашња интелигенција заједно са народом, те да непрестано снују сан о ослобођењу КиМ, као и да када се прилика пружи тај сан и остваре.
Из књиге „Догодине у Призрену: Сан о слободи“ (Извор: Покрет за одбрану КиМ)
У Данасовом тексту о књизи се прво огласио Мухарем Баздуљ и био је врло одмерен и опрезан јер није видео књигу. Главно што је он истакао је: „У свему је можда најзанимљивије видети ово као илустрацију премештања наших културних ратова међу (нај)млађу популацију. Старији су предубоко у својим рововима, ту остаје статус qуо, а победу односи наратив који тријумфује међу онима на којима свет остаје.“ То је стварно одличан увид, што се од врло квалитетног г. Баздуља могло и очекивати. Потпуно се слажем са њим и немам шта да додам, осим да је до сада прозападни наратив о Србима као негативцима и губитницима преовладавао у Србији, и код одраслих и код деце, и да је време да се томе каже доста и стога ћемо се трудити да наш српски наратив победи у временима која долазе, а ова књига је само један камичак на том путу.
Потом је о књизи говорио познати редитељ Срђан Драгојевић рекавши да је књига опскурна (што значи небитна, маргинална), али да она може бити повод за причу о битнијим темама, као што је боље образовање деце о историји уметности и цивилизације, што ми је признајем било чудно, али ајде де. Такође је рекао да је ова књига производ која има своје тржиште и да овде закони тржишта функционишу. Тиме је признао оно што сви, и ми и они, јако добро знамо – да у Србији има много људи који желе повратак наше државе и војске на КиМ како би престао прогон тамошњих Срба и како би се вратио пун суверенитет Србије, што показују сва истраживања јавног мњења.
Александар Миљевић (Извор: Снимак екрана/Нова С)
О тексту Теофила Панчића у Времену немам шта да кажем јер он у њему ништа битно није ни рекао. Чисто да се и он огласи, да се види да је и он ту.
И за крај једна занимљивост. Драгојевић рече да је сама књига небитна. Па како онда да се тако небитна књига нађе на насловној страни Данаса, и да сви прозападни медији оркестрирано устану против ње, иако јој, ако пажљиво прочитамо шта јој пребацују, и нису нашли неке превелике мане? Па чему онда све ово?
Да није зато што је ова књига по први пут у Србији нацртала будућност које се Запад и његови клијенти у Србији јако плаше. Празан Бондстил! Сви знају шта ће се десити када америчких војника више не буде у региону да бране од 2000. године установљен поредак у коме су Срби дежурни кривци и свако се на њих може бацити каменом, и не само каменом. Када се томе дода да сви западни клијенти виде геополитичке промене које се на наше очи дешавају онда је јасно да су ови напади на књигу у ствари покушај да се успори неумитна промена која долази. Промена која ће донети слободу Србима на Балкану, а пад у опскурност/небитност свима онима којима је Запад омогућио да раде против српских интереса све ове године, и да од тога добро зарађују.
Из књиге „Догодине у Призрену: Сан о слободи“ (Извор: Покрет за одбрану КиМ)
Стога је ово само један узалудан напад на српски сан о слободи који је све ближи свом остварењу. Он се толико приближава да може да се деси још…
Догодине!
Александар Миљевић,
Писац књиге „Догодине у Призрену – сан о слободи“
(Покрет за одбрану КиМ, 13. 8. 2023)
Наслов и опрема: Стање ствари
