“Нисам хтела ни да их погледам. Ушла сам у судницу, а још раније сам зацртала у глави, ићи ћу по правду и до краја света ако треба”. Овако је, тихим гласом и са очима пуним суза, сведок Специјалног суда за злочине ОВК Драгица Божанић описала свој недавни излазак пред судије у Хагу, када се нашла у истој просторији са некадашњим командантима ОВК, Тачијем, Весељијем, Краснићијем и Сељимијем. Истим оним чији су војници у селу Оптеруша код Ораховца лета 1998. године киднаповали и убили Драгичиног сина Немању и супруга Младена.
Драгица није желела да се “сакрије”, да буде заштићени сведок, већ је једна од ретких до сада, која је под пуним именом и презименом сведочила о трагедији коју је доживела.
“Кад сам ушла у судницу нисам хтела да ухватим њихов поглед (прим. аут. Тачија, Весељија и других). Рекли су ми биће они са десне стране кад уђеш, али ја сам оно моје зацртала у глави – не треба ми да их видим. Ја идем по ономе што сам рекла првог дана – не одустајем, идем на крај света”, започиње причу Драгица Божанић, која нас је дочекала у својој кући. У соби, иза ње на зиду, слике супруга и сина које је киднаповала и убила ОВК. Званично, њихови посмртни остаци су пронађени 2006. године, али Драгица у то не верује.
“За нас нема правде. Дај Боже да је буде у Хагу. Сећам се да је око проналажења посмртних остатака све било нешто на брзину. Отишли смо на састанак у Београд, и рекли су ми да преузмем кости супруга, па сина кад пронађу. Тако су рекли. Ја сам рекла да није то весеље да скупљам ја породицу, сад супруга, па после сина. Онда су после неколико дана опет звали и рекли да су сада пронашли и кости мог сина, али не верујем да је то истина. И мали прст да су нашли од њега, ја бих то прихватила”, каже она.
На питање да ли мисли да ће ико икада одговарати за ове злочине, Драгица Божанић сумња у то.
“И не боли ме само то. Заболело ме је када су у нашим медијима после мог сведочења ставили моју слику уз Тачијеву. Зашто његову? Зашто нису ставили мог супруга и млађег сина. Не треба ми Тачијева слика поред мене”.
О животу у селу Оптеруша и томе што комшије Албанци нису желели да их упозоре шта им се спрема, Драгица тихо прича.
“Немам жељу да се вратим. Ишла сам тамо и са Еулексом, водили су ме испред капије наше куће и рекли да ако хоћу уђем у двориште. Немој да се бринеш ми смо ту, рекли су. Нисам могла да устанем из аута, као да ми је дошло двориште у крило и оне куће све. Нисам могла да се померим из кола и нисам хтела да изађем. Рекла сам не могу, неће душа да идем и не. Ми смо у Оптеруши живели заједно, Албанци и Срби. Мој супруг је радио у просвети. Предавао је српски, био је и заменик директора, директор. И ево докле је дошло. Био је добар са свима. Он није знао да каже ништа лоше никоме, да увреди, подвикне, ни својој деци, никоме. Ја сам зато питала, зашто комшије нису имале храбрости један да дође да каже склоните се. Нас није било много, осам мушкараца и осам или девет жена. Ови млађи што су били они су отишли мало раније, неколико месеци пре тога. Тако да нисмо били свесни шта ће да нас снађе”, каже Драгица.
Присећа се разговора са сином.
“А, ја кад сам рекла сину, иди имаш тетку у Призрену, у Младеновцу бабу и деду, ујке, иди. Он ме помазио по коси и рекао мама иди ти”, прича Драгица прстију побелелих од стискања, док вади слике из сећања.
Драгица Божанић није добила право на пензију супруга Младена, учитеља, којег је ОВК киднаповала и убила.
“Немам право на пензију супруга. Не знам како. Није ми јасно. Звали су ме, однела сам сву папирологију. Неколико дана касније су ми рекли да ја у Србији немам права на пензију мужа”, прича Драгица.
Чак и уколико бивши лидери ОВК буду осуђени у Хагу за почињене злочине, за њу ће то бити слаба утеха.
“Рекла сам, за мене може да буде све, али мог сина и мог мужа нема. Они који су у затвору они јесу у затвору, они ће да изађу, а где су моји, ко ће да ми каже, е ту су или ово се деслио овамо или овај је убио овога. Ни данас се не зна ко их је убио. Дај Боже да сазнам бар док сам жива. Што се каже данас јесам, сутра нисам, али јако ми је жао, тешко је да се искаже. Рекла сам само кад бих сазнала док сам у животу. Да је макар неко од њих остао жив, без обзира да ли се ради о мом супругу, сину или нечијем сину, или брату. Један да је остао жив да би сазнали шта се десило. Овако не верујем да ћемо да сазнамо”, завршава своју причу Драгица.
