Срби расељени из Ђаковице, али и верници из различитих средина, присуствовали су данас обележавању храмовне славе у манастиру Успења Пресвете Богородице и из града из кога су 1999. године протерани, поручили су да не одустају од повратка у родно место.
За Србе који су из Ђаковице протерани 1999. године долазак у родни, али више од 25 година “забрањени град”, има посебну емоцију.
Виолета Стефановић, рођена Ђаковчанка, уверена је да ће се Срби вратити у овај град.
“Осећај се не може описати речима, то треба доживети. Само треба имати стрпљења, биће нас много више. Само полако, да људи мало скупе храбрости. Помешана су осећања, неко још не може да сакупи снаге, да дође, али биће нас. Ајде да размишљамо о будућности, о лепим данима, и о томе да ћемо долазити овде, а можда се и вратити, ако не ми, бар нека наша генерација, наши унучићи, ако ништа друго. Неко ће се сигурно вратити”, рекла је Стефановић.
Наташа Прентић домаћица је славе у граду из кога је 1999. године избегла.
“Рођена сам овде и одрастала, живела до 1999. године. Осећања су помешана. Велика је радост доћи овде и бити са драгим људима који такође не живе овде као ја, али с друге стране, и велика је туга, јер ово је град у коме, осим наше Драгице, нема више Срба”, рекла је Прентић.
Брат игуманије Јоаникије Радош Глиџић дошао је из Трстеника како би за празник био у Ђаковици. Поручује да је дошао на “капију православља”.
“Прелепо је, утисци су лепи, осећам се испуњеним, драго ми је што сам дошао”, рекао је Глиџић.
Јелена Перенчевић из Липљана каже да је бити на данашњи дан у Ђаковици неописиво.
“Моја сестра је прошле године узела колач па смо тим поводом овде на слави. Сваки пут када када сам овде и када дођем осећај је посебан”, рекла је Перенчевић.
Литургијји у Ђаковици присуствовала је помоћница директора Канцларије за КиМ Милена Парлић која честитала свим православним верницима празник уз жељу да се из године у годину окупљају у што већем броју.
“Данас смо овде, окружени зидинама манастира Успења Пресвете Богородице у Ђаковици, али исто тако и на овом парчету раја на земљи окружени мирисом свећа, љубављу наших Ђаковчана, дечијом грајом, грајом ових људи који су се данас окупили овде у њиховој Ђаковици, обележавамо овај велики празник. Велики број Ђаковчана је данас овде са нама. Ја сам овде да нашој мати Јоаникији, која је чувар Ђаковчана, у овој овде светињи, која је чувар овог огњишта, у име директора Канцеларије за КиМ честитам овај велики празник, да честитам овим дивним људима који су се окупили у свом граду из кога су силом протерани, а који се, опет, сваке године окупљају овде на ове велике празнике”, рекла је Парлић.
Она је истакла да ће Канцеларија за Косово и Метохију наставити да помаже људе у расељеништву, јер је како је рекла, много важно је да се у обесрбљеним срединама, у оним срединама одакле су Срби силом протерани – окупљају.
“Докле год постоји српска рука која пали свећу, докле год постоји наша рука која окреће славски колач, где су молитвена уста која молитвено певају, дотле су те средине наше биле и остаће. Не само братство Епархије рашко- призренске, Срби у расељеништву, и овај народ који данас пали свеће за све оне који нису могли да буду данас овде, за све оне који су духом својим уз своју браћу и сестре, своје пријатеље, а нису могли да присуствују овде, сваким дамаром живе за свој вољени град, за своју Ђаковицу. Одавде, из наше Ђаковице, желим да свим православним верницима на Косову и Метохији и где се широм прославља у свим српским срединама честитам овај велики празник са жељом да се сваке године окупљамо у што већем броју”, истакла је Парлић.
Литургију у храму Успења Пресвете Богородице служило је братство манастира Високи Дечани као и свештеник из Гораждевца Ненад Нашпалић.
Стара црква Успења Пресвете Богородице спаљена је за време Мартовског погрома 2004. године. Обнова храма завршена је 2011. године када је и црквени комплекс проглашен манастиром Успења Пресвете Богородице.
