Постоји одговор на то питање: многи садашњи наши епископи, интелектуално корумпирани „евхаристијским богословљем“ – које су разне службе протуриле у Цркву преко фанариотских теолога (и многих из руске емиграције) – не виде више себе као пастире, спремне да живот свој положе за своје стадо, но као оне који дају смисао постојању стада. Проповедају о љубави, о евхаристији, баве се честим причешћивањем… док се народ топи и нестаје, док држава пропада.
Понекад дају неко млако саопштење, чија је једина порука заправо да они неће ништа стварно учинити, него да то препуштају надлежнима – колонијалној управи. Тешко је ту наћи нешто од духа св. Амвросија Миланског или св. Јована Златоустог. Можда је „евхаристијско“, али светоотачко свакако није.
Добро би можда било да се овде подсетимо, да су Срби извели ономад своју револуцију – Први и Други устанак – без епископата. Тада су епископи у српским земљама били листом фанариоти, који су бринули цариградске бриге, а нису се много освртали на страдање своје пастве. Револуцију је извео српски народ са својим поповима – протом Матејом Ненадовићем, протом Николом Смиљанићем (нисмо род) и осталима. Без епископа.
Господ над војскама је властан да подигне пастире и судије своме народу.
Мислите о томе, господо хришћанска.
