Највећи теоријски, типолошки, методолошки, па и методички допринос професора Предрага Пипера србистици, русистици, славистици и лингвистици уопште представља његова концепција функционалне граматике, коју је развијао више од четири деценије. Њени зачеци сежу још у давну 1977. годину, када је одбранио магистарски рад о просторним падежним значењима у руском и српском језику. Ову синтаксичку тему Предраг Пипер је обрадио семантички, увиђајући смисаоне опозиције у оквиру значења простора.
Важан део живота професора Предрага Пипера био је наставнички рад. Стално је био окружен својим студентима. Седамнаест пута је био ментор за израду докторске дисертације. Сви његови ђаци памтиће састанке на којима их је окупљао и разговарао са свима заједно о темама њихових доктората, али и о науци и животу уопште. Такви научни кружоци, необични у нашој средини, повезивали су млађе нараштаје у незваничну школу Предрага Пипера. Однос са студентима разумео је као узајамно давање. Записао је: „Велика је привилегија професорског позива то што су у близини професора стално и у већини млади људи. Многи од њих можда и не претпостављају да је процес узајамног давања и добијања у односу на њихове професоре обостран. Студенти шире на све око себе, па и на професоре, свој младалачки полет, свежину мисли и осећања, смелост суда заснованог више на бистрини ума и интуицији него на научној начитаности.ˮ Само они који раде с младим људима знају шта значи чиста мисао младог човека, неоптерећена ставовима ауторитета – понеко право питање, сасвим спонтано постављено, које отвара сасвим нову визуру или осветљава неко питање из сасвим новог угла.
Академик Предраг Пипер био је човек науке и врсни професор, али осим својих књига и својих студената, бавио се и актуелним друштвеним и политичким питањима у Србији. Био је изузетно одговоран, посвећен и окренут правим вредностима. Сматрао је да се стално треба преиспитивати и проверавати да ли смо учинили довољно за себе, своју струку и своју земљу: „Не мислим, дакле, да је једини спас у економским и политичким реформама, којима бисмо све више личили на своје тлачитеље, него, пре свега, у систему вредности који смо умногоме напустили и којем треба да се вратимо, да га обнављамо и учвршћујемо. Ако се већина народа окупи око правих вредности и чврсто се за њих заложи и интелектуално, и емотивно, и оперативно, потребна решења ће се наћи. Без посвећености се ништа велико не може постићи. Свако од нас пре него што потражи кривце у другима, може се запитати да ли је учинио све што може, а пошто вероватно није, да почне од себе, барем од развијања сопствене добронамерности.”
Све што је очекивао од других још више је задавао самом себи па се стално преиспитивао и, иако је имао богатију библиографију од скоро свих српских лингвиста, мислио је да није довољно урадио, па је журио да уради више и боље. Такмичио се са самим собом. Скроман, тих и господствено одмерен какав је био, дубоко је проживљавао духовно посрнуће у којем живимо, али је оптимистички гледао на будућност: „Живимо у времену потрошених великих идеја (скоро свих), а у будућности се још и не назире који ће концепт (неки стари, обновљени или сасвим нови) опет окупити људе и покренути их према нечему, надам се, бољем и племенитијем од онога што је сада у врху преовлађујућег система вредности. Дакле, видим да ствари сада иду с лошег према горем, али верујем да ће иза тога бити боље. Бићу срећан ако дочекам да видим бар почетак тога бољег.”
Српска славистичка заједница чуваће успомену на академика Предрага Пипера. На меморијалним предавањима подсећаћемо се његових идеја и изнова се инспирисати његовим истраживањима.
Председник Савеза славистичких друштава Србије
