Ове године навршава се двјеста десет година је од рођења Петра II Петровића Његоша, највећег пјесника српског језика од Светог Саве до данас.
Можда, као и Свети Сава и Његош је већи и значајнији данас него што је икада био.
Док је света и вијека, српског народа и српског језика славиће се његов долазак на овај свијет.
Највећи духови и умови уступили су му почасно место и таква једнодушност у погледу нечије величине није запамћена у српском народу.
„ Ловћен нам је олтар свети/На Ловћену Његош спава/Најмудрија српска глава“ – пјева се свуда, где има Срба, зато мислимо да је овогодишњи назив академије потпуно у складу са светим Његошевим завјештањем.
Сем Светог Саве и Косова нема трећег, осим Његоша, око кога се окупља сав српски род.
Није ни мало случајно „Горски вијенац“ често памћен наизуст, у српском народу, нарочито у Његошевој Црној Гори присутан и прихваћен као „пето Јеванђеље“.
У писму скоро упокојени писац Милован Данојлић из Париза 18. фебруара 1987.г говорећи о свом родном крају Шумадији свједочи: ,, У кући нисмо имали Свето Писмо, али „Горски вијенац“ јесмо.“
У тексту о Светом Петру Другом – Пустињаку Цетињском, његов насљедник данас наш највећ живи пјесник академик Матија Бећковић пише: ,, Седам сахрана, кршење његовог завета, ломљење и лумбардање гроба, рушење гробне цркве, клеветање, скрнављење, цензурисање, притицање у помоћ његовом песмотвору с два нова слова, свлачење с неба на земљу и укључивање у актуелна безакоња и крвопролића, уписивање у стране и странке, век и по после смрти, само су поглавља његовог житија. Рушење капеле на Ловћену, за коју је он поставио први камен и рекао – „овде ме копајте“, најварварскији је чин времена које је обиловало небројеним варварствима.
Његошев аманет, да се сахрани на врху Ловћена, има најдубљи смисао. Он је желео да заувек почине не само на највишем врху свог завичаја, него и на месту највеће дубине његовог дела.“
Његошева задужбина
Црква Св. Петра Цетињског је била Његошева задужбина, подигнута по његовом упутству и за вријеме његовог живота (1846. г), на мјесту које је сам обиљежио и изричито завјештао да у њој буде сахрањен. Свима је познато његово аутентично завјештање, тј. аманет и потоња жеља: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит’, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.”
Од тада нам је постао Ловћен олтар свети. По свједочењу савременика, познатог Вука Врчевића: „Његош ју је дао обијелити (цркву) и сваке се године по његовој заповиједи Литургија служила у њој за душу неумрлих црногорских јунака.”
Како је изгледала капелица до њеног разарања 1916.г. постоје бројне фотографије, слике и цртежи и не треба измишљати ,, топлу воду“ како би требала да изгледа капелица када се буде обнављала.
Прво разарање 1916.г.
Познато је да је црквица Св. Петра Цетињског први пут срушена од Аустријанаца, у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године са ратног брода ,, Франц Јозеф”, послије освајања Ловћена (11. јануар 1916. г) ради подизања на њеном мјесту споменика (висине „од 16 до 32 метра”) Фрањи Јосифу „као генију побједе и славе”. Тим поводом је био расписан конкурс на коме је узело учешћа 17 умјетника на изложби у Херцег Новом, на царев дан (дан Фрање Јосифа, 18. августа).Комисија је одобрила пројекат сликара архитекте Марка Рашице из Дубровника. Поводом капитулације Црне Горе 1916.г, издата је Медаља на којој је приказан Ловћен без капелице, а у подножју је приказана мачем прободена аждаја која симболично представља поражену православну Црну Гору.
Окупаторска власт, међутим, видјевши своју пропаст 1918.г., понудила је обнову цркве . Митрополит Митрофан Бан , обавијестио је Окружног аустроугарског заповједника (1918) да је „Ловћенска капела посвећена по канонским прописима Св. Православне Цркве и као таква стоји под мојом управом и старањем”, да се „сагласно црквеним канонима никакве обнове на црквама не могу учинити без споразума и благослова надлежног архијереја”.
Да је црква остала у рушевном стању види се из акта Пароха дугодољског са Његуша Ђура Пејовића, бр. 9, од 22. октобра 1921. године, који је био надлежан за цркву на Ловћену, у коме Комисија за процјену штете на Храму констатује, поред осталог, да ће се црква, уколико остане у таквом стању, „наредне зиме срушити у Копривну валугу”.
Обнова цркве на Ловћену и пренос на Ловћен Његошевих костију 1925.г.
Обнову цркве на Ловћену и пренос на Ловћен Његошевих костију, покренуо је насљедник Митрофана Бана, Митрополит црногорски др Гаврило Дожић, на Архијерејском Сабору, 19. новембра 1920. Пошто се 1921. г поклапала са седамдесето – годишњицом Његошеве смрти, Сабор је донио одлуку да се те године оправи црква и пренесе у њу Његош, „уз учешће Цркве и државе”. У том циљу, 21. фебруара 1921. г основан је на Цетињу Одбор за обнову и пренос, под предсједништвом Митрополита др Гаврила Дожића. Док су радови на обнови цркве и изградњи пута до врха Ловћена почели у јулу 1924, Митрополит Гаврило је обавијештен од београдског члана Одбора – Јелене Лазаревић да је Краљ одлучио да на Ловћену подигне споменик-маузолеј Његошу (и да га је већ наручио), према пројекту Ивана Мештровића, којега је скица објављена у „Новој Европи” те године. Затраживши аудијенцију код Краља, Митрополит га је обавијестио да Црква не може прихватити Мештровићеву капелу – маузолеј, не само што она као таква не одговара једном Православном Епископу, него што би то било и директно гажење посљедње воље Петра II Петровића Његоша. Краљ је прихватио овакву аргументацију и захтјев да се обнови црква-капела у свом првобитном облику. При томе је Краљ обећао да ће обезбиједити потребна средства за обнову цркве, како би се „одужио своме великом рођаку”.
По свједочанству инжињера Велише Поповића из Подгорице, извођача и руководиоца радова на обнови храма (1925), архитекта Перо Поповић, обрађивач пројекта при Министарству грађевине у Београду, „био је добио строг задатак да обновљена црква буде што је могуће идентична са порушеном црквом, како по обиму, тако и по изгледу” – што је и учињено. Инж. Поповић такође потврђује да је приликом преузимања дужности (од инж. Луцијана Стеле) на овом објекту примијетио да је основа (површина) предвиђена за олтар цркве била сувише мала, а „инж. Стела ми је рекао да ту површину није могао повећати јер му је наређено да обновљена црква мора бити на темељима срушене, те да нова буде у свему идентична са старом, како по облику, тако и по изгледу”, чега се он „строго придржавао”. Исти инжињер Велиша Поповић каже и то да је „читав камен од старе цркве прикупљен и утрошен за нову цркву” као да је и нови камен узет „из каменолома са мјеста званог ‘Златарица’ на Ивановим Коритима”. Поред уграђивања старог камена у храм, у њега је уграђена, у олтарској апсиди, и стара плоча – жртвеник, на коме је служена Литургија, како у старој, тако и у обновљеној цркви, што потврђује да је она заиста била храм, а не никако просто гробни споменик, како је то тврђено приликом новог рушења цркве (1972).
Капела је обновљена по пројекту руског архитекте Николаја Краснова, личним средствима краља Александра Карађорђевића, једног од Његошевих потомака. Црква Светог Петра Цетињског са Његошевом гробницом свечано је освећена 21 септембра1925.уз присуство краља Александра Карађорђевића, Светог владике Николаја Велимировића (+1956) и бројних значајних политичких и јавних личности југословенске заједнице онога времена.
Други покушај разарања капелице на Ловћену априла 1942. г.
Његошеву задужбину на Ловћену је априла 1942. године италијански окупатор топовима гађао с Орлова крша изнад Цетињског манастира и знатно је оштетио. Тадашњи Митрополит црногорско-приморски Свети Јоаникије Липовац се актом бр. 454 од 14. априла 1942. обратио Пирцију Биролију, гувернеру Црне Горе, у коме наводи „да је гроб Митрополита- пјесника Његоша велика светиња за наш народ”, тражећи да стручна комисија утврди штету и да „наредите да штета буде оправљена”.
Друго разарања капелице на Ловћену 1972. г.
Како се и зашто се послије Другог свјетског рата Влада НР Црне Горе 1952.г. поново обратила, преко свога предсједника Блажа Јовановића, Ивану Мештровићу, за остварење првобитне одлуке Краља Александра Карађорђевића о подизању споменика-маузолеја Његошу на Ловћену спада у једно од најпроблематичнијих и најтрагичнијих поглавља новије црногорске духовне, културне и политичко- друштвене историје. Бесудност и проблематичност тога чина је утолико већа и ирационалнија што је Његошева ловћенска капела, односно храм Св. Петра Цетињског, у његовом обновљеном виду из 1925. г. одмах послије рата унесена у грб Народне Републике Црне Горе, и што је Његошева капела касније била стављена под заштиту државе, као културно-историјски споменик, уписана у цетињски регистар заштићених непокретних споменика културе, рјешењем бр. 01-770/1 од 7. јула 1961. г од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе.
Прве посљератне ученичке демонстрације у Црној Гори организоване су против митрополита Данила (Дајковића) 18. марта 1969.г. због његовог противљења рушењу цркве Светог Петра Цетињског и Његошеве гробнице на Ловћену. Ово је представљало класичну злоупотребу дјеце у политичке сврхе.
Послије протеста ученика, организованих од стране Комитета омладине и од Општинског комитета СКЦГ, црква Светог Петра Цетињског и Његошева гробница на Ловћену, који су неколико година раније били Законом проглашени 1961,г. за споменик културе под заштитом државе уз благослов тог истог Завода за заштиту споменика културе из 1969.г.биће срушена 1972.г. на празник Св. Кирика и Јулите
Све је то далековидо овјековјечио наш највећи сликар Петар Лубарда 1969.г. Приказао је разјарену неман која руши завјетну цркву Светог Петра Цетињског и Његошеву гробницу на Ловћену, и слику назвао ,, Сумрак Ловћена”.
Из тог бесудног времена остало је за памћење име Иса Махмутовића, човјека друге вјере из Бијелог Поља који је одбио да руши православну Светињу. Посмртно одликовање од Митрополита Амфилохија уручено је његовом сину из Париза Ћазиму приликом освећења Храма Светог Петра Ловћенског Тајновидца у Бару 2017.г.
Против рушења Његошеве задужбине тадашњи Митрополит Данило Дајковић је поднио тужбу. Судски процес је трајао од 1970. до 1982, када је он био приморан да повуче тужбу чувши ријечи Видоја Жарковића (тада члана Предсједништва СФРЈ): „да сви судови могу донијети одлуку у његову корист, црква се на Ловћену неће градити”.
Тужбу је био поднио и законити насљедник династије Петровић, унук Краља Николе, на кога је и званично била пренијета у егзилу титула насљедника трона (1921), књаз Михаило Петровић, у своје име и у име породице и братства Петровића. Судска фарса по његовој тужби је одуговлачена до рушења цркве и завршетка маузолеја. Одбијена је као „неоснована” 1973.г. иако су била већ разорени црква и гроб 1972,г, да би њему била саопштена вјеровали или не тек пет година послије тога 1977. године. У својој тужби књаз Михаило између осталог наводи: „да нема примјера у свијету да се Завјет и аманет народних великана, какав је генијални Његош, од потомака не поштује и не брани од сваког напада и уништења”, као и да покретањем и вођењем судског поступка жели „одбранити од рушења и уништења цркву Св. Петра и гроб Владике Рада на Ловћену”.
Но, без обзира на Његошеву вољу и аманет, на разум, савјест, отпор најзначајнијих тадашњих посленика духа и културе, не само што је маузолеј подигнут, него је и Његошева задужбина срушена без остатка. Нијесу уважене ни одлуке једанаесточлане стручне комисије (1966) да се маузолеј подигне на Цетињу, као ни мишљења многих других људи од струке и науке, истог садржаја.
Реплике разорене Ловћенске капелице
Пошто је срушена на Ловћену капела се умножава , као „у време кад су цркве летеле“ појављује се на другим висовима.
Од разарања цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену 1972.г. до данас саграђено је или започето 20 реплика разорене Ловћенске капелице у: Црној Гори, Србији, Републици Српској, Републици Словачкој и у Сједињеним Америчким Државама
Храмови у Црној Гори
Митрополија црногорско – приморска
1-Црква Светог Петра Цетињског – Прчањ
2-Црква Преображења Господњег на Кључком Тавору код Колашина
3-Црква Светог Петра Ловћенског Тајновидца у Бару
4-Црква Светог Цара Лазара на планини Лукавици код Капетановог језера у Ровцима
5-Црква Светог Свештеноисповједника Патријарха Гаврила Дожића у мјесту Врујци у Морачи
Епархија Будимљанско – никшићка
6-Црква Светог Апостола Луке у манастиру Косијереву
7-Црква посвећена трећем обретењу главе св. Јована Крститеља у Долима – Пива
8-Црква Светог Јована Крститеља у Вишњића долу
9-Црква Светог Великомученика Георгија у Ђорђевом ( Чолановом) долу на Сињајевини
10-Црква Свете Петке у мјесту Острељ код Бијелог Поља
11-Црква Свете великомученице Марине (Огњена Марија) у мјесту Окладима код Бијелог Поља
12-Црква посвећена Сабору Светог Архангела Гаврила у мјесту Сеоце код Андријевице
13-Црква посвећена Св. Илији у Његош планини на имању Петровића
Храмови у Србији
14-Црква Светих Великомученика Георгија и Димитрија на Багдали у Крушевцу
15-Црква Богородице Тројеручице у манастиру Богоштица код Крупња
Храмови у Републици Српској
16-Црква Преподобномученице Параскеве (Трнове Петке) на Ђурђев-граду у Зворнику
17-Црква Силаска Светог Духа на Апостоле на Крстима у селу Петровићи – Горњи Браинци код Шековића
18-Цркве Свете Петке на Чемерну
Храм у Словачкој
19-Црква Светог Василија Острошког Чудотворца на Карпатима у Словачкој
Храм у Сједињеним Америчким Државама
20-Црква Светог Николаја Жичког у Сједињеним Америчким Државама, у Колумбусу (држава Охајо)
Маузолеј је”дивљи објекат” на узурпираном земљишту
Приликом разарања цркве Св. Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену и изградње Маузолеја направљено је више крупних, суштинских и формално правних огрешења и то:
– узурпација посједа имовине Митрополије црногорско – приморске
– рушење црквице – капеле, регистрованог културно -историјског споменика
– подизање објекта – маузолеја ван свих урбанистичких планова.
– подизање објекта – маузолеја на туђем посједу без претходног одобрења власника тј. цркве
Логично је да се данас питама – гдје се данас налазе остаци цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба са Ловћена ?
– Камење је незаштићено и разбацано у близни Дјечијег одмаралишта на Ивановим Коритима
– Дјелови ентеријера капелице и посут мазутом рељеф Св Ђорђа, који је крсна слава Петровића Његоша, налазе се у котларница здраде Престонице Цетиње
– Дјелови од Његошеве гробнице налазе се у дворишту и кули Биљарде у Народном музеју Црне Горе на Цетињу
Закључак – захтјеви и предлози Митрополита Амфилохија
У писму предсједнику Владе Црне Горе из 2012.г. поводом прослављања двјестогодишњице од рођења Његошевог Митрополит Амфилохије се пита и закључује сљедеђе: ,,Откуда је, пак, дошло до те чудне симбиозе мештровићевског фараонско-римског паганског духа вајарства (надахнутог савременим му западним наци-фашистичким монументализмом) и стаљинистичко-брозовског соцреализма, тј. духа такве „митоманије”, јасно се види из говора Вељка Милатовића на отварању маузолеја, 28. јула 1974. године. Да бисмо се, по њему, вратили „аутентичности и изворности” Његоша, „дужни смо да тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије…” Иза рушења, дакле, православне цркве Св. Петра на Ловћену, као задужбине Његошеве и Његошевог дјела, скрива се, у ствари, дух и идеологија рушења самог „Горског вијенца” и свеукупног истински аутентичног дјела Његошевог, а не само свјесно гажење његове воље и тестамента. Овдје у потпуности важи оно што је записано тих трагичних година: „Ријетко је у доба мира толико силе примијењено против толике невиности.”
Све ово горе наведено, као и много шта друго, јасно потврђује да је питање Његошеве задужбине и завјештања на Ловћену остало отворено и да представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе од тоталитарног насљеђа претходне власти и зацјељења дубоке ловћенске ране, као и да је његово разрјешење битно ради истинског повратка праву и правди и будућности Црне Горе и њеног свеукупног народа.
У својству законитог насљедника Митрополита Петра II Петровића Његоша, заштитника и чувара свих православних црногорских светиња, Митрополит црногорско – приморски др Амфилохије Радовић обратио се Влади Црне Горе захтјевом АЕМ бр. 970 25. 6. 2012. г. у којем пише сљедеће:
а) Захтијевамо обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца Петра II Петровића Његоша. Ако није могуће подићи је на истом мјесту (изгледа да је то атријум маузолеја) на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године, подићи је у непосредној близини, на простору између изласка из (чудовишног) тунела и атријума маузолеја (ту постоје два проширења, на стази према маузолеју, потпуно адекватна за величину изворне Његошеве задужбине, без касније [1925] дограђене ограде).
б) Стручни Одбор за обнову храма Св. Петра и испуњење Његошеве воље и завјештања, који ће основати Влада, обнављаће изворну цркву, каква је била прије аустријског рушења (1916), користећи при том искуство великог архитекте Николаја Краснова, као и сачувани материјал срушене цркве на Ивановим Коритима, олтарски жртвеник – плочу из прве цркве, сачувану (1925) у обновљеном храму, као и остале еле- менте из њене унутрашњости (похрањене, надамо се, и сачуване у Биљарди и Котларници зграде Цетињске општине).
в) Мештровићев маузолеј остаје на свом мјесту, као израз духа свога времена, и њему сагласног митоманског тумачења Његошеве личности и дјела, само са том битном разликом што ће земни остаци Владике Рада бити по шести пут ексхумирани (надамо се и посљедњи), ослобођени из маузолејског подрума (=утамничења) и враћени у његов храм. Једино тако ће бити враћено Његошу, његовој аутентичној личности и дјелу централно мјесто на Ловћену, сагласно његовом завјештању и његовој жеђи за слободом од свих физичких и метафизичких окова. Од тога, њиме замишљеног и саграђеног споменика заиста „већег и постојанијег споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго нег’ мале гомиле камења према Ловћенском врху, према томе Владичином споменику. И када на овом свету нестане брегова и људи, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика (Љуба Ненадовић, О Црногорцима, 1881).”
г) Надамо се да ће Влада Црне Горе, свјесна своје државотворне одговорности и одговорности према Његошу, имати далековидости и спремности да зацијели дубоку и предубоку Ловћенску рану, ако не ради чега другога, а оно из бриге за братско помирење православног корпуса Црне Горе, за васпостављање права и правде у њој, а тиме из бриге за њену истинску будућност. Једно је од сунца јасније: Ко смогне да то учини, уписаће себе неизбрисивим словима у историју Црне Горе и људскости. Јер тим чином несумњиво ће бити скинуто проклетство Митрополита Петра II Петровића Његоша са Црне Горе и уопште са његовог потомства.
д) Обнова храма Св. Петра Цетињског на Ловћену и испуњење Завјета Његошевог представља неминовност васпостављања у Црној Гори истинске етичности и праведности „које држе земљу и градове”. Апсолутно је сигурно да ће се то догодити, прије или касније; зато је историјска прилика дата нашем покољењу да управо оно то учини, свога образа ради и будућности ради Његошевске Црне Горе. То ће бити и најбоља провјера ријешености Црне Горе да се на правилан начин укључи у заједницу европских народа, у друштво права и правде Божје и људске, као и у Његоша достојно обиљежавање двјестагодишњице његовог рођења.“
Наш предлог – Духовна дјеца Светог Саве да упишу Светог Петра II Ловћенског Тајновидца у диптих светих Српске Православне Цркве
Својевремено је свечаним литургијским уношењем иконе митрополита Петра Другог Петровића Његоша од стране тадашњег игумна Цетињског манастира Методија Остојића и архимандрита Кирила Бојовића у Цетињски манастир 19. маја 2013.године, овај дан на нивоу Митрополије црногорско – приморске установљен као датум његовог празновања као Светитеља Цркве Божије.
Надамо се да ће садашњи Владика будимљанско – никшићки Методије Остојић, у чијој епархији је за вријеме владике Јоаникија Мићовића изграђено највише реплика Његошеве капелице, бити савременик чина да духовна дјеца Светог Саве упишу Светог Петре II Ловћенског Тајновидца у диптих светих Српске Православне Цркве, јер више од два вијека чекамо, да се дорекне оно што је време давно рекло.
Све нам то даје преизобиље разлога, да ове године, у којој празнујемо 210 година рођења овог изабраника Божијег, молитвено се обратимо овом Цетињском и Ловћенском Боговидцу и Великомученику:
Свети Петре II Цетињски Пустињаче и Ловћенски Тајновидче, Божији одабраниче, моли Бога за нас.
Моли се Светитељу, да васкрсне гроб твој и храм Светог Петра твога Стрица, да васкрсне народ твој !
Доста је било онога – што бити не може. Нека сад буде оно – што бити мора !
Бијело Поље, 27. јануар 2023.г Ј
