Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Адв. Момир Радић: Још једном о слободи мишљења, из правног угла

(Фото: РТВ)

Након спорне изјаве председника САНУ у вези са Косовом и Метохијом, видео-обраћањем се недавно обратио и академик Матија Бећковић, наводећи:

Неки као и он сам [председник САНУ Владимир Костић] сматрају да је то његово лично мишљење на које он има право, а други да мишљење председника Српске академије наука и уметности не може бити лично.

С обзиром да је то питање правно регулисано, али је – како ми се чини – остало недовољно разјашњено у јавности, мислим да га треба појаснити.

  1. У Србији начелно влада слобода изражавања. Али, према члану 10. став 2Европске конвенције за заштиту људских праваи основних слобода – та слобода повлачи са собом „дужности и одговорности“ и може се подвргнути формалностима, условима, ограничењима и казнама прописаним законом у интересу заштите територијалног интегритета“ и „националне безбедности“.
  2. Кривични законик Републике Србије прописује нпр. у члану 306. кривично дело „Признавање капитулације и окупације“, по коме се затворском казном од најмање десет година кажњава „грађанин Србијекоји потпише или призна капитулацију илиприхвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела“.

Поред тога, само у изузетним случајевима, када је друштвена опасност велика, наш Кривични законик предвиђа да је кажњиво и сáмо припремање дела (тзв. кажњиве припремне радње). То је случај и за ово кривично дело (из чл. 306). Тако је забрањено и кажњиво чак и припремање дела (чл. 320, ст. 2 у вези са ст. 1 и чл. 306 КЗ), које се нпр. састоји се у: „отклањању препрека за извршење кривичног дела, у договарању, планирању или организовању са другим извршења кривичног дела или у другим радњама којима се стварају услови за непосредно извршење кривичног дела“.

Иначе, као посебна кривична дела су предвиђена још и „угрожавање независности“ (чл. 305), „угрожавање територијалне целине“ (чл. 307), „повреда територијалног суверенитета“ (чл. 318) и сл.

  1. С обзиром да је уредник спољне редакције швајцарског листа ТагесанцајгерЕнвер Борели у свом напису „Неуролог који нервира националисте“  (https://www.tagesanzeiger.ch/der-nervenarzt-der-nationalisten-nervt-450399461448)  критичаре изјаве председника САНУ портретисао као националисте (sic.), који му пребацују велеиздају (Landesverrat), и практично пребацио кривицу за распад СФРЈ на Србију и САНУ (реченицом: „Ова хистерична реторика мобилисала је националистичке хушкаче у другим деловима Југославије“не помињући притом уопште изјаве и улогу Месића, Туђмана, Изетбеговића, Геншера, Кинкела, Лончара, Зимермана и сл), заинтересовало ме је да ли можда у мултиетничкој и конфедералној Швајцарској кривично законодавство допушта отцепљење и пропаганду отцепљења дела територије? Одговор је: не. Швајцарски кривични законик предвиђа да су кривина дела велеиздаја (Hochverrat, чл. 265), напад на државну независност (Angriffe auf die Unabhängigkeit der Eidgenossenschaft, чл. 266) и инострани подухвати и настојања у циљу нарушавања безбедности Швајцарске (Gegen die Sicherheit der Schweiz gerichtete ausländische Unternehmungen und Bestrebungen, чл. 266 bis, који обухвата и лажне/ нетачне изјаве са тим циљем /https://www.fedlex.admin.ch/eli/cc/54/757_781_799/de).
  2. По члану 2. Закона о САНУ, Академија је највишанаучнаустанова од посебног националног значаја која ради на основу прописа (члан 5) и организује и обавља научна истраживања од значаја за друштвени,економски и културни развој земље (члан 6), а средства за њен рад се обезбеђују у буџету (члан 43).

Да САНУ има и само статус неког „обичног“ удружења грађана или невладине организације (а нема га), на њу би се примењивао Закон о удружењима, који прописује да циљеви и деловање удружења не смеју да буду усмерени на „насилно рушење уставног поретка и нарушавање територијалне целовитости Републике Србије, (…) подстицање неравноправности…“ и сл. (чл. 3, став 2 Закона о удружењима).

  1. Ако се погледа мапа Србије под нацистичком окупацијом (https://en.wikipedia.org/wiki/German-occupied_Europe#/media/File:Europe_under_Nazi_domination.png), може се закључити да је територија Косова и Метохије тада било отргнуто од Србије и припојено Албанији, што је вероватно био разлог за осуду изјаве једног лидера албанске националне мањине од стране Европске комисије – како јављају медији  (https://www.novosti.rs/vesti/politika/956047/haradinajnajavioicicemoreferendumujedinjenjealbanijomhttps://informer.rs/vesti/politika/580485/evropskakomisijaostroosudilaharadinajevepretnjevelikomalbanijom).

Међутим, и Повеља УН фиксира међународни поредак настао победом над нацизмом, где је српски, конститутивни народ био међу победницима, и чак даје посебна права државама-жртвама агресије да се бране у случају „агресивне политике“, чак и без одобрења Савета безбедности Уједињених нација. С обзиром да Србија има добре правне аргументе (Хелсиншка повеља и сл), то и чини правним и дипломатским путем, па је досад 18 држава опозвало изјаве о „признању независности Косова“.

Мислим да је овиме, са правне тачке гледишта појашњено где су границе „слободе изражавања“, не само у Србији већ и у Швајцарској.

 

Став