Прошло је осамнаест година од 17. Марта 2004. – највећег етничког насиља које се догодило на Косову и Метохији после уласка међународних војних и цивилних снага.
БИЛАНС: Око 286 српских кућа, преко 35 цркава, манастира и гробаља уништено је и запаљено и више од 4.000 Срба са југа КиМ-а је протерано у тродневном насиљу екстремних Албанаца (око 51. учесника демонстрација у најмање 33 појединачна немира која су се догодила у 48 сати) који су напали Србе широм КиМ-а. Убијено је осморо Срба и 11 Албанаца – који су страдали у обрачуну са америчким и француским КФОР-ом који је покушавао да заустави насиље. Према другим подацима, 28 је смртно страдало, а 870 повређено. У нередима су уништена 72 возила УН. Међународни тужиоци и судије на Косову процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месеца до 16 година. Ипак, до данас нису откривени налогодавци за ово, како су међународни кругови у више наврата оценили – организовано насиље.
Повод – дављење албанских дечака
Повод за највеће етничко чисћење од 1999. године било је дављење тројице албанских дечака, 16. марта 2004, из села Чабра које се граничи са српским селом Зупче код Зубиног Потока. У косовским медијима оптужени су Срби да су несрећну децу наводно појурили са псима у реку.
Портпарол УНМИК полиције, Дерек Чепел (Дарецк Цхаппел) је касније демантовао да су албански дечаци настрадали бежећи од Срба, међутим, то није зауставило напад екстремних Албанаца у Митровици.
Као посебно питање отворила се улога косовских медија, о чему је ОЕБС у Бечу издао посебан извештај у којем је критиковао „очигледан спин“, „неодговорно и сензационално“ извештавање електронских медија на албанском.
„Такође, треба напоменути да су медији, посебно електронски, показали неприхватљив ниво емоција, пристрасности, небриге и погрешно применили ‘патриотски’ жар. Посебно извештавање у вече 16. марта од стране три главна косовска телевизијска канала заслужује најјачу могуц́у критику“, наводи се у ОЕБС-овом извештају.
Манастири на удару
Према подацима Епархије рашко-призренске из априла 2004. године, укупан број уништених црквених зграда је био близу 100.
У насиљу су уништена и ремек дела хришћанске средњевековне уметности, као што је Богородица Љевишка из XИВ века, која је данас под УНЕСЦО заштитом, манастир Девич, Саборна црква Светог Ђорђа, седиште Рашко-призренске епархије, богословија Свети Кирило и Методије са којом је изгорео и призренац Драган Тодоровић, староседелачка призренска четврт Каљаја, Манастир Светог Архангела са тадашњим тек обновљеним конаком, црква Светог Спаса и црква Светог Саве у Јужној Митровици.
У процесу обнове од 2005. обновлјено је или донекле поправлјено око 70% објеката оштећених или уништених 2004, и по међународним захтевима, у обнови су учествовале и косовске институције под надзором и организацијом Савета Европе.
Светиње и културна добра уништени у мартовском погрому – публикација се налази на сајту Епархије Рашко-призренске.
Немири на мосту
Више хиљада екстремних Албанаца наредног дана – 17. марта, кренуло је из Јужне Митровице ка главном мосту и тадашњој зони поверења, најпре палећи возила међународне заједнице и рушећи покретну ограду УНМИК-а, да би потом прешли у северни део града и сукобили се са Србима који су се брзо окупили са северне стране моста и потиснули их ка југу.
У тадашњим међународним интерним извештајима, наведено је да су се у делу око зграде општине, моста и парка, у Јужној Митровици могли видети грађани са аутоматским оружјем, упереним ка северном делу града, на који се пуцало у више наврата, а фотографисана су и амбулантна кола која су превозила каменице и оружје, дотурајући их демонстрантима око главног моста.
Митровица: Најмање седам особа погинуло, преко 200 рањено
У овим сукобима у Косовској Митровици, убијено је двоје Срба – старији Боривоје Спасојевић и мајка двоје малолетне деце – Јана Тучев. Спасојевић је убијен као пролазник на улици, а Тучев док је отварала терасу свог стана.
Болнички извори у Јужној Митровици потврдили су да је у сукобима повређено 84 Албанаца, док је болничко особље на српској страни навело да је повређено 22-оје Срба, од којих пет тешко, те да су две српске жртве убијене снајперским хицима.
У тадашњем сукобу на мосту, повређено је и 11 француских припадника КФОР-а који су покушавали да зауставе насиље.
Касније је потврђено да је у овом насиљу најмање седам особа погинуло, док је преко 200 рањено. АП је тада јавио да је погинуло четворо Албанца и троје Срба.
Ескалација насиља
Насиље је посебно ескалирало у Свињару, Чаглавици, Липљану, Косовом Пољу, Обилићу, Призрену, Гњилану, и Пећи. Обилић и Свињаре су тада потпуно очишћени од српског становништва. Спаљене су куће у Косовом Пољу, као и куће у једном од тадашњих најзначајнијих повратничких села – у Белом Пољу. У Гњилану су српске куће спаљене такође. Запаљене су школе и поште. У Обилићу је нападнута и запаљена школа у тренутку када је око тридесетак ђака имало часове.
Наратив 1: „Насиље организовано“
Непосредно након мартовског погрома – за српску страну, односно мартовских немира – за косовску и међународну, отворило се управо питање да ли је насиље било унапред припремљено и организовано.
Портпарол УНМИК полиције, Дерек Чепел, оценио је да је насиље имало „степен организованости“.
И тадашњи шеф УНМИК-а, Хари Холкери, рекао је приликом посете Обилићу, које је страдало у овом насиљу – да су албански екстремисти имали „спреман план за насиље“.
Тадашњи Генерални секретар НАТО-а, Јап де Хоп Схефер, описао је 17. Март као „неприхватљиво насиље“, „оркестрирано и организовано од стране екстремне фракције у албанској заједници“.
У свом извештају Савету безбедности УН, тадашњи генерални секретар Кофи Анан известио је: „Напад који су предводили албански екстремисти против косовских Срба, Рома и Ашкалија је организована, широко распрострањена и циљана кампања.“
И више других европских званичника је имало сличне изјаве да је акција била унапред припремљена.
Мартовско насиље оквалификовано као етничко чишћење
Адмирал НАТО снага, Грегори Џонс, пажљиво бираним речима описао је тада ескалацију тродневног насиља – „Ова врста активности заправо је скоро једнака етничком чишћењу и не може да се настави.“
Немачки медији: Насиље планирано
У немачким медијима су се непосредно након насиља појавили и извештаји о томе да је немачка обавештајна служба, БНД, неколико месеци раније, пресрела телефонске разговоре Самедина Џезаирија, познатог и под ратним надимком „Командант Хоџа“, једног од најконтроверзнијих бивших бораца ОВК, сазнавши да се насиље планирало.
Косовски медији: Иза насиља група проистекла из ОВК-а; криминална група формирана 2001. за њу знала „велика имена“
У косовским медијима су се пре неколико година, у више наврата појавили натписи да иза 17. Марта стоји организована група „проистекла из ОВК-а“, односно да је наводно крајем 2001. године на Косову формирана криминална група за чије су формирање и активности знала „велика имена“, а чија је мисија била и да наводно организује мартовско насиље, док је подршку за то имала од „свих ратних странака“, тајне службе и „великих породица“. За успешну „мисију“ обећана им је амнестија, али је иста група наводно и „уништена“ крајем 2004. Ипак, ови наводи нису званично потврђени.
Наратив 2 „фрустрација Албанаца“
Убрзо након 17. Марта, међутим, отворило се и питање „фрустрације Албанаца“ услед „нерешеног статуса Косова“.
Human Rights Watch је у свом извештају из тог периода навео да су се млади Албанци „осец́али дубоко маргинализовани и фрустрирани услед недостатка могуц́ности и стагнације економије Косова“.
„Спонтани и организовани елементи који стоје иза насиља деловали су са заједничким циљем: да се ослободе преосталих етничких Срба и других мањинских заједница на Косову. Након што је насиље букнуло, раширило се Косовом са скоро клиничком прецизношц́у: после два дана немира, свака српска, ромска, или ашкалијска куц́а била је спаљена у вец́ини оних заједница погођених насиљем, али су суседне куц́е етничких Албанаца остале нетакнуте,“ закључују се у овом извештају.
Промена: „Стандарди пре статуса“ у „Стандарди и статус
Иако су западни мејнстрим медији известили да су Срби били жртве, убрзо се убрзао процес једностраног проглашења независности Косова које ће уследити четири године касније. Управо је описана „фрустрација Албанаца“ послужила да се дотадашња политика за Косово „стандарди пре статуса“ замени новом – „стандарди и статус“.
Наслов: Покрет за одбрану КиМ
