Александар Лазић: „Бити амерички непријатељ је опасно, али бити амерички пријатељ је погубно“

Дали смо (скоро) све да постанемо пријатељ Сједињених Држава, а за то смо добили (скоро) ништа

У истинитост максиме Хенрија Кисинџера узетог за наслов овог текста лако ће се уверити онај који, макар и овлаш, прегледа управо потписане споразуме у Белој кући. Док смо ми били забављени нашим јадом (читај: да Издајник не постане Велеиздајник и потпише признање Косова), добили смо неколико удараца испод појаса (ако не и прострелних рана) у виду тачака споразума које се уопште не тичу Косова и Метохије.

Иако у овом тренутку није до краја јасно докле смо (по)клекли по питању распетог Косова и Метохије (не значи ли мини-шенген само удружење држава или и области/региона?), по свим осталим питањима можемо прогласити капитулацију досадашње политике Србије. Једном речју, дали смо (скоро) све да постанемо пријатељ Сједињених Држава, а за то смо добили (скоро) ништа – евентуално да сада нећемо признати оно што и иначе никад не смемо признати.

За чије бабе здравље

Ако на брзину и таксативно погледамо тачке ван „економских косовско-метохијских тема“, можемо закључити:

Осма тачка „диверсификација извора енергије“ – не значи ништа осим „не купујте гас само од Русије“. Уосталом, у живом преносу Александар Вучић се окренуо Марку Ђурићу и подсмешљиво рекао: „Да не причам сад да су хтели да напишу од кога тачно да не купујемо гас.“ И сад председник Путин може да позове онога коме је окачио орден св. Александра Невског да отворе шампањац и наздраве овој великој српско-руској победи!

Девета тачка говори о „добављачима“ 5G мреже – ако нису „проверени“ (читај: ако је Хуавеј) онда или не узимај или гаси ако си узео. Сигурно ће председник Си захвалити на овоме свом „брату Вучићу“.

Једанаеста тачка говори о религијским слободама, чак се помињу поштовање „законских пресуда према СПЦ“, али и реституција жртвама Холокауста: хоћемо ли и са овом бедастоћом изаћи пред жртве Покоља (геноцида над Србима у НДХ?)

Тринаеста тачка говори да ће се „обе стране“ борити да 69 (можда и симболичан број, не?) држава престану да законски кажњавају хомосексуалност. Слутња ми је дубља од наде да међу онима који нису признали Косово има доста који управо овако гледају на хомосексуалност. Није довољно ни што је председник Владе декласирани припадник „нестандардне сексуалне оријентације“, него треба и другима да гурамо прсте у очи?!

Четрнаеста тачка говори о означавању Хезболаха као терористичке организације. Хезболаха?! Није ли реч о Косову и Метохији, не би ли ту требало да стоји: „Обе стране ће Ослободилачку војску Косова третирати као терористичку организацију“? И какав проблем ми, Срби, имамо са Хезболахом? Једино ако нам је дојадио „миран и сладак живот“ па бисмо и ову беду да натоваримо на врат… А сигурно да „хезболаши“ не шаљу (као брат Путин) шампањац него нешто друго.

Последња, шеснаеста, тачка различита је у београдској и приштинској верзији, али потцртава утисак да је ово више споразум са државом Израел него са САД! Србија ће преместити своју амбасаду у Јерусалим, а Косово и Јерусалим ће се узајамно признати. Погађате: опет је Србија „на добитку“!

Невидљиви папир

Анализа и реализација оних „економских“ тачака са јужном српском покрајином још ће показати колико смо и ту „на добитку“. Оно што највише брине заправо је осећај да нам ту нису све приказали и да би могли бити у праву они гласови (поглавито из Приштине) да ће овде бити речи о упумпавању пара (и преласку на „светлу“ америчку страну – види горња разматрања), а да је прича о признавању и „свеобухватном споразуму“ договорена али не и саопштена. Нешто је о томе почела да збори знаменита Јелена Милић у маратонском програму ТВ Пинк, али је напрасно прекинута. Познати заговорник размене територија, Хашим Тачи, такође је поздравио потписивање споразума. Те, доиста посредне, назнаке говоре да је заиста амерички план подела оног што је наше на „наше“ и „њихово“. И да би он могао бити прихваћен (или наметнут).

Reporter: "Did they sign an agreement with each other or did they sign an agreement with the US?"

Richard Grenell: "They did not sign with the US. We're not a signature."

Reporter: "President Trump signed something. We watched him."

Ric Grenell: "Yeah, correct." pic.twitter.com/IefkBBzRoK

— The Hill (@thehill) September 4, 2020

Апел за анатему

Нама су, нема двојбе, „сужене могућности“ (Џони Штулић). Остаје нам да умножимо молитву, збијемо редове и сетимо се да нам је остало најмоћније оружје – кривична пријава Богу. Следећи своје славне претке из 1937. године и Конкордатске кризе, СА Сабор СПЦ требало би да сваком (потенцијалном) учеснику у предаји свете српске земље предочи да му истовремено следује и анатема – одлучење од Свете Цркве (ја бих додао и свим члановима породице, следећи знаменити стих „рђом капљ’о док му је колена“). Ако не смогне снаге овај Сабор, а до издаје дође – увек то може да уради неки следећи Сабор. Или Синод. Или надлежни епископ. Парохијски свештеник? Ако баш не нађе за сходно нико од њих – аналогно са оним да сваки крштени хришћанин, ако је стање нужде, можда да крсти уместо свештеника – ваљда ће се наћи неки лаик да пошаље Небу апел за одвајање жита од кукоља.

Чини ми се да је Достојевски рекао да ништа тако не отрежњује као поглед на вешала. Рекао бих да ништа тако не одгони од (веле)издаје као поглед у будућност у којој си вечно проклет!

Извор: Стање Ствари

Фото: TANJUG, EVAN VUCCI/AP