Врући су дани, баш као и оног љета прије 29 година кад смо моја породица и ја напустили свој дом у Полачи код Книна. Први пут сам након 29 година у свом селу у дане слављења одласка Срба из Крајине. Но ове године, припреме које се одвијају на централном градском тргу у Книну за прославу Дана Домовинске захвалности, како се службено зове дан окончања војно-полицијске акције Олуја, којом су територије под управом непризнате Републике Српске Крајине враћене под окриље међународно признате Републике Хрватске – нису посебно нарушиле моје расположење. Са друштвено – политички – историјским околностима носим се све ове године, дакле читавог пунољетног живота. Толико ми је требало да дођем у родни Книн у дане око 5. августа и да се не узнемиравам много око прославе која је у суштој супротности са бојом мојих сјећања на тај дан.
Прије тачно двадесет година рушевине наше породичне куће на пропутовању кроз Далмацију, заједно са мојим оцем, посјетио је блаженопочивчи митрополит Амфилохије. На згаришту, с чијих зидова су се још обрушавали дијелови градње, наш мили владика очитао је помен за страдале, и молитвом утврдио наду и вјеру у наш повратак и обнову. Те, 2004. његова увјереност у обнову нама је била топла жеља на којој смо били веома захвални, али исто тако свјесни дубине понижења коју може окусити један народ изигран од свих, нисмо дијелили то снажно увјерење којим нас је бодрио Ђедо.
Градњу храма на Полачи, посвећеног Св. Апостолима Петру и Павлу 1458. благословио је црногорско-приморски митрополит Јосиф.
На Петровдан ове године, испред васкрслог дома и обновљене куће, исте оне чији су зидови још прије коју годину пријетили комадом цигле или жбуке глави сваког ко би завирио у собе некад пуне живота, уприличили смо књижевно вече и представили двије књиге: “Светигорник“( Свевиђе, 2024) спјев теолога и живописца Анастасија Радовића посвећен митрополиту Амфилохију, и “Приче уз ватру“, збирку приповјетки коју потписује моја маленкост, о тешком животу, хајдучији и суровости крша далматинске Загоре, подно Динаре ( Просвјета – СКЗ 2024).
У звјезданим љетним ноћима сједимо на тераси породичне куће и ако и не изговоримо, добро се разумијемо мислећи; јесмо ли икад помишљали да ћемо сједити овдје након августа 1995.
Да, од тог августа, моје су мисли, пратећи политичке токове у Србији, све више су скретале, кад говоримо о околностима које су довеле до нашег прогонства, са детаља саме Олује – што никако не значи да треба заборавити све невино пострадале – на политику Србије која не чинећи изузетак кад су Срби из Крајине у питању – чини све безмало пун вијек против свог народа, ма гдје он био. Чак ни промјене уређења ни идеологије нису суштински мјењале ту слику и смјер те политике.
Да ли би на политичкој позорници Србије ико могао боље послужити као свједок и примјер те политике од Срба прогнаних из Хрватске 1995.? Не постоји ни једна групација. Опет, гле чуда, управо међу Србима из Крајине и њиховим потомцима, Вучићев режим има највише сигурних гласова. Нико други не би боље посвједочио како је наопака политика из Београда девастирала српски национални простор. Јахачи лажног национализма и даље поткопавају Србију, пјешадија гази, не одступа.
Данас, док се у Книну подижу позорнице за прославу Олује, као Србин се осјећам природније у Хрватској, из које сам прогнан прије 29 година него у Србији, чија је антисрпско државно водство свом сопственом народу припрема нешто можда и горе од Олује. У Лозници, манипулантски демонски ум Александра Вучића, који је стигао све српско да обљутави, и жртву и херојство, уприличава Дан сјећања на Прогон и тиме нехотице поручује свима онима око Лознице, како је кад се остане без огњишта и завичаја. Како је то кад се ужелиш сунца родног краја, кад се ужелиш воде ‘ладне с бунара напити се.
Након олује бешчашћа и грамзивости, Јадар и Мачва би могле личити на спаљену земљу послије Олује у Хрватској. Без људи, са разасутим лешевима животиња свуда наоколо и заосталим пљачкашима. Но, тамо ко је хтио, вратити се могао, да ли ће то бити могуће након литијумске олује у Јадру, питање је. Тако се поткрала грешка у калкулацији и избору мјеста за овогодишњи Дан сјећања у режији српског режима – јер напуштена огњишта у Крајини неодољиво подсјећају на оно што би се могло десити са оном земљом којом протече Црвена ријека.
Књижевни визионар Радоје Домановић, прије више од 120 година у својим легендарним приповјеткама Мртво море, Краљевић Марко опет међу Србима, писао је стању српске свијести данас. Питам се некад, да ли данашњем Вучићевом режиму те приче служе као својеврстан образац наопаког рада.
