Ни и у најмању руку нисам имао намеру да увредим професора Радовановића, како он то наводи у свом тесту. Жао ми је што је мој чланак тако схватио. Напротив, циљ ми је био да, на потпуно други начин, приступимо дебати о потребама испитивања последица ратних дејстава 1999. године.
Можда сам погрешио што сам констатовао да је, коментаришући мене и мој рад, изнео јако мало научних чињеница, јер заправо није изнео ни једну, али то свакако није била увреда.
Не видим како другачије да означим реченичку конструкцију у којој професор каже: „Овај тандем би од богато финансираног пројекта несумњиво имао личне користи“, него као дисквалификацију и произвољну, ни на чему засновану оцену.
Ако ова реченица није пример покушаја подметања не знам шта јесте.
У нашем вишесатном разговору, који колега Радовановић помиње, ја сам му и показао и доказао да инсинуација коју је написао није истина.
Када смо већ код тог разговора, морам изнети да смо се о великој већини дешавања везаних за животну средину и здравље у току рата 1999.године, ја и колега Радовановић сагласили.
Захваљујем се колеги Радовановићу на изнетом мишљењу о мојој личности, мада сматрам да ме премало познаје да би знао какав сам човек. Нити је то уопште битно у овој полемици.
Мене, осим уског круга људи, мишљење других о мени не занима. Свако има право на своје мишљење, али када то мишљење изнесе јавно и потпише, е онда изречено мора и аргументима да се докаже.
Непоштовање таквих принципа довело је наше друштво до инфлације произвољних и неоснованих дисквалификација.
Верујем да бисмо заједно морали да се супротставимо таквом моделу понашања, и то најпре личним примером.
Управо зато сам и реаговао на његов први текст и позвао га на истинску дебату.
За колегину констатацију у којој каже – „дакле, колега Ћорац сматра да је у реду грубо и безобзирно кривотворити податке, без обзира на последице“, само ћу констатовати да је потпуна неистина, конструисана по неком мени непознатом логичком и научном обрасцу.
Као и питања која следе.
Много је још детаља о којима бих могао да полемишем, али чему то.
Зашто бисмо се понављали? Како је професор прихватио мој позив за јавну дебату ето прилике да у директном контакту са јавношћу представимо наше ставове.
Надам се да ћемо тако успети да, у ова мутна времена, нашем народу разбистримо барем неке од дилема везаних за испитивање последица ратних дејстава НАТО 1999. године.
Професор је за наш будући сусрет, који он назива „мегдан“, а ја дебата, навео и списак тема које предлаже.
На прво питање које је поставио одмах дајем одговор – Не треба колега Радовановићу лагати нигде, а не само у науци.
Али, да бисмо знали шта је лаж најпре морамо знати шта је истина.
Прихватам све предложене теме и спреман сам да кроз дебату покушамо да дамо одговор на сва постављена питања, наравно уз обавезу да, на равноправној основи, буду унета и питања која ја предложим. Мој први предлог је да дамо одговор на питање:
– Да ли је над Србијом у току рата 1999. године спроведен еколошки злочин?
Остала питања проследићу организатору предстојеће ТВ дебате.
Сматрам да је овим наша полемика на страницама дневног листа Данас завршена и да, уз обострану сагласност, наставак следи на некој од телевизија.
Већ сам изнео да прихватам дебату на телевизији коју професор, као старији колега, изабере и у време које изабере, па зато користим ову прилику и да позовем заинтересоване телевизије да, самостално или у договору са редакцијом Данаса, дају предлоге емисија и термине у којима бисмо могли спровести ову дебату.
Аутор је редовни професор Хигијене и медицинске екологије, Медицински факултет Универзитета у Приштини-Косовска Митровица.
