Стручњак за Балкан и виши сарадник Савета за политику демократизације у Берлину Бодо Вебер сматра да “нова немачка влада не би требало да подржи инцијативу Отворени Балкан, да би дијалог између Србије и Косова требало ресетовати, као и да Берлин и Париз морају снажно сарађивати по том питању”.
Да ли ће нова немачка влада направити заокрет у односу на политику Ангеле Меркел према Западном Балкану, али и дијалогу Београда и Приштине?
Нова влада у свом програму сигнализира снажно залагање за политику проширења према Западном Балкану, и решавање главних преосталих структуралних проблема, као што су однос Србије и Косово, односно преговоре о коначном, свеобухвантном споразуму. Не видим потребу да нова влада редефинише политику претходне владе према региону. Канцеларка Меркел у својој водећој улози у политици ЕУ према региону и у дијалогу јесте била на правом путу. Проблем последњих година више је била у одређеном замору, односно није се довољно борила да одбрани ту водећу улогу, па је на крају свог мандата остала поприлично празних руку. Значи, нова немачка влада мораће да оживљава ту водећу позицију Берлина у ЕУ политици.
Француска је 1. јануара преузела преседавање ЕУ и већ је најавила велику конференцију о Западном Балкану. Колико блиско могу да сарађују Париз и Берлин по том питању?
Од односа Берлина и Париза зависиће и будућност политике проширења према Западном Балкану и утицај Уније у региону. Наиме, Француска не само да већ две године блокира отварање претприступних преговора са Северном Македонијом и Албанијом, него је председник Макрон, мада то отворено не говори, лично против политике проширења. Да би Берлин реализовао своје снажно залагање за политику проширења, дакле, мора водити озбиљне разговоре са Макроном, иначе ће перспектива чланства у ЕУ за земље Западног Балкана у 2022. коначно бити мртва, ЕУ ће изгубити добар део свој утицаја, са драматичним последицама за стабилност региона. Али сумњам да ће се то десити током француског преседавања ЕУ, односно у првој половини године, због председничких избора.
Да ли криза у БиХ може да се одрази и на Косово, али и цео Западни Балкан. Како би ЕУ требало да реагује?
У БиХ, као својевремена у контексту опасног гурање идеје размене територија у преговорима Косово-Србија, представници ЕУ институција већ две године воде приватизоване преговор о тзв. реформи изборног закона, који су одређени истом филозофијом удовољавању интересима националистичких лидера њихових неиспуњених националистичких агенди, а који би да су успешни, водиле би ултимативно до етнотериторијалне поделе, и насилне десинтеграције државе, што би дестабизовало цео регион. Тим званичницима су се у међувремену придружиле представници тзв. илибералних држава чланица Уније. Та сарадња хранила је апетите националистичких лидера попут Додика. Његова претња отвореном, једностраном сецесијом коначно је продубила демократску већину унутар ЕУ, почевши од Берлина и Европског парламента. Они убрзу морају како спречити представнике ЕУ институције од испреговарања антидемократских, антиевропских договора, тако одвраћати Додика од најављене сецесије, путем увођења санкција против политичког врха Републике Српске, и стационирање додатних међународних трупа у БиХ, у стратешко централној локацији у Брчком.
САД имају двојицу представника за Западни Балкан, ЕУ има свог, Велика Британија је именовала Пича. Очекујете ли да још нека земља именује свог специјалног представника за Западни Балкан?
Не очекујем, нити нам требају још специјалних представника. Он што фали је заједничка, стратешка политика ЕУ, базиран на кредибилној перспективи чланства, као и Запада према региону.
Очекујете ли неки конкретни договор Београда и Приштине у 2022. и нови састанак Вучића и Куртија?
Не очекујем, али зато очекујем да ће доћи до преко потребног ресетовања преговора о коначном, свеобухватном споразуму. Ресетовање значи првобитно дефинисање основних принципа преговора, почевши са статусним питањем, те у смислу првобитног оквира политичког дијалога из година 2012-13. Тако једно ресетовање мора доћи од највишег нивоа у Берлину и Вашингтону. А предуслов је решавање блокаде политике проширења, јер без перспективе чланства у ЕУ, како за Србију тако и за Косово, Унија, а ни Запад у целини нема никакву основу да реши статусни конфликт на одржив начин. Тако ресетовање, дакле, због политичког календара у Француској би се тек могло десити у другој половини 2022.
Да ли је 2021. изгубљена што се тиче дијалога по вама и ако јесте ко ту сноси највећу кривицу?
Јесте, јер мада се дијалог решио Могеринијевег тима крајем 2019. као и Ричарда Гренела крајем 2020. шанса да се тако ресетовање покреће у првој половини 2021. године, након ступање на дужности нове Бајденове администрације, а пре одласка са власти канцеларке Меркел, ипак се није реализовала. Разлози су на једној страни били споран почетак Бајденове администрације, а недостатак политиког апетита у Берлину, уз фокус на управљање пандемијом.
Како гледате на Отворени Балкан и хоће ли нова немачка влада стати иза ове иницијативе?
Иницијатива је огледало кризе политике ЕУ према региону, као и Запада у целини, прерасла у конкурентски пројекат Берлинском процесу услед Макроновог “не” отварању предприступних преговора са Северном Македонијом и Албанијом у октобру 2019, па је Гренел у контексту Вашингтонског споразума претворио у антинемачку (антиМеркелову) иницијативу. Чињеница да Меркелова влада на Берлинском самиту прошлог лета није успела да убеди Вучића, Раму и Заева да њихову иницијативу враћа у оквир, односно интегриђе у Берлински процес, показује колико блокада проширење је наштетил угледу, и утицају Уније на Западном Балкану, и водећој улози Немачке. Гледајући све то, нова немачка влада ако своју посвећеност будућности политике проширења Уније узима озбиљно, не може пристати на подршку тој иницијативи.
