Покрет за одбрану Косова и Метохије

Владимир Гречић: На сметлишту (нео)либерализма – прилог за историју економске мисли у Србији у прве две деценије ХХI века

Јован Б. Душанић (Фото: Лична архива)

Најновија књига На сметлишту (нео)либерализма – прилог за историју економске мисли у Србији у прве две деценије 21. века, цењеног универзитетског професора и теоретичара у нашој макро-економској науци, др Јована Б. Душанића, представља, без сумње, крупан научни допринос историји економске мисли у нас. Оваква оцена заснована је на методолошком приступу проблему којег се аутор латио, анализи читавог комплекса вишедимензионалних чинилаца који детерминишу економски развој и економску политику, као и ауторових јасних емпиријски доказаних закључака. Осим тога, од посебног је значаја и етика научног рада коју гаји професор Душанић. Он се успешно хвата у коштац са најважнијим и контраверзним питањима савремене економске науке, одлично препознајући суштину и јасно указујући на проблеме, као и увек предлажући и конкретна решења. Другим речима, он се доследно залаже за нови концепт економије, битно различит од данас владајућег неолибералног – који од економије „покушава да створи егзактну науку засновану на претпоставкама које имају мало чега заједничког са реалним животом и која инсистирају искључиво на себичним личним интересима“.[1]

Иако се студија о којој је овде реч састоји од више писаних прилога у готово дводеценијском периоду, у целини узев реч је о веома комплексном и мултидисциплинарном истраживачком подухвату који је успешно завршен и у виду књиге обрађен, повезујући економију са другим друштвеним наукама и тиме пружа посленицима у сфери друштвених наука, а и широј јавности љубитеља писане речи, изузетно висок квалитет теоријског и практичног разматрања питања из области светске економске кризе, неуспеха транзиционих земаља и економског заостајања Србије. Проф. Душанић се доследно залаже за одбацивање тржишног фундаментализма (заснованог на погрешним претпоставкама о саморегулирајућем тржишту, слободној трговини и постојаној тежњи појединца за остваривање властите користи) и прихватање идеје јавног добра, одговарајућој улози државе у привреди, те нераскидивој повезаности економије и морала. По дубини и свеобухватности критике неолиберализма, по теоријској аргументацији и аналитичко-синтетичкој методологији, по способности предвиђања и визионарства, стао „раме уз раме“ са највећим међународним економистима и критичарима неолибералног модела – с правом истиче и проф. др Бојан Димитријевић.

Јасно указује на разлику између класичног и неокласичног либерализма. Према проф. Душанићу, класични либерализам инсистира на индивидуалним слободама и приватној својини, а савремена верзија либерализма – неолиберализам заснива се на вредностима класичног либералног капитализма, глорификује предузетништво приватног сектора и залаже се за радикалније ограничавање улоге државе (смањење државних расхода и активног учешћа државе у привреди, као и ограничавање државног регулисања тржишта), те игнорише било какву националну особеност, социјалну одговорност, морал и етичке принципе.[2]

Поред тога, разлика између класичног либерализма и неолиберализма огледа се и у томе што је либерализам био идеологија националне буржоазије која је инсистирала на принципима индивидуалних слобода и владавини права на нивоу националне државе, а неолиберализам је идеологија транснационалне буржоазије, која није укорењена у социјалним структурама националних друштава и формира посебно наднационално друштво – светску олигархију, која инсистира само на економској ефикасности и индиферентна је на праведност, достојанство, социјалну одговорност и слично.

Основни проблем неолиберализма је, како истиче проф. Душанић, у томе што поистовећује тржишну привреду са либералним саморегулишућим тржишним механизмом. Неолиберализам полази од претпоставки да постоји слободна (савршена) конкуренција, да сви економски субјекти располажу пуним информацијама, да су искључиво усредсређени на максимизирање сопствене корисности и да увек доносе апсолутно рационалне одлуке. Међутим, човек није само рационално биће које се руководи искључиво егоистичним економским интересима, него у његовом понашању велику улогу играју и други мотиви. Претпоставка о постојању слободне (савршене) конкуренције, дакле, није реална.

Проф. Душанић, у прилогу „Још једна изгубљена деценија“ истиче да је, након „Српске октобарске револуције“ 2000. године било јасно, „да се нова власт … неће определити за програм економске модернизације земље који би се спроводио у интересу већине њених грађана, него за један универзалан, већ готов неолиберални програм економских реформи – базираних на Вашингтонском договору разрађеном од ММФ, Светске банке, Министарства финансија САД и USAID – а који се спроводи у интересу светске олигархије и крупног капитала, те једног уског компрадорског слоја који се формира у земљи.“ Дакле, нова власт се определила за концепт заснован на неокласичној економској теорији, стратегији (неолиберална шок терапија) и политици (Вашингтонски договор) који се, у последњој деценији ХХ века показао изузетно неуспешном у свим државама где је примењиван.

Дугујем велику захвалност проф. Душанићу пошто ме је, у анализираном периоду, редовно обавештавао о сопственим оствареним истраживачким резултатима и објављеним студијама у којима је своје научне резултате учинио доступним јавности. На тај начини, био сам у прилици да будем информисан о питањима о којима је овде реч, али и да, пратећи расправе о неолиберализму, стичем нова знања.

У актуелном периоду глобализације – тј. империјализму двадесет првог века, особита пажња је посвећена новим правцима и размишљањима о миграцијама и развоју у неолибералном контексту. Циљ неолибералних теоретичара је, дакле, демонстрирати кохезивност глобалних класних снага, које представљају елите у међународним организацијама под њиховом контролом, како говоре једногласно о утицају миграција на развој. Централна нит су неолиберални погледи на развојни утицај миграција у погледу дознака, улоге дијаспоре и утицаја миграције на Миленијумске развојне циљеве (MDG) и људски развој уопште.

Концепт о међузависности миграција и развоја је и саставни део развојне агенде УН „Трансформишући наш свет: Агенда за одрживи развој до 2030. године“ у којој се наводи да су миграције снажни покретач одрживог развоја, и за мигранте и за њихове заједнице. Дабоме, однос миграција и развоја је комплексан, те миграције се могу сагледати као ограничавајући фактор развоја, али и у функцији развоја, те су увек прави изазов за даља истраживања у овој области. Наравно, мобилност радника доприноси и значајној добробити у погледу вештина, јачања радне снаге, инвестиција и културне разноликости и побољшања услова живота у заједницама одакле мигранти потичу, кроз трансфер вештина и финансијских средстава. То се, међутим, разматра кроз de facto неолибералну призму.[3] На први поглед, чини се да неолиберална теорија промовише неограничено кретање људи унутар и преко националних граница, како би допринело кретању капитала и стимулисало процесе економског и људског развоја. У стварности се, међутим, дешава да уклањање ограничења кретања радне снаге остаје само мртво слово на папиру. Истина је да се неолиберална теорија залаже за финанцијализацију миграције, односно пуну интеграцију трансфера новца миграната у формални финансијски сектор. Финанцијализација миграција брзо постаје средишњи део неолибералног капитализма, иако је маскирана као суштински састојак економског и људског развоја како земаља које шаљу тако и земаља које примају мигранте. Када се дознаке у потпуности уграде у финансијски систем, исход је јасан – тиме се генерише новац за супер богате.

Примарна основа неолибералне теорије је маркетизација дознака миграната у њихове земље порекла. Она тражи увођење мера политике које би дознаке формално довеле на капиталистичка финансијска тржишта, на успостављене „подземне“ финансијске системе који омогућавају мигрантима да дозначе новац својим рођацима у отаџбину. Фокус је, дакле, на коришћење инструмената како би банкарски и финансијски посредници могли да прихвате, кроз накнаде и политике цена транфера новца, свој позамашан удео (у милијардама долара) дознака које мигранти шаљу сваке године наталним заједницама. Експерти Светске банке тврде да се токови дознака у земље у развоју, из године у годину, повећају. Истраживачи који се баве развојем, у највећој мери, сматрају да миграције стимулишу трансфер инвестиција капитала са севера на југ и повећавају експозицију заједница које шаљу мигранте на кључне састојке – либералне, рационалне и демократске идеје, савремено знање и образовање – да стимулишу капиталистички развој. Мигранти се сматрају важним агентима промена, инвеститори, иноватори, са иностраним искуством и новостеченим вештинама и знањем, која када се упаре са својим дознакама би могле довести до економског узлета њихових наталних земаља.[4] Циљ заговорника овог теоријског приступа јесте, поред осталог, да утичу на економску и социјалну политику и подрже теоријску дебату о везама између развоја и миграције. Неолиберална теорија види миграције као интегралну компоненту континуираног процеса капиталистичког развоја, компоненту глобалне експанзије капитализма, коју је историјски наметао капитализам, стимулишући кретање људи, принудно и добровољно, из Африке, Европе и Азије, у обиму без преседана, у такозвани Нови свет крајем 15. века, па тако надаље.

Амерички професор социологије, карибског порекла, Dennis Canterbury, на Државном универзитету Источни Конектикат (Eastern Connecticut State University), објавио је више радова из области миграције и развој. Др Canterbury (2010: 6) је своје истраживање усмерио на класну динамику миграција и развоја у неолибералном периоду глобалног капитализма. Његови ставови су да су правци и токови миграција одређени глобалним токовима капитала, подржани суперструктурним аранжманима који укључују комплекс међународних институција, академце, истраживачке програме, извештаје, прописе, и креаторе политике који промовишу несметане токове капитала и управљају миграцијом у циљу унапређења империјалистичког центричног модела акумулације. Овај комплекс институција, рецепата и сви актери су ангажовани да служе интересима неолибералног капитализма у садашњем оквиру „империјалистичко-центричног модела акумулације.“[5]

Који друштвени сталеж има највише користи од тако схваћеног развојног утицаја миграције у капиталистичком друштву? Одговор је јасан – главни корисници су неолиберални капиталисти у богатим државама које примају мигранте и њихови сарадници у државној бирократији и приватном сектору у земљама које шаљу мигранте. Дознаке охрабрују људе да буду пасивни, непродуктивни и да промовишу заједнице зависне од дознака, док истовремено стимулишу одлив мозгова и радне снаге из мање развијених и сиромашних земаља.

Миграције и дознаке такође промовишу неједнакост због препрека са којима се сиромашни људи суочавају при селидби, јер се и у миграције инвестира новац. С друге стране, дознаке се троше углавном у личној потрошњи и „потрошачким инвестицијама” (изградња и уређивање кућа), а мали део улаже у продуктивна предузећа, уз то мигранти купују за стране валуте изазивајући тиме инфлацију у њиховим наталним земљама.[6] Осим тога, миграције и дознаке имају негативан социокултуролошки утицај који доводи до промене укуса у корист увоза. Миграције вештачки повећавају породично благостање миграната због дознака, које су нестабилни и привремени приход и обесхрабрују аутономни економски раст у земљама извозницама радне снаге.[7]

Без обзира на то, миграције су идентификоване као централни пут којим би се могли постићи Миленијумски циљеви развоја. Стручњаци Светске банке сматрају да би миграције могле помоћи у постизању Миленијумских развојних циљева (MDG): „примарни циљ“ је „смањење сиромаштва“. С тим у вези, Банка пледира да би главна брига међународне заједнице требало да буде олакшање процеса повећања миграција. Дакле, настоји да промовише развојни утицај миграције омогућавањем „истраживања, анализа оријентисаних на политику, комуникације и кредитирање“. Банка је идентификовала кључна питања која се тичу утицаја миграција на развој, као што су дознаке, привремено кретање радника и Општи споразум о трговини услугама (GATS), односи са дијаспором, бављење емиграцијом висококвалификованих људи и заштита миграната, као и радње које ће вероватно предузети да их реши.[8] Дакле, став је да се миграциона политика мора обликовати као инструмент за постизање Миленијумских развојних циљева.[9] Веровало се да би миграција могла позитивно да допринесе циљевима 1, 3, 6, 7 и 8 MDG-a.[10] Миленијумски развојни циљеви су племенити и требало би да их подрже сви, али изгледа да промовишу глобални систем „колонијализма благостања.“[11] Штавише, они се не баве правим узроцима глобалних асиметрија које осуђују огромну већину људи на услове сиромаштва и пратеће проблеме. Миленијумски развојни циљеви су тренутно на врху дугачке листе неуспешних развојних политика и програма, као што су деценије развоја УН-а, основне потребе, итд. Иако постоје ресурси за постизање MDGs, очигледно је да ће Миленијумски развојни циљеви доживети исту судбину као и њихови претходници који су настојали да донесу делимичне промене у животној средини у Трећем свету, у оквиру уграђеног капиталистичког система, више него да трансформишу систем.

***

Имајући у виду напред реченог, чини се да је неолиберални капитализам главни корисник развојног утицаја миграција, које у суштини доприносе продубљивању капиталистичких производних односа како у земљама које шаљу мигранте тако и у земљама које их примају. Дакле, користи које произилазе из миграција и у земљама које шаљу мигранте и у земљама пријема иду на јачање капиталистичког модела развоја. Ова чињеница посебно указује на класне поделе како између земаља које шаљу мигранте и земаља које примају мигранте, тако и унутар њих. Тако, на пример, банкари и финансијске елите имају користи од финанцијализације која укључује дознаке, било да се дознаке држе унутар финансијског система у земљама које шаљу или земљама које примају мигранте. Финансијски капитал је успоставио глобалну финансијску мрежу на коју је повезана већина земаља. Глобални финансијски капиталиста стога има приступ финансијском капиталу где год да се налази на свету.

 

 

Сами капиталисти који би желели да повећају дириговану миграцију плаше се разводњавања сопствених националних култура, слабљења њихове националне безбедности и стреса који мигранти, како се каже, уносе на националне мреже социјалне заштите у земљама које примају мигранте. Културни страх је веома присутан у Европи где су антиисламска, антиимигрантска, антиафричка осећања наглашена. Амерички „рат против тероризма“ је такође још један покретачки фактор у покушајима да се ограниче имиграције. Међутим, у коначној анализи, профит побеђује над културолошким разводњавањем и забринутостима за безбедност, пошто постоји сталан прилив квалификованих миграната широм развијеног света – наводи проф. Canterbury (2010).

 

Уместо закључка

 

Излагање би се могло закључити одабраним изрекама америчког писца, историчара и филозофа Дјуранта (William James Durant,1885-1981), аутора једанаестотомног дела „Историја цивилизације“ и добитника Пулицерове награде, које гласе:

 

„Ми смо оно што радимо из дана у дан. У овом случају, изврсност није чин, већ навика.“

„Образовање је прогресивно откривање сопственог незнања.“

„Ако човек има среће, пре него што умре, сакупиће што више може свог и цивилизацијског наслеђа и пренеће га својој деци, знајући да је та баштина наша друштвена храна и наш вечни живот.“

Вил Дјурант

 

Аутор је редовни професор Универзитета у Београду


[1] Вујо Вукмирица и Слободан Максимовић, „Економију треба вратити њеним моралним основама“, Јован Б. Душанић, Неолиберализам – расправе у Академији економских наука, Београд, 2015.

[2] Ј. Б. Душанић, На сметлишту (нео)либерализма…

[3] Главна премиса неолибералне теорије је да глобализација брзо еродира националне границе подстакнуте финансијском либерализацијом, чиме се уклањају ограничења кретања капитала. Истина, доводи до значајне либерализације трговине робом и неким услугама у међународном трговинском систему, али то се не може рећи и за кретање радне снаге, које је и даље строго ограничено. Према Међународној организацији за миграције, либерализација кретања лица ради пружања услуга, у складу са познатим режимом (Mode 4) Општег уговора о трговини услугама (GATS), није одржала корак, мада за многе земље у развоју либерализација трговине, у оквиру поменутог режима (Mode 4), сматра се важним доприносом њиховој економији и могућностима запошљавања за своје грађане“(IOM. 2006. Migration for Development: Within and Beyond Frontiers, Geneva, Switzerland.).

[4] Canterbury, D. C. 2010. „The development impact of migration under neoliberal capitalism“, Migration and Development, Vol. 8 (15): 5–42.

[5] Delgado Wise, R. 2009. Forced Migration and US Imperialism: The Dialectic of Migration and Development. Critical Sociology 35(6): 793-810.

[6] Прилив девизних дознака из дијаспоре (у износу од 5,6 милијарди долара), у односу на укупан бруто домаћи производ Србије, у 2022. години, износио је 8,6%, а одлив девизних дознака странаца који раде у Србији – у односу на БДП – износио је 0,8%.

[7] de Haas H. 2010. Migration and development: A theoretical perspective. International Migration Review. 44(1):227–264.

[8] На глобалном нивоу, просечна цена слања 200 долара износила је у просеку 6 процената у четвртом тромесечју 2021, што је двоструко више од циља SDG од 3 процента. Најјефтиније је било слати новац у јужну Азију (4,3 одсто), а најскупље у подсахарску Африку (7,8 одсто). У публикацији Светске банке се наводи како се глобалним управљањем миграцијама могу ојачати и олакшати прекогранични токови дознака. Догађаји у вези са показатељима Циља одрживог развоја (SDG) у вези са миграцијама чији је чувар Светска банка – повећање обима дознака као процента бруто домаћег производа (индикатор SDG 17.3.2) и смањење трошкова дознака (индикатор SDG 10c .1) су без сумње од велике важности.

[9] Usher, E. 2005. The Millennium Development Goals and Migration, International Organization for Migration, Geneva.

[10] Циљ 1 је искорењивање екстремног сиромаштва и глади, а његова међусобна повезаност са миграцијом заснована је на емпиријским доказима који „показују да повећање међународне миграције може бити позитивно повезано са смањењем броја људи који живе у сиромаштву.“ Циљ 3 је промоција родне равноправности и оснаживање жена. Циљ 6 односи се на борбу против HIV/AIDS-a, маларије и других болести. Циљ 7 је да се обезбеди одрживост животне средине, која је повезана са миграцијом у смислу изазова који представљају интерно расељена лица (IDPs), избеглице и становници сиротињских насеља. Циљ 8 је да се развије глобално партнерство за развој, за које IOM верује да је повезано са миграцијом у смислу трошкова трансфера за дознаке. IOM види потребу за владином регулативом како би се смањили трошкови дознака унутар граница недискриминаторног и предвидивог система финансирања (World Bank/KNOMAD. 2023. Remittances Remain Resilient but Are Slowing Migration and Development Brief 38, June, Washington, DC).

[11] Reinert, E. S. 2005. Development and Social Goals: Balancing Aid and Development to Prevent ‘Welfare Colonialism’. Post-Autistic Economics Review, 30 (21): 1.