Покрет за одбрану Косова и Метохије

Владимир Димитријевић: Изумиремо, а „златно доба“, или о чему ми причамо?

НЕКА ЦВЕТА, И ТРЕБА ДА ЦВЕТА                     

Вести су неумољиве – у „златно доба“ о коме се причају бајке и басне ( са приглупим наравоученијима ) остали смо „краћи“ за скоро четиристо хиљада људи.(1)                       

А свуда авиони, камиони, дронови и „летеЧи аутомобили“. И плата од 500 евра. И изузетно написани планови и програми за обнову демографије. И све цвета („Нека цвета, и треба да цвета“, рекао би Душко Радовић ). Ма браво, брависимо! Ма лудило – шизење! „Ником није лепше нег` је нам, само да је тако сваки дан“. Или, нешто савременије, „кока – кола, марлборо, сузуки, дискотеке, гитара, бузуки, то је живот, то није реклама, ником није лепше него нама!“ И, као што каже наш народ:“Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине“. И, да, спасићемо Косово и Метохију. И, да, сигурно ћемо у Европску Унију, али и у Русију, са све Белорусијом и БРИКС-ом. Плус шеици на води, уљу и масти (можда не баш на масти, али кад се већ толико „масти“ у политичким говорима!) Нико не сме на Србе да кине док је нама Пекинга и Кине! Можда је неко у „дрпесији“, али не и ми, наравно. Нама цвета, буја, прогрес нам је баш права олуја! ( Не она из 1995, наравно; не инсинуирај тамо! )

Али, кад останемо сами, између црних зидова демографске истине, све је јасно.

Како рече онај алкохоличар:“Све знам, само не могу на ноге“.

ДВАДЕСЕТИ ВЕК

За време НАТО бомбардовања Србије 1999. године, наш историчар Љубодраг Димић написао је кратак текст „Српске жртве у 20. веку“ ( бирмингемска „Искра“, 1.јуни 1999.). У њему је дао преглед свега што се Србима десило у столећу „атомске технике и прашумске етике“ (Св. Јустин Ћелијски). Шта нам се десило? Да видимо:

„У овом трагичном веку Срби су се борили у пет ратова за своје преживљавање, у којима су искусили и доживели два геноцида, два грађанска рата, две стране окупације, победили у два ослободилачка рата, изгубили два пута своју државу и створили нову државу три пута. У последњој деценији овог века, уз помоћ САД и уједињене Европе, Срби су доживели егзодус широких размера и изгубили своје етничке територије. Од 24. марта 1999., Срби воде свој шести рат у 20. веку са јединим циљем да преживе, бранећи своје животе и своју државу, чувајући своју традицију и идентитет који не могу опстати без Косова и Метохије.

У Првом балканском рату 1912., у коме су се бориле балканске државе Србија, Грчка и Бугарска против Турске, српске жртве су износиле 30.000 рањених и убијених војника. Нерешени политички и територијални спорови балканских држава узрочили су Други балкански рат 1913. године у коме је Србија победила, али материјално исцрпљена са жртвама од 41.000 војника.

Два светска рата свела су српски народ готово на демографски минимум.’Демографски колапс’ Србије у Првом светском рату попео се бројчано на око 1.250.000 погинулих (402.435 војника и 845.000 цивила), и око 500.000 инвалида са трајно смањеном радном способношћу; демографски губитак (убијени, нерођени и радно неспособни) износио је 35 одсто целокупног становништва Србије. Највећи губитак претрпело је мушко радно становништво (између 18-55 година) – 62 одсто целокупног становништва (53 одсто убијених и 9 одсто инвалида). Такви губици изазвали су искорењење читаве нације и узроковали трајне, нерешиве последице у патријархалним српским селима (са 22 одсто више жена него људи). Ратови за ослобођење и уједињење који су трајали више година (1912-1918) у којима су се Срби борили на страни Савезника (Француске, Енглеске, САД, Русије, итд.) утрошили су много животне снаге и изнурили српски народ, породили ‘ратну исцрпљеност’, ‘слабост’, ‘стагнацију’ и губитак читавих генерација.

Коса смрти у Другом светском рату однела је најмање 1.000.000 српских живота (тачан број није никада установљен јер је комунистичка власт у Југославији 1946. године ометала рад Комисије за утврђивање злочина окупатора из политичких разлога). Када се укључе заробљени и рањени, демографски губитак српског становништва износио је преко 20 одсто. Настањен на територији целе Југославије, српски народ је био расчеречен и изложен опасности биолошког, националног и културног уништења.

У периоду немачке окупације, више од 80.000 Срба је убијено, углавном у логорима смрти, специјалним затворима, казненим експедицијама и одмаздама у којима је 100 Срба убијано за једног рањеног, а 150 за једног убијеног немачког војника. Више од 350.000 Срба је насилно одведено у немачке логоре.

На територији италијанског протектората Велике Албаније (са укљученом Метохијом), више од 10.000 Срба је погубљено, а најмање 80.000 Албанаца је ту насељено. У мађарској окупационој зони, само у току 1941. године 10.000 Срба је убијено (од тога броја, 4.000 Срба је бачено у смрзнут Дунав, управо на месту где је мост који је ових дана разорио НАТО својим бомбама). Резултат бугарске окупације био је 20.000 убијених и 50.000 протераних Срба. Злочин почињен на територији Независне Државе Хрватске имао је највеће пропорције. Терору је изложено 1.900.000 људи. Према немачким изворима, 700.000 Срба је убијено у Хрватској, 250.000 покрштено и преко 400.000 протерано у Србију.

Злочини су почињени против српског становништва у току година разбијања Југославије. Разбијање СФРЈ је обављено путем оружане сецесије обилно помогнуте од међународне заједнице. Начело територијалног интегритета једне државе и неповредивост њених међународно признатих граница (Повеља УН, Закључни акт Конференције за сарадњу и безбедност у Европи) није поштован у случају Југославије. Право самоопредељења везано је за федералне јединице. Срби су изузети из универзалног права на самоопредељење. Њихова обавеза да живе са другим нацијама у заједничкој држави је пренебрегнута. Дипломатско признавање сецесије омогућило је грађански рат који је почео у Хрватској 1991. и проширио се на Босну и Херцеговину 1992. и био оглашен агресијом.

У тим ратовима Срби су претрпели теже губитке од других народа у Југославији. У 1990-им годинама око 500.000 Срба су заувек напустили Хрватску (емигрирали или били протерани). Према неким изворима, 1991. године је 723.665 Срба живело у Хрватској; данас их има 130.000 – 150.000. Стога, демографски губитак износи скоро 600.000 Срба. Према проценама стручњака, број српских жртава у Хрватској био је 8.000 – 10.000. А од укупног броја жртава у Босни и Херцеговини (оцењен на 80.000), више од 30.000 су Срби.

У првој деценији овога века, Срби су били у већини у Македонији, Косову, Метохији и Санџаку (50.4 одсто). У Босни и Херцеговини, они су представљали већину целокупног становништва (43 одсто) и били су у већини у 28 од 53 среза. Срби су живели у компактним групама у Хрватској, у Славонији (21 одсто) и Далмацији (17 одсто становништва). Представљали су бројчану већину у 20 срезова. Стотине хиљада Срба су били приморани да напусте Косово и Метохију. У периоду 1971-1981, број Срба који су емигрирали са Косова и Метохије био је 13 пута већи од броја који се тамо настанио. На крају овога века, очигледно је да су територије на којима су Срби живели етнички испражњене. Политичком репресијом, њихово присуство у Хрватској је смањено на постотак који статитистички није значајан. Данас представљају само 30 одсто становништва у Босни и Херцеговини.

У међувремену у току је разарање Београда по 42. пут у његовој историји!“

Тако професор Димић 1999. године.

ГУБИЦИ ОД 2001. ДО 2011.

У тексту „Демографска „будућност“ Србије“, објављеном у зборнику Уније синдиката просветних радника Србије, „Колико коштају илузије“, професори Миљан Мићуновић и Милан Селаковић су, на основу података које им је доставио демограф др Владимир Никитовић, записали следеће:“Зашто жмуримо пред нестајањем? Да ли нас узнемирава податак да смо за последњих десет година остали без 400.000 људи? Зашто затварамо очи пред чињеницом да жене у Србији први пут рађају са непуних 28 година и да просечан мушкарац постаје отац у 33-ој години, а онда нас изненади сазнање да је трећина бракова у Србији без потомства. Јесмо ли забринути што свако пето домаћинство у овој земљи чини само један члан?/…/  Данас, старијих од 65 година има 2,5 пута више него младих, па се отуда демографска старост (просечна старост грађана) повећала и износи 42,2 године./…/ Србија улази у ред десет најстаријих популација на свету (чак 2,9 милиона грађана је старије од 50 година). Узроци су пре свега веома низак наталитет, висок морталитет, проблем зачећа, касно родитељство, али и сиромаштво, незапосленост, себичност и борба за ,,голу“ егзистенцију. Најгоре стање је у Источној Србији и Старом Влаху. У општинама Црна Трава и Гаџин Хан просечна демографска старост износи преко 50, док је она у Новом Пазару и Прешеву око 26, односно 29 година. Број становника се за више од 10 одсто смањио у општинама попут Босилeграда, Беле Паланке, Варварина или Српске Црње и то за период од само 5 година. /…/У последњој деценији сваке године око 150.000 радно способних људи напушта своје пребивалиште и сели се у Београд, Нови Сад и Ниш, док је у општинама Нови Пазар, Прешево и Тутин, где су Бошњаци и Албанци већинско становништво, тај раст настао као последица највећег природног прираштаја у Србији. Више од 40 година београдске општине Врачар, Савски Венац и Стари Град бележе пад становништва због исељавања и негативног природног прираштаја, док су се колевке највише љуљале у Гроцкој, Звездари и Сурчину.  /…./Полови концентрације становништва су на главној трансферзали од Новог Сада до Лесковца и помоћној у долини Западне Мораве/…/. Овде живи више од 3 милиона људи или скоро 50 одсто становништва Србије. Примећују се и енклаве попут Крагујевца, Суботице и Новог Пазара, док су делови Источне Србије, Баната и Рашке готово празне области. У Институту друштвених наука примећују да се све више становника концентрише у великим градовима, али страхују да ће и том тренду ускоро доћи крај.“(2)

Тако је то било у првој деценији 21. века. Златној, постпетооктобарској.

Али, зар је могуће да је све тако и сада, у златној другој деценији, кад овде тече мед и млеко, са све дроновима, авионима, камионима и „летеЧим аутомобилима“?

БИЛО ЈЕ ТО, БИЛО

Има скоро две деценије како сам превео текст Валтера Перија о Хитлеровој политици контроле рађања на окупираним словенским територијама.(3)         

Остаје ми само да поновим кључне одломке.                        

Године 1939, 25. новембра, убрзо пошто је Пољска окупирана, нацистичка SS организација по имену “Државна комисија за оснажење Германства” (RKFDV) објављује следећи декрет: “Све мере које имају тенденцију да ограничавају стопу рађања треба допуштати и подржавати. Абортуси на територије Пољске морају се ослободити забране. Средства за абортусе и контрацепцију треба јавно нудити без политичких ограничења. Хомосексуализам се може легализовати. Установама и лицима која се баве абортусима политика не треба да смета”.                    

Таква политика одобрена је на конференцији Министарства унутрашњих послова 27. маја 1941. у Берлину. Тамо је група стручњака препоручила мере контроле рађања за Пољску, које су укључивале и вршење абортуса кад год га жена затражи. Године 1941, 19. октобра, одређене су мере које се тичу пољског становништва.  Хитлеров декрет од 23. јула 1942. проширен је на друге делове Источне Европе. Хитлер је своје наређење потврдио 5. августа.         

Немачки експерти разрадили су мере за спровођење одлуке. Професор Вецел је 27. априла 1942. у Берлину објавио меморандум који је садржавао следеће: “Било какво средство пропаганде, нарочито штампа, радио и биоскоп, као и фељтоне, брошуре и предавања, треба користити да би се руском становништву сугерисала идеја да је штетно имати више деце. Морамо да подвлачимо материјалне губитке које то подразумева, као и погодности које човек може да оствари за новац који би потрошио на децу. Треба такође сугерисати и да постоји опасност по женино здравље кад је рађање деце у питању.                                            

С таквом пропагандом почеће и широка кампања у корист контрацептивних средстава. Треба створити индустрију контрацепције. Ни циркулација и продаја контрацептивних средстава, као ни абортуси, не смеју се ограничавати законом (наравно, само на словенским територијама, нап. прев.). Такође, биће неопходно отварање специјализованих установа и припрема особља за вршење абортуса. Становништво ће радије прибегавати абортусима ако те установе буду највоље опремљене. Доктори морају бити способни да прискоче, без обзира на професионалну етику. Пропаганда мора да препоручује и добровољну стерилизацију”.                                                          

Локални лекари добили су указ по коме се абортуси спроводе у корист жене. Химлер је марта 1943. објавио декрет који то подвлачи: “Руски лекари Руске медицинске асоцијације, који не смеју да знају за ово наређење, морају да буду појединачно инструирани да трудноћу треба прекидати из социјалних разлога. То им треба објаснити тако да ни на који начин не сазнају за право наређење” (немачких власти, као ни за циљ њихове популационе политике, нап. прев.).     Немачке власти су ипак истакле да, мада од рађања деце треба одвраћати, не треба ограничавати сексуалне слободе. У меморандуму од 1944. каже се: “Да би се пропаганда водила практично, треба слободно делити контрацептивна средства (при чему цене субвенционише држава). Нема потребе да се становништву туђе крви ограничавају природне жеље, све док то не смета ограничавању репродукције међу народима туђих раса”.

У ствари, Немци су веома радили на ширењу “сексуалног хаоса”. Они су смишљено ширили порнографију по Источној Европи да би је разорили културно, политички и духовно. Један историчар овај процес тако описује: “Немачко одељење за пропаганду морало је да у Пољској организује или субвенционише неморалне булеварске представе и да штампа јефтину литературу изразито еротског типа… да би се маса држала на ниском нивоу и да би се њена пажња скретала са политике. Ти пројекти дегенерације и моралног разарања практично су били спроведени у великим пољским градовима… Успеси Намаца у тој области изазвали су против-мере пољског Покрета отпора. Овај је почео да шаље специјалне “казнене одреде” који су обилазили кабарее познате по неморалу и предузимали дисциплинске мере против пољских режисера “забавних” програма”.                       

Пољаци су се такође борили за своју омладину. У својој “Историји тајне државе” 1944. Јан Карски наводи упечатљив одломак из једног предавања у илегалној школи: “Драга моја децо, наш посао је веома сложен. Ви знате да непријатељ настоји да истреби пољску нацију, деморализујући и развраћајући пољску омладину. Ми, стари професори, цео живот смо посветили упућивању и оснаживању исте. Наилазимо на отпор због вас и због Пољске. Борба нам није лака. Претрпели смо много пораза. Бићемо побеђени ако видимо макар једног од вас, како иде у немачко позориште или биоскоп, чита неку погану књижурину или похађа неки кабаре”.

Подстицање  разврата био је саставни део нацистичких планова, мада није увек било успешно. Ерих Кох, рајхскомесар Украјине, према једном историчару то је и потврђивао: “чак и после Стаљинграда Кох, који је увек радио на германизацији, рекао је групи новинара да је плодност Украјинаца и даље озбиљна опасност… Репортер, који је ту изјаву пренео Гебелсу, министру пропаганде, озбиљно је сумњао да  ће  икад  бити  постигнуто “изрођавање путем развраћања” с обзиром на висок морал становништва”.(…)                                         

Политика контроле рађања спровођена је чак и у концлагерима. У Равенсбрику су трудне Јеврејке слали у гасне коморе. Нејеврејкама су насилно вршили абортусе. Наравно, стерилизација и абортуси били су само привремена мера смањивања рађања: у великој тајности нацисти су почели да спремају логоре смрти за истребљење 32 милиона Словена.“

То је то.

И некад и данас. Само Хитлер сада прича причу џендерску, и људскоправашку. Прави смајли са брчићима.                               

А РЕШЕЊЕ?

Авиони, камиони, дронови, „летеЧи аутомобили“ и слично су само јефтина маска на лицу наше стравности ( пардон, стварности ).                                                                    

Јасно је решење. Али га нико ( авионски, камионски ) неће. Јер оно тражи живи живот самопожртвовања. А коме ја данас то тога, кад има најновији ајфон у руци?     

Писац и есејиста из Горњег Милановца, родом Пљевљак, лекар и хуманиста Миладин Ћосовић, у својој причи „Зуј историје“ све је лепо рекао:“Мој пријатељу, није време да причамо о историји, има пречих ствари данас; Срби одумиру и зато свиме што знају и могу треба да се боре за опстанак. Села остају пуста, градови брекћу од пренасељености. Шумадија је прошарана напуштеним имањима. Дивна Шумадија, Богом дана за живот, а, ето, овом народу не ваља ни –  таква… Власт, шта ради власт? Брине само о градовима, село јој   – пасторче. А ја кажем – нема Србији и Србима спаса док не оживе села. Стотине хиљада сељака изгнано је са Косова, из Хрватске и Босне, станиште им је држава нашла у градовима. Зашто држава није откупљивала напуштена имања и дала их изгнаницима да на њима живе, раде оно што знају. У градовима тумарају као сиротиња, многи живе на социјали. Властодршци демагогишу о одумирању Срба, а ништа не чине да се бела куга спречи. Ништа не чини ни црква. Јерарси граде луксузне дворове, возе се луксузним колима, гложе се, граде нове и обнављају старе храмове. За кога их граде, ко ће у њих улазити? Сваком владици рад би најприје требало ценити према томе колико је у њиховим епархијама порастао број новорођенчади. Владике треба да раде с народом, као први у епархији да буду слуге свима. А имали су од кога и да науче – патријарх Павле је учио народ побожности, смерним живљењем подстицао га да наук свесрдно прима. /…/ Зашто сваки свештеник послије литургије не би  верницима могао говорити о светости рађања, светости материнства, апеловати на Српкиње да рађају децу? То што је најважније, да јерарси уместо изградњи и обнављања храмова, формирају у својим епархијама фондове за материјално стимулисање породица да се умножају. Где мајке рађају треба да владају топлина, сигурност, радост, а после крштења детета да из српских домова сјаји религиозна светлост. Свештеници да после венчања и богослужења саветују брачне парове да чувају брак, да жене, како је говорио апостол Павле, буду ,,покорне мужевима, као што је Црква покорна Христу, да мужеви љубе своје жене као своја телеса, јер који љуби жену, самога себе љуби.”

Ако овога не буде, неће бити ничега.

То јест, како је говорио Свети Пајсије Светогорац, ако породица пропадне, све ће пропасти.

Или, како би рекао Свети владика Николај:“Бирајте, Срби, живот или смрт; част или срамоту; светлост или таму;
правду или неправду; Бога или ђавола бирајте! Бирајте или Христа или Барабу. Од тог избора зависила вам је сва ваша прошлост. Од тога зависиће и сва ваша будућност“.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

  1. https://iskra.co/srbija/od-2011-do-2020-godine-broj-stanovnika-u-srbiji-samo-na-osnovu-prirodnog-prirastaja-smanjen-za-384-858/
  2. http://unijasprs.org.rs/wp-content/uploads/2020/08/Koliko-kos%CC%8Ctaju-iluzije21.pdf
  3. https://www.ceopom-istina.rs/globalizam/zavera/hitlerova-politika-kontrole-radjanja-na-okupiranom-prostoru/

 

(ШИРА ВЕРЗИЈА ТЕКСТА ОБЈАВЉЕНОГ НА IFAM.NEWS)

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print