Покрет за одбрану Косова и Метохије

Владимир Димитријевић: Круна са крстом или власт антихриста – Поводом доделе плакете „Небојша М. Крстић“ Центра за истраживање православног монархизма, о Ваведењу 2021. године

Владимир Димитријевић (Извор: Интермагазин)

НОЋ У КОЈОЈ ЈЕ ОТИШАО НЕБОЈША

Пре двадесет година, у ноћи кише и магле, на Ваведење Мајке Божје у храм, на славу светог манастира Хиландара, убијен је, у намештеној саобраћајној несрећи, Небојша Милутиновић Крстић, пријатељ моје младости, политичар с крстом, човек који је сведочио да је Христос Смисао човека и света, и да је могуће бити православни хришћанин и у наше доба, чак и у политици, која није и не сме бити брлог за свиње, него страшна и света служба народу и држави. Убили су га, са још двоје његму блиских, јер није пристајао на понуде луциферијанаца маскираних у евроинтегративце, јер је одбио изасланика Хавијера Солане, јер је, у мраку постпетокотобарске досократије, видео антихрићанску суштину која нас је водила Содому и Гомору џендерократије, коронократије, кловнократије и сваког наказовлашћа коме данас присуствујемо. Данас, када, са највећом захвалношћу и свешћу о својој недостојности, примам плакету са његовим именом и презименом од Центра за истраживање православног монархизма, сећам се неустрашивог крстоносца, Небојше Крстољубивога, и молим се Богу за покој његове душе сећајући се свих наших разговора о будућности Србије и света, за коју смо знали да неће бити светла Сунцем правде, него поноћно тамна, ако се не вратимо Богу и себи.

ОДНОС ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ

За разлику од Цркве, која је призвана да буде небо на земљи (иако, наравно, на њиви Божјој, поред жита, има и кукоља ), и да људе приводи Христу, Богу љубави, управо љубављу, а не инквизиторским насиљем, задатак државе није у томе да створи рај на земљи. Морални смисао постојања државе јесте употреба земаљских средстава, од права до силе, ради ограничавања зла и подржавања добра (Рим. 13,3–4). Како је говорио Владимир Соловјов: она не треба да покушава да створи земни рај него да спречи да на земљи не завлада пакао.
Између Цркве и државе могу се успоставити четири врсте односа: симфонија, кад Црква и држава сарађују на спасењу људских душа и охристовљењу друштва, чега је симбол двоглави орао под круном с крстом (православна монархија, од цара Константина до Николаја Другог Романова, која је, повремено, била угрожена цезаропапизмом, настојањем монарха да преузме власт над Црквом); папоцезаризам (када црквени поглавари желе и политичку власт и моћ, што је, вековима, био изазов за ватикански модел хришћанства); секуларизам (када је Црква одвојена од државе, али њихов однос је заснован на начелу узајамне трпељивости и уважавања, као и сарадње у областима значајним за напредак заједнице); борбено безбожништво (када држава стреми да уклони Цркву из јавног живота и преузме власт над погледом на свет својих грађана, чему, после нацизма и комунизма, стреми глобалистички секуларизам, све присутнији у земљама НАТО Империје.
С обзиром на доба у коме живимо (све даље од симфоније, а све ближе секуларном моделу који прераста у агресивно атеистички), задатак Цркве је да подсећа, као и увек, да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека” и да „правда држи земљу и градове”. Као што је један руски духовник рекао бољшевицима: ,,Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос.”

Небојша Крстић је био монархиста, јер је знао да је држава, ако се не освешта благодаћу Божјом кроз Цркву, чудовиште које ће, како то данас видимо, насрнути на све Божје: од породице, коју содомитски разарју, преко језика ( џендеризованог до нихилизма ) до нашег тела, које, како видимо, коронократе отимају да би нам ушприцали ДНК препарат лажно назван вакцином.

УМЕСТО ХРИШЋАНСКЕ МОНАРХИЈЕ – КОРОНОКРАТИЈА

Наш угледни интелектуалац који живи у Великој Британији, Небојша Радић, показује како се завршава лажна демократија, постајући антихристократија:“Здравствена криза метастазира у тоталитаризам. Италијански филозоф Ђорђо Агамбен каже да нам се спрема једна растурена, раштркана друштвена заједница у којој ћемо се удаљaвати једни од других да наводно избегнемо заразу, а у ствари само да бисмо учинили немогућим и пријатељство и љубав, а надасве оно што се некада називало политичким животом. Центри моћи су се прогласили за центре истине – једине истине. Опасно се приближавамо тренутку када ће свака друга истина или свако питање бити стављени ван закона и проглашени за јерес. Како се онда поступа с јеретицима, или с неподобнима то нам је историја јасно показала – у распону од ломаче до концентрационих логора, изгнанства у Сибир, на Голи оток или смрти. Да, смрти.

Ко не верује треба само да погледа око себе, не кроз ТВ екран или преко страница корумпираних дневних корпоративних новина већ сопственим очима, што данас углавном значи преко интернета и уз помоћ независних (од влада и корпорација) новинара и коментатора.

Аустрија је прво закључала невакцинисане, а пошто им то изгледа није било доста, онда су решили да закључају и све остале. Домовина фирера је прва у свету увела законску обавезу вакцинације. Од фебруара следеће године сваки добри Аустријанац мора бити хемијски побољшан. За остале је у немачком језику одавно већ, још од времена Адолфа, спремно име – Untermensch (потчовек). На чему ће им вероватно замерити жреци нове родне идеологије и правописа. Каже се Unterperson (подособа)! Администраторима идеологије не сметају ни семантика (смисао) ни лудило ни логори у том контексту.

У Немачкој министар здравља Јенс Шпан обећава да ће до краја зиме сви Немци бити излечени, вакцинисани или мртви. Значи, у Шпановом Weltanschauung-у (светоназору) логори су превазиђени. А да додамо да се без одговарајућег аусвајса и QR кода на дотичним подособама не може ни еутаназија извршити. Има заиста у том немачком духу нешто што се превише често, бар за наш укус, приближава и додворава ритуалима смрти и оностраном.

У Италији не можеш ни да радиш без Green pass-a и министар Басети весело обећава да ће четврта инјекција бити спремна 2022. године таман на време да се прими 12 месеци после треће. Пету још не спомиње, то ће неки други министар негде другде. Лепо они сарађују. Председник државе Марио Драги каже да невакцинисани не заслужују Божић. Нешто мање хришћанско давно нисмо чули. Привремени политички актер ће одређивати ко је заслужио да слави рођење Исусово? Тога није било ни у средњем веку, но сад с дигиталним пропусницама… може Драги да укључује и искључује кога хоће. А очигледно хоће. Бивши председник Марио Монти изјављује да постоји превише демократије у области информација и да треба ограничити те слободе. Сваког викенда милиони Италијана шетају и протестују улицама већих градова упркос забрани протеста. Бирократе то не могу да схвате. Како је то могуће кад смо ми лепо забранили! Неко је забранио Божић, неко оспорио основна демократска права. Дуче Мусолини се грохотом смеје с трозупцем у руци негде доле у деветом кругу Дантеовог пакла.“

То су, браћо и сестре, последице отпадије од Христа и хришћанске власти!

Људи нису хтели да буду слободна браћа у Господу, па их приморавају да буду робови сатане.

ЗНАО ЈЕ НЕБОЈША, ЗНАО

Када сам 1994. године са Крстићем радио интервју за крагујевачке „Погледе“, питао сам га да ли је могућа православна политика. Одговор је био јасан:“Верујем и знам да не само што је могућа у конкретном реалном смислу, већ је и преко потребна. Поготову данас, када је наш примарни и најургентнији политичко-образовни задатак казивати, доказивати и показивати (пре свега духовно пробуђеној надолазећој србској младежи, јер једино она није унакажена губом политичког лицемерја) да наше постојеће политичко безнађе није и безнађе политике. Другим речима, само политика са хришћанском етиком није блудница, те зато само људи са образом, могу и смеју бити у политици, јер само људи са образом могу образоаати по милости Божијој благообразни политички поредак. За хришћанског политичара, који је увек политичар са образом.политика је пре свега и понајпре човекољубива пожртвованост у корист Отачаства. Православни хришћани, а поготову православни политичари, поучени речима Апостола Павла врло добро знају да је њихова крајња „политика на небесима” (Посл. Филипљанима 3,20) одакле очекујемо Други и коначни долазак јединог Владара, Цара царева и Господа господара — Богочовека Христа. Али, такође, они одлично знају да се, грубо речено, права за учешће у тој политици Царства Небеског стичу још овде и сада кроз конкретни, делотворнн подвиг. Православни, дакле, знају да се кроз земаљско житије задобија небеско битије. И зато, ако смо заиста потомци и наследници наших Светих богољубивих Владара, и ако Косовско заветно определење Светог Кнеза Лазара није само једна фраза на нашим скврним уснама, онда знајмо да се Небеско Отачаство, које је, како народни песник каже, „увек и до века”, не задобија и не стиче без старања и марења за земаљско отачство иако је оно „за малена”. То је онда уистину она његошевска „борба непрестана”, то је бивање онога што без Божије помоћи бити не може. Укратко речено, без православних политичара, или како Свети Николај Жички каже, без „политичара са Крстом”, неминовно су и народ и држава крваво распети на крсту економско-социјално-културне голготе. Наша ужасна свакодневица то, нажалост, најочитије потврђује.“

Прошло је скоро тридесет година од ових речи, али су оне актуелније него икад.

СВЕШТЕНОСТ МОНАРХИЈЕ

Почев од Светог цара Константина Великог, хришћански римски цареви су сматрани Помазаницима Христовим, и зато је њихова власт била свештена. Јевсевије у својој биографији Светог Константина говори да је први хришћански цар у одређеном смислу имао власт епископа спољних послова Цркве. Цареви су се причешћивали у олтару заједно са ђаконима, пролазили су кроз царске двери. Свети цар Маркијан (450–457) назван је свештеником и царем на Четвртом Халкидонском Васељенском Сабору. Два света цара – Теодосије Млађи (408–450) и Јустинијан Велики (527–565) били су названи архијерејима. Свети Јустинијан је у свом опсежном зборнику Римског грађанског права разликовао свештенство и право власти, сматрајући их за два дара Божја човечанству. Ту теорију је поновио и Цар Јован I Цимисхије (969–976) у Х веку.

Православни цар је такође традиционално приказиван с ореолом – како на иконама, тако и на верским сликама. Тај ореол, међутим, није знак да је овај или онај цар прослављен као светац. Та иконографска традиција пре сведочи о томе како Црква традиционално види свети и божанствени карактер царске власти. На икони Покрова Пресвете Богородице доле лево приказана је Света царица Теофанија која је блажено преминула 10. новембра 897. године (сећање на њу се обележава 16/29. децембра). Међутим, Цар који је приказан крај ње, њен супруг Лав VI Мудри (886–912), није прослављен, али су ипак обоје приказани с ореолима.

Какав се закључак може извести полазећи од те иконографске традиције? Као прво, очито је да Православна Црква током своје дуговековне историје није православне цареве сматрала просто политичким фигурама. Као друго, и поред свег свог побожног поштовања према светом положају Помазаника Божјих, Црква је ипак стварну канонизацију намењивала само царевима и кнежевима које је сматрала достојним јавног прослављања због њиховог личног живота и царовања. Света Православна Црква, несумњиво, радо спомиње имена живих монарха током Божанске Литургије и других служби с обичним молебнима. У посебним приликама она такође спомиње имена православних владара: живих на молебнима или службама, а преминулих на поменима или општим парастосима.

ПОМЕН ВЛАДАРА У НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА

Једном годишње, на служби у прву недељу Великог Поста, када се слави Победа Православља, гласно се чита велики синодик у коме се анатемишу највеће јереси и спомињу велики заштитници Православља – не само патријарси и епископи, већ и цареви који су стајали на челу борбе с јересима. У синодику се помиње четрдесет царева, почев од Михаила III (842–867), с позивом верницима да одговоре возгласом: „Вечнаја памјат!” Премда је тај возглас потпуно исти као и на помену или обичној заупокојеној служби, посебну важност му придаје чињеница да се врши једном годишње, управо на служби Победе Православља. Тридесеторица од те четрдесеторице царева се посебно набрајају, почев од Василија I (867–886) и завршавајући Теодором I Ласкарисом (1204–1222). На завршетку читавог тог списка царева и пре него што се возгласи „Вечнаја памјат!”, сва тридесеторица се славе изванредним описом пуним вере: „Сви они царство земаљско за Царство Небеско заменише”. Та јасна и прилично недвосмислена изрека у нашој свести звучи малтене као символ царског прослављања, иако је Црква само једног од све четрдесеторице, Цара Јована III Ватаца (1222–1254), званично прогласила за свеца – и он не спада у ту тридесеторицу. Што се тиче осталих, спомињање њихових имена у Недељи Победе Православља чини благочестиву молитву Цркви, пуну вере, за спасење њених царских заштитника. Тако да јасно видимо колико високо Православна Црква поштује звање хришћанског цара, и штавише, како се сваке године спремно сећа свог великог дуга према сваком од тих царева који су православну веру, званично је исповедајући, јачали у сведочењу Православља и уништавању јереси.

ЦАР ЈЕ ОНАЈ КОЈИ ЗАДРЖАВА

По речима Светог Јована Златоуста, Оца и учитеља Цркве из IV века, Цар има духовну обавезу да се супротставља злу, како видљивом, тако и невидљивом. У својој духовној одговорности он је сам: јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава (Друга Солуњанима 2,7).

И у ономе што су византијски хришћани тражили у односима између Цркве и државе, постојала је целовита симфонија. Док је Цар имао власт и право који су му дати приликом венчања на Царство, да брани чистоту вере говорећи на Црквеним Саборима, исто као и да управља државом, он није имао одлучујући глас у стварима Цркве и вероучења – то је била привилегија епископа. Истовремено, морална обавеза црквених јерарха била је да се супротстављају државној политици, уколико се она водила против хришћанских принципа владавине или интереса Цркве, али је право одлучујућег гласа ипак припадало Императору. Историја нам даје примере кад су Императори сазивали Црквене Саборе и кад су епископи захтевали да се прекине неправедна социјална политика.

МИСАО ЗА КРАЈ, КОЈИ ЈЕ И ПОЧЕТАК

И тако је то трајало, док се православни нису одрекли учења о Богом благословеној симфонији, и помислили да ће им бити лакше без крунисаног и миропомазаног владара. Нису хтели монарха Христовог, па су добили кловнове антихристове. Што, наравно, не значи да ми, овде и сада, не треба да исповедамо Богом благословену истину симфоније Цркве и државе под круном са крстом.

Обнова православне државотворности могућа је под условом да обновимо, благодаћу Божјом, своје душе и срца. Јер, како рече патријарх Павле, Бог ће помоћи – ако буде имао коме.

Небојша Крстић, за чију се душу молимо Господу наших душа и тела, знао је да православна монархија спречава долазак антихриста у овај свет. И зато је био православни монархиста. И зато га се сећамо са љубављу и поштовањем, али се не уздамо у своје сећање, него у вечно памћење Божје, и певамо, на помену Небојши, ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

Писано поводом доделе Меморијалне плакете „Небојша М. Крстић“ од стране Центра за истраживање православног монархизма

(Искра, 05. 12. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print