О ОВОЈ СВЕТИЊИ
Манастир Будисавци подигнут је XIV у веку, откада је и метох манастира Пећке Патријаршије. Обновљен је за време Патријарха Макарија Соколовића, а у њему се у дубокој старости упокојио Патријарх Пајсије (Јањевац). И дао је, у 20. веку, два света човека – старца Серафима и свештеномученика Стефана. Вреди се сетити обојице, да се памти да је Небеска Србија већа од земаљске, и да се стално попуњава новим светлоносцима.
СВЕШТЕНОИСПОВЕДНИК СЕРАФИМ БУДИСАВАЧКИ
Отац Серафим Копривица родио се као Никола, у селу Вукојевцу у Куршумлији 1910. године. После заробљеништва, које је преживео од 1941. до 1945. у Аустрији, обрео се у манастиру Ајдановац у Топлици, где је желео да монашки живи, али су га комунисти тешко претукли, па је монаховао у разним светињама, док није дошао у Пећку патријаршију, а касније у Будисавце.
О њему је једно духовно чедо чувеног оца Саве из Вазнесења под Овчаром ( отац Сава се упокојио 2004. године) причао:“У манастиру Будисавци на Косову био је један старац Серафим. Био је то један велики угодник Божји који је чудом Божјим исцељен. Он је био духовник у Пећкој Патријаршији, а после је прешао у метох Пећке Патријаршије, у Будисавце код Пећи. И сад је ту манастир. Отац Сава и тај старац Серафим никада се нису срели, али је старац Серафим знао, он је духовно осећао отац Сава и звао га је пред упокојење да га исповеди.
И тако мени једном каже отац Сава: „Мораш да ме возиш на Косово код оца Серафима. Он ће ускоро да се упокоји. А куд ћу ја јадан ако га не исповедим!”
И тако смо се ми, брат Радисав и ја, о. Владимир, и Боро, брат мати Јелене, спремили, отишли доле и нашли старца. Чудо Божје! То је била личност која се истопила; само сенка од човека. Он је чудом Божјим исцељен. Наиме, тај старац Серафим је био родом од Прокупља. А код Прокупља доле има манастир Св. Георгија. Он је после рата отишао у тај манастир да се замонаши и нађе га у манастиру партизанска патрола. Нешто су претраживали и њега су нашли. Вођа патроле је био његов комшија. Казао му је: „Никола, шта ти тражиш овде?”
„Ја сам дошо да останем у манастиру.”
„Нећеш, Никола. Можеш да идеш где оћеш, али овде не можеш остати.”
„Ја ћу овде остати или мртав или жив. Ја сам решио да служим Богу и не може ме нико отерати.”
И они су почели да га туку. Старац је рекао да су га тукли цео дан. И све на њему што је могло да се поломи и разбије, ломили су. И тело, и кости. Крв је само лила.
„Тукли су ме до касно у ноћ. У току ноћи су сковали од дасака неки крст и разапели ме на крст и тукли су ме и на крсту,” а тај комшија га је још више тукао револвером по уснама, да не би могао да прича.
„Кад су видели да не могу да умрем,” причао је старац Серафим, „оставише ме. А тај мој комшија још рече: ‘Никола, ово што си ти претрпео данас, ово жив човек не може да претрпи. Ево, остављамо те, на милост и немилост, јер ако те ја убијем мене ће велико зло постићи.’ И напустили су ме и отишли. Чим су отишли, игуман је довео неког лекара, мене су некако сместили, мало окрепили, а лекар је рекао да могу да преживим највише, можда, три дана.
„А ево,” каже, „лекар рече три дана, а ево грешни Серафим служи Господу преко педесет година.”
И тако, следећи дан му је био тежак. Падао је у кому и био у неком стању без свести. „Не знам да ли сам жив, да ли сам мртав, а само повремено сам успевао да осетим да сам жив. Видим да сам при крају и да ћу да се упокојим. Цео дан тако. До увече. У току ноћи, које је доба било ја не знам, а манастир је био посвећен св. Георгију, у току ноћи у моју келију улази свети Георгије комплетно онако како се на икони слика и каже: `Никола, како си?`
Видим ја да је свети Георгије.
`Готов сам, свети оче. Више не могу.`
`Ниси готов, Никола. Ниси готов. Ти си данас исповедо Господа. Теби Господ шаље исцељење. Ти ћеш још много година да служиш Господа, а ја сам дошо да те исцелим.`”
И каже:
„Ја сам после тога, да ли сам заспао, да ли сам пао у кому, шта је са мном било, ја не знам. Кад је ујутру јутро оствануло, кад сам се пробудио, на мени никаквих трагова није било, ни модрица, ни крви, ни ломова. Био сам исцељен у току ноћи. Ја не знам, само за колико је то времена било. За пар минута или сати. Ујутру сам устао потпуно здрав. Пошто сам такав доживљај имао ја сам решио да служим Господа.”
И од тада је ревновао са још већим усрђем; и све што је имао дао је Господу. Јео је једном дневно, мало, малтене као ангел. Ни спавање, ни храна, ништа, живео је као ангел. Његове су се молитве одмах услишавале. Од тешких болести, од рака, од најтежих болести је исцељивао молитвом. Помагао је онима који се нису могли удати и оженити. И ја сам био присутан кад је човек дошао да благодари за неку услишену молитву.
Као што рекох, тај је старац био као сенка. Али је служио двадесет четири сата сваки дан, непрекидно, без спавања, у цркви. И Патријарх ( Павле, у доба док је био епископ рашко – призренски ) му је једно време био забранио да не остаје толико. Али и у тим годинама, пред саму смрт, он је двадесет сати служио. Колико је само снаге било у том човеку који као и да нема тела, само сенка, који се моли двадесет четири сата и без хране. Сусрет таквих духовника, оца Саве и оца Серафима – то је нешто чудно.
Отац Сава је причао уз пут, кад смо се вратили, да се они никада пре, као што рекох, нису срели. Отац Сава је само примио писмо:
„Дођи да ме ти исповедиш.”
Знао је он зашто баш отац Сава да га исповеди. То је значи та духовна величина, та блискост, нама обичним људима несхватљива духовна блискост двојице стараца који се физички нису ни срели ни видели, а тако су много један о другоме знали.“
Упокојио се у Господу 1997. Преподобноисповедником би се могао назвати, јер је у мукама Христа исповедао, а силом Божјом остао у животу и наставио да служи.
СВЕШТЕНОМУЧЕНИК СТЕФАН
А други подвижник из Будисаваца био је отац Стефан ( Пуљић ), рођен, како ми је причао, 1964. године у Чачку. Били смо земљаци. О њему се, видим, мало зна и мало се писало и говорило; колико се сећам, био је духовни син оца Тадеја Витовничког, који га је спасао од болести зависности и упутио путем монашког покајничког подвига. На три године пре његове мученичке погибије, док сам са побожном братијом ишао по светим местима Косова и Метохије, срео сам оца Стефана у Пећкој патријаршији, где је читао акатист пред иконом Мајке Божје Краснице. Дуго смо остали у разговору, кога се уопште не сећам. Сећам се само његове смерности и кротости, нечег неземаљског, нечег што сам раније срео само код оца Тадеја у Витовници ( додуше, у већој мери код оца Тадеја, јер је он дуже живео у умно – срдачној молитви, али се видело да је јеромонах Стефан његов духовни засад). Овде је, а није овде; присутан, а одсутан; и такав је, очито, из Будисаваца отишао Христу Најкроткијем…
Страдао је 19. јула 1999. у селу Клини, у крају у коме је метох Пећаршије манастир подигнут. Ево шта се о том страдању зна:“Једна од монахиња је приметила да га нема и питала где је отац. Рекли су да је управо отишао у набавку са Вујадином Вујовићем, наставником који је са осталим Србима уточиште нашао у манастиру. Отац Стефан је отишао верујући да се ништа лоше не може десити, као јагње Божије, мирно, да би нахранио ближње своје. Знамо на основу светоотачких књига да Бог благодат за мучеништво не даје свакоме, већ само најдостојнијима. Отац Стефан и наставник Вујадин се нису вратили, а не знамо да ли су стигли у продавницу. Код прве куће десно од манастира, поред пута за село нађена су само преврнута колица, као једини траг да су туда пешке кренули. Да ли је ту у шуми била шиптарска заседа или се нешто друго десило, не знамо. Отац Стефан је нестао и његови посмртни остаци као и осталих Срба несталих и убијених тада у Клини и Истоку нису никада пронађени.“
ПЛАЧ МАЈКЕ БОЖЈЕ
Године 2012, у Будисавцима је, док је читан акатист, проплакала икона Пресвете Богородице. Десило се то у доба када су домаћи политиканти, маскирани у државнике, постављали гранични прелаз између Србије и Србије, између тела и срца (јер Космет је мистичко срце ове државе, и то ће увек бити), и било је очито да те сузе нису нимало случајне. Бог је опомињао и подсећао на Себе и Свој Завет, који се у Срба зове Косовским, и због кога је отац Серафим био крваво тучен од комуниста, па и на крст разапињан, а отац Стефан умучен од арбанашких непријатеља крста са три прста.
Мајко Божја, са свештеноисповедником Серафимом и свештеномучеником Стефаном, моли Бога за нас!
