Покрет за одбрану Косова и Метохије

Владимир Умељић: Хашки трибунал (ICTY) и ,,Заборављена“ кривична пријава против Алије Изетбеговића због масакра на Маркалама

(Сарајево) Фото: РТРС

Први масакар на Маркалама се одиграо 05. фебруара 1994, при коме је погинуло 68 а рањено 144 цивила. Хашки трибунал (ICTY) је одлучио да је за то била одговорна једна мерзерска граната од 120 мм, испаљена са положаја војске Републике Српске. „НАТО-демократије“ су последично увеле строги ембарго против Срба, који је поред осталог резултирао и трагичном смрћу 12 бањалучких беба. ICTY је потом 2003. за то осудио српског генерала Станислава Галића прво на 20 година а потом на доживотни затвор.

Други масакар се одиграо 28. августа 1995, тада је погинуло 37 а било рањено 90 цивила. Хашки трибунал (ICTY) је поново одлучио да је за то била одговорна једна мерзерска граната од 120 мм, испаљена са положаја војске Републике Српске. „НАТО-демократије“ су то узеле као повод да масивно војно нападну Републику Српску а ICTY је потом 2007. за то осудио српског генерала Драгомира Милошевића на 33 године затвора.

При томе је консеквентно игнорисана квалификована кривична пријава против Алије Изетбеговића и његових саучесника због вршења ових ратних злочина и злочина против човечности, која је између 26.02. 1996. и маја 1998. увек изнова била допуњена и образложена а чији је пријем ICTY потврдио и подвукао да се иста „одмах прослеђује надлежнима за ову врсту злочина“.

Иницијалну пријаву против Алије Изетбеговића и саучесника сам послао ICTY 26.02. 1996, потом је следило формирање једног немачко-српског стручног тима, који је водила Ангелина Марковић, правник из Београда. Чланови су били Dr. jur. habil. Dr. Dr. Ференц Мајорош, професор међународног права на универзитету Вирцбург у Немачкој, др Вера Бојић, Слободан Јарчевић, Предраг Р. Драгић Кијук и ја.

Закључна кривична пријава је изнета на око 600 стр. закључно са обимним доказним материјалом, експертизама и налазима. Будући да је немогуће њу овде иоле обухватно представити, то желим да наведем неколико кратких извода, основних елемената из иницијалне приjаве, на којој се базирала она последична, дефинитивна:

„Осумњичени Алија Изетбеговић се пријављује ради сумње да је починио следеће злочине.

  • Геноцид (§ 4, Abs. 2, Alinea a. and b.)
  • Злочин против човечности (§ 5)
  • Тешке повреде Женевске конвенције (§ 2. Abs. 2, Al. a. and b.)
  • Повреде ратног права и ратних обичаја (§ 3, Abs. 2, Al. a, b. and c.),

 

који су кажњиви према одредницама Статута ICTY (UN Security Council, S/25704. 03. Mai 1993).

Први експерти и сведоци, на које се ICTY упућује, су лорд Дејвид Овен (The Rt. Hon. Lord David Owen, 20 Queen Anne’s Gate, Westminster, London, FW1 H9AA, House of Lords), амерички експерт за борбу против тероризма (Yossef Bodansky, Director of the Congressional Task Force on Terrorism and Unconventional Defense & Foreign Affairs, Congress of  USA, Group of Publications, Washington DC, USA), амерички генерал Чарлс Бојд (Charles Boyd, заменик команданта НАТО за Европу од новембра 1992. до јула 1995.), Лаура Адлер, саветница почившег француског председника Митерана и руски експерт, пуковник Андреј Демуренко, шеф Штаба УНПРОФОР-а у „Сектору Сарајево“ 1995.

У односу на Џозефа Боданског, упућује се на његов експлицитни исказ у књизи „Офанзива на Балкану“ (International Media Corporation LTD, London, 1995). Сведочанство генерала Чарлса Бојда се налази у објављеном прилогу „Поновно успостављање мира путем кривице“ (Magazin Foreign Affairs. September/October 1995) а недвосмислена тачка гледишта Лауре Адлер у књизи „Година одласка“ (Париз, 1996.).

Сви они означавају босанско-муслиманску страну несумњиво одговорном за ове злочине.

Британски лорд Овен пак сведочи (Balkan Odyssey, Chapter „The Contact group“, s. 260-261, ISBN 0575062517) следеће:

„Генерал Роуз никада није скривао да је на састанку са босанско-муслиманским лидерима истима рекао у лице да је добио техничку информацију, да смртоносни пројектил није дошао са српски контролисане, већ са од стране босaнских муслимана контролисане територије („technical information which pointed to the mortal bomb having come not from Serb/controlled areas but from Muslim/controlled area“) (…) ја знам да је он послао и писмени извештај у том смислу (…) балистички експерти УН у Загребу су израчунали трајекторију (путању) пројекта и угао под којим је пројектил погодио кров пијаце Маркале говори за то, да је испаљен са даљине од 1.100 – 2.000 метара а не са даљине од 2.000 –3.000 метара а то значи да је стигао са позиција босанске армије (…)“

Пуковник Андреј Демуренко каже у једном интервјуу (Итар-ТАСС, Загреб, 01.09.1995, објављено у „Телеграф“, 06.09. 1995, стр. 5):

„Нажалост не могу да Вам кажем ништа више од онога, што сам већ обзнанио јавности о резултатима свог истраживања. Добио сам, наиме, изричито наређење својих претпостављених, да не дајем више изјаве у јавности по том питању (…) Срби су лажно оптужени као агресори и одмах је одлучено да се бомбардују њихови положаји (…) Ја поседујем доказе о српској невиности у односу на тај масакар, али још увек не смем да их објавим (…)“

Додатно се препоручује ICTY, да се хитно обрати Генералном секретару УН, господину Бутросу Галију и зхатева достављање свих тајних извештаја од стране УН-посматрача са лица места. Даље, да се обрати надлежнима у Уједињеним нацијама (United Nations Security) и захтева све тајне извештаје УНПРОФОР-а, официра, војника и експерата за оружје у служби УН са лица места.“

Први одговор (на немачком) на иницијалну кривичну пријаву ми је стигао 22. марта 1996. и то од тадашњег Главног тужиоца ICTY Ричарда Голдстона:

„Поштовани господине др Умељићу, са захвалношћу потврђујем да сам примио Ваше писмо и придодати материјал. То ће бити упућено оном делу истражних органа, који се баве овом врстом злочина („… an die Ermittlungsgruppe, die sich mit Verbrechen dieser Art auseinandersetzt…“). Наши истражитељи ће проценити Ваше информације и обратиће Вам се у случају да имају додатна питања. Захваљујем Вам још једном на Вашем труду. Ричард Голдстон (Richard Goldstone)“.

Друга реакција ICTY на моје увек изнова понављане упите, да ли се нешто ради по овом питању, стигла је (на енглеском) 18. јула 1996:

„Драги господине, овим потврђујем пријем Вашег писма од 02. јула 1996. Задовољство ми је да Вам саопштим, да је исто прослеђено Шефу истражних органа Међународног трибунала („… that your letter has been transmitted to the Chief of investigations of the International Tribunal…“). Искрено Ваша, Доминик Маро, заменица регистратора (Dominique Marro, Deputy Registrar)“.

После тога је, упркос бројним упитима, ICTY прекинуо сваку комуникацију са нама.

То, додуше, у светлу свих познатих чињеница није чудно, много чудније је да су стигла и ова два званична одговора, на папиру са заглављем ICTY и својеручним потписима једног Главног тужиоца и једног регистратора, архивара ICTY.

Јер то су непобитни, историјски документи и валидни докази политичког карактера Хашког трибунала за бившу Југославију, који је све чинио да накнадно легитимише противзакониту НАТО-агресију и експанзију при рушењу друге Југославије, да стога све не-Србе прогласи српским жртвама, па чак да и њихове евидентне злочине, шта више и над припадницима сопственог народа „правно“ припише Србима.

Биће да су одговорни у ICTY и сами то схватили и , мада са закашњењем, прекинули сваки даљи контакт. То је међутим већ било прекасно, јер овде наведени документи, кривична пријава и одговори ICTY, остали су у архивима Трибунала (и у нашем архиву), да сведоче о свом времену.

Што се пак Алије Изетбеговића тиче, он је исту ову фаталну шараду поновио у многострукој мери при трагичним догађањима у Сребреници 1995, како с горчином констатују његови босанско-муслимански земљаци и саборци. Јер већ при почетним „пројектима“ на Маркалама, то се очигледно показало исплативим, корисним за његов животни сан о оснивању једне исламистичке Џамахирије у Босни Херцеговини, како је већ много раније најавио у својој „Исламској декларацији.

За подсећање:

„Непобитна је чињеница да ми је Алија Изетбеговић у септембру 1993. године, приликом нашег састанка у хотелу „Холидеј ин“ у Сарајеву, отворено рекао да му је Бил Клинтон предложио да допусти Србима да уђу у Сребреницу, убију 5.000 Бошњака те да би онда Американци и НАТО почели да бомбардују српске положаје у БиХ. Не верујем да би Алија из своје главе нешто такво измислио, а занимљиво је да ни Клинтон, нити било ко други из његовог окружења никад нису покушали да демантују ове наводе“, каже Хакија Мехољић, ратни шеф бошњачке полиције у Сребреници и председник Општинског одбора СДП БиХ у том граду. За Ибрана Мустафића пак, једног од оснивача СДА у Подрињу и ратног председника Извршног одбора СО Сребреница, не постоји дилема да је бивши амерички председник, како каже, ратни злочинац „пар екселанс“: „Такве људе једино могу да пљунем, али тек након што им кажем све што ми је на души. Поред Алије Изетбеговића, злочинца који се никад није појавио у Поточарима, Клинтон је починио највећи злочин према Сребреници.“

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print