Целу Европу сам прошао, овде је најлепше сунце, каже за Косово онлајн легендарни Гаврило Гавра Кујунџић из Ораховца, који је сву љубав према Косову, бол и носталгију за неким безбрижнијим временима преточио у стихове и музику.
Ако сте некада запевали песму о Косову која вам надахњује душу радошћу, али је у исто време расеца болом – попут “Ораховцу, башто рајска”, “Призренска ноћ” или “Ђенерале” – велике су шансе да је та песма управо Гаврина.
Јер је живот у његовом вољеном Ораховцу, Призрену, Пећи и широм Косова био – и још увек је – попут оне Његошеве нераздвојне чаше жучи и чаше меда.
Свашта су, прича нам, доживљавали у Ораховцу, од 1981. када су биле прве демонстрације, па до злогласног напада на Ораховац 1998.
“То је годину дана пре бомбардовања. То су била страшна времена. Тад ми је погинуо сестрић, имао је 27 година, погодио га снајпер. У Ораховцу су на све стране живели Срби, имали су куће доле, у доњем делу Ораховца. Тај који је успео да стигне довде, до ове улице испред цркве, тај се спасио. Ко је остао на кућном прагу или у тим становима, они су, или киднаповани, или ликвидирани. То су страшна времена. Тога кад се сетим, не дај Боже никоме. Рат је страшан свакоме, али ми овде за та четири дана, без знања да нешто може да се деси… Човек рецимо ујутру пио кафу код комшије у доњем делу Ораховца, а можда га је он после подне киднаповао”, присећа се Гаврило.
Тих и наредних година мало ко се усуђивао да дође на Косово. Када су 2008. почеле прве масовније посете, то им је, како каже, променило живот.
“Нама се истог момента фактички у овој улици где се вртимо око цркве променио живот. Ми смо били јако радосни кад нам дођу гости и све то. То је баш било… На један дан, у месец дана, промени ти се живот, радостан си, видиш пуно људи. Ми смо у та времена навикли сами да живимо”, прича Гавра и додаје да “ко је једном био овде, нема шансе да не дође поново”.
Упркос свему, никад није пожелео да живи негде другде. Путовао је доста, са ансамблом “Косовски божури” обишао је целу Европу.
“Људи су се у иностранству одушевљавали тим нашим наступом, они другачије осећају то што ми преживљавамо. То су били тако дирљиви концерти по целој Европи”, прича наш уметник.
Овде му је, ипак, најлепше.
“Живео сам две године у Суботици, игром случаја, због мојих породичних проблема, али мени су тамо људи тако хладни, нисам могао да издржим у Суботици. Кад је моја жена пристала да дође овде и кад сам је довео први пут и кад ми је рекла ‘па овде је, бре, лепо’, ја сам се одушевио и остали смо овде. Мало по мало нешто реновирамо и тако. Био сам 20 и кусур пута у Русији, Русију обожавам, тамо ми је јако лепо, ал не знам да ли бих могао да живим, нисам пробао. Овамо, целу Европу сам прошао, није ми се нешто допало, имају стварно неке те споменике и све то, ал није то то. Ми имамо много лепше споменике, имамо много боље људе, искрене људе, имамо топлину, овде је најлепше сунце”, објашњава нам Гавра, широко се осмехујући и упирући прстом у небо, да се и сами уверимо у то што прича.
О себи и својим комшијама, који су остали у Ораховцу, каже да “немају пуно, али им се не иде нигде”.
“Ми смо остали овде, те моје комшије, са њима и ја, на неки начин ми ту чувамо и ове наше светиње. Јер ако нисмо овде, шта смо онда ми? Ни Архангели не би постојали, нит Високи Дечани, нит’ Патријаршија, нит Љевишка у Призрену. То су такве лепоте”, каже са сетом.
Било је радосно, било је мучно, ходало се на танкој жици између живота и смрти, али је и једно и друго – и суза и осмех – отишло у песму.
“Ја сам себе тешио кроз песму. А да вам кажем, да сам живео на другом месту, сигурно не бих написао ове песме. Ја сам описао рецимо не само мој Ораховац и сам тај напад на Ораховац кроз ‘Ђенерала’, него сам описао целу Метохију, поменуо сам све моје манастире који су у Метохији, рецимо ‘Ој, Косово, душо Србинова’, ‘Метохијо моја'”, набраја само неке од својих песама.
Родитељи сву децу воле подједнако, а тако је, чини нам се, са Гавром и његовим песмама. Памти, ипак, једну која се родила усред бомбардовања 1999.
“Ја сам рођен у овој соби коју гледате, у овај прозор. Ту сам рођен, тад није било бабица и породилишта. Мене је мајка горе родила, са тим женама које се разумеју у то. Изашао сам на тај прозор кад је било бомбардовање, то је била већ 1999, мени овде паркиран трактор. Имао сам доста винограда, а виноград ако не радиш једну годину, он пропадне. И ја гледам, погледам тамо моју Шару, ја сам једноставно оптерећен Шаром, много је волим. И сад изађем и кажем ‘гледај ово’. А време, ко Бог што хоће, топло време, требало да иде да се прска, да се ради по винограду. А ја не смем да изађем. Е тад ми је било јако, јако тешко и тад сам написао ову песму ‘Ластариће виногради’. Песма иде овако:
Мене сваког јутра буди сунце изнад лепе Шаре
и даје ми наду да се моје жеље све остваре:
Да виноград свој обрадим, да у башти сад засадим,
да ми вино добро буде, да дочекам добре људе.
С друге стране, где залази, извила се као змија,
искезила оштре зубе према мени Проклетија.
Проклела ми винограде, па ми пусто све остаде.
А од вина и мезета, остаде ми само сета.
Ал верујем ја у Шару, у шајкачу, у шубару.
Проплакаће Проклетија, кад се врати Србадија.
Ластариће виногради и у башти сви засади.
Славиће се широм света метохијска земља света”.
Док Гавра завршава песму, у очима му искри, да ли од наде у оно што својом песничком душом види да долази, да ли од бола због свега проживљеног.
Биће да је и једно и друго, јер такво је, ваљда, све што Косово изнедри – па и песма.
