Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Димитрије Богдановић: Етничка ситуација Косова и Метохије у XIII и XIV веку (1986)

(Фото: Спутњик)

Као што сe може видети из претходног излагања, област Косова и Метохије насељена je Србима још од њиховог доласка у средњобалканско подручје током VII века. Према тој области су усмерене тежње првих српских држава, и Рашке и Дукље, да окупе и организују племена српског народа према њиховој стварној распрострањености. На том плану су јужнословенски устанци једанаестог века посебно карактеристични, јер захватају широку зону од Дунава до Македоније; Косово сe ту јавља као нарочито активна област ослободилачке борбе и судара са византијском влашћу. Tа област je управо у току тих акција први пут, за краће или дуже време, укључена у склоп српске државе.[1] Померање границе на југ, за владе Стефана Немање и његових потомака, од последњих деценија XII века, према томе, не може сe посматрати као насељавање Срба на Косову, већ као уједињење области које je већ давно пре тога настањивао српски народ. Само сe тако и може објаснити развијање ове територије у средишњу област српске средњовековне културе и њено стабилно опстајање у улози политичког, стратегијског и духовног центра српског народа не само за време Немањића него и касније, у раздобљу обласних господара, па чак и у првим столећима турске окупације. Стога су неприхватљива и сасвим произвољна тврђења неких албанских писаца да je “ширење средњовековне немањићке државе према југу проузроковало и етничка струјања на Космету, јер сe са ширењем српске државе помера и њена етничка граница из Рашке према југу”, па тако “досељавањем Срба у Косово-Метохијској области настаје веће шаренило у саставу становништва”.[2] Представа о етничкој карти Косова и Метохије у средњем веку ту je сасвим погрешна и нетачна, као што je у основи погрешно омеђивање српског етникума у раном средњем веку на територију Рашке државе, јер би то значило да све до последњих година XII века јужно од Раса, као ни источно од Ибра, нема српског народа; следствено томе, јужно од Раса била би земља “илирских потомака” – Албанаца, као што би онда и земља источно од Ибра била “бугарска земља”. Присуство Срба и на једном и на другом простору, условљено “ширењем немањићке државе”, не само што je представљено као сразмерно позно историјско збивање него и као оружана отимачина албанске и бугарске земље, као “експанзија” у туђе просторе. Штавише, ни етничка ситуација тако “освојеног” простора Косова и Метохије не приказује сe веродостојно: истиче сe њено тобожње “шаренило”, јер сe “током средњовековне владавине српске државе у овој области, поред Срба помињу Власи [један део поромањених Илира], затим Шиптари [потомци Илира], нарочито у Метохији и околини Призрена и Дреници”.[3] Разуме сe, без навођења тачних, из историјских извора познатих података о стварним бројчаним односима становништва ове области у средњем веку, ствара сe са јасним политичким циљем лажна представа о “равномерној” заступљености народа на тој територији, где су Срби тобож само дошљаци и уљези у компактној етничкој маси “староседелаца”, Влаха и Албанаца – у оба случаја Илира као аутохтоног и вечног националног елемента на томе тлу. Позивањем на средњовековне српске повеље, при томе, без реконструкције укупне слике, са упрошћеним податком да су сe ту и тамо заиста налазили “Арбанаси” и “Власи”, ствара сe и фикција историографског доказа ових произвољности. Крајност у том погледу представљају тврдње да су Словени “позни освајачи” косовске територије, те да су Срби овде утврђени “не пре краја XIII века”; да средњовековни документи наводно помињу “албанска села” на Косову, а истраживања свих каснијих турских катастара [дефтера] тобож доказују да je “становништво Косова у XIV и XV веку било у суштини још увек албанско и хришћанско”, тако да сe може говорити о “јединству косовског становништва” [значи, албанског становништва] и његовом диференцирању према Словенима![4]

Историјски извори, међутим, приказују етничку стварност косовске области у средњем веку сасвим друкчије. Пре свега, веома je значајно како сам Немања и његови синови и први биографи, Сава и Стефан, гледају на припојене територије, међу којима и на косовску област. У аренги Хиландарске повеље [1198] Немања вели да je “обновио своју дедовину и већма утврдио” да je “подигао пропалу своју дедовину и стекао”, па наводи шта je то стекао “од морске земље”, “од Арбанаса”, “од грчке земље”. Арбанаска земља je за њега само Пилот, док je косовска област овде представљена називом Лаб са Лапљанем и наведена у категорији “грчке земље”.[5] Исто то, са извесним варијантама, помиње Сава у Житију светог Симеона: Немања je “обновио очину дедовину и већма утврдио”, и “подигао пропалу своју дедовину и стекао” поједине области “од поморске земље”, “од Рабна” и од “грчке земље”. Ту je од Арбанаса [“Рабна”] узео Пилот, али “Пилота оба” [Горњи и Доњи], док сe као грчка земља наводи Патково, Хвосно цело и Подримље, Кострц, Дршковина, Ситница, Лаб, Липљан. На крају сe напомиње да je све то Немања својом мудрошћу и трудом стекао, као “некада насиљем одузету његову дедовину и што му припада од српске земље”.[6] Према томе, косовско-метохијска област je у свести и сведочанству првих Немањића крајем XII века српска земља, која je то била и пре него што je отуђена насиљем, те je припајање и стицање ових крајева само обнова, реституција српске баштине.

Повеље српских владара заиста помињу Влахе и Арбанасе, али као изразито мањинске етничке и социјалне групе у области која je потпуно покривена српским насељима, чији сe становници не наводе уопштено, већ са личним именом старешине, главе домаћинства. Ствар je у томе што сe у овим средњовековним документима наводе села и домаћинства која сe поклањају црквеном, манастирском властелинству као трајни феудални посед. То je својеврстан попис становништва, чија je претпоставка потпуна тачност, јер сe њим конституишу сасвим одређена феудална права и обавезе, а свака друштвена група имала je строго утврђен статус. Као што смо видели, статус Влаха и Арбанаса био je свагда и посебно регулисан, јер су сe по томе они и издвајали из основне масе становништва. Није, дакле, постојала заинтересованост састављача овог пописа у средњовековној даровници да мења и фалсификује етничку припадност зависног становништва. Ономастички материјал, сачуван на тај начин у повељама XIII и XIV века, пружа поуздан основ да сe утврди српско, влашко или албанско порекло становништва. Важно je што сe ономастичка анализа ових докумената у својим резултатима слаже са закључцима који сe могу изводити према непосредној, изричној ознаци етничке припадности, па сe по својим лингвистичким одликама српска имена заиста могу идентификовати у српским [ратарским] насељима, влашка у влашким и албанска у албанским [сточарским] насељима, катунима.[7] Другим речима, категорија “Србаља” носи заиста српска, словенска имена, категорија “Влаха” влашко-романска, а “Арбанаса”- албанска имена. Одступања односно мешања су могућна, али су процентуално веома мала и као сваки изузетак потврђују правило. Било je породица у којима су неки чланови носили српска, а неки албанска имена, али нема никаквог основа да сe ти изузетни случајеви уопштавају до тврдње да су заправо и сви “Србљи” са српским именима, у ствари, Албанци. Да сe таква конструкција објасни, измишљена je и теза о покрштавању, по којој српска православна црква, организована на Косову и Метохији од XIII века, тобоже даје предност словенским именима и тако спроводи насилну србизацију. Разуме сe, конструкција почива на фантастичним и произвољним тврдњама. Нема никаквих сведочанстава о покрштавању латинског становништва. С друге стране, православна црква никада није давала предност словенским, што ће рећи – паганским именима, већ je, обрнуто, захтевала да сe народна имена замењују црквеним, хришћанским именима библијског или грчко-византијског, па чак и латинско-хришћанског порекла.

Ако сe сада вратимо историјским изворима, у овом случају средњовековним српским повељама, српски карактер косовске области за раздобље од последњих година XII до краја XIV века je неоспорно доказан и несумњив. То су следеће повеље: Хиландарска Стефана Немање из 1198, Жичка Стефана Првовенчаног око 1220, Светостефанска или Бањска повеља краља Милутина из 1313-1318, Грачаничка повеља краља Милутина из 1321-1322, Дечанска повеља краља Стефана Дечанског из 1330, Арханђелска краља Стефана Душана из 1348. Ови споменици садрже веома богате, одређене и поуздане податке о старосрпским именима. Од посебног je значаја, како истиче Митар Пешикан, што сe готово сви спискови личних имена у једном од ових споменика – Дечанској повељи [хрисовуљи] – могу поуздано убицирати, везати за одређени предео, а са мало изузетака и за одређено место. Поуздано сe смештају и пописи из Арханђелске повеље, али je за најстарију од великих хрисовуља – Бањску повељу одређеност знатно мања. Подаци великих хрисовуља и других повеља, исто тако, омогућавају нам да можемо проучавати не само имена у појединим насеобинама него и у неким ширим зонама: у горњем Полимљу од Чакора до Комова и до Врмоше у Албанији, у Метохији између Дечана и Белог Дрима, у старом Алтину [слив реке Валбоне у североисточној Албанији], најзад – једна зона северно од Призрена и Суве Реке, предео око развођа Ситнице и Белог Дрима. Ограниченије спискове, који нам у проучавању имена могу послужити као узорци и ослонац за упоређивање, имамо и из других крајева: из Врања и околине, из косовске котлине јужно и западно од Приштине, из слива Клине [леве притоке Белог Дрима], из метохијског Подгора, из средњег Полимља [околина Бијелог Поља], са побрежја Скадарског језера на албанској страни, вероватно и из околине Жиче.[8]

Хиландарска повеља из 1198. помиње села призренског краја, значи онога краја који Немања још није успео да дефинитивно припоји Србији, те их je “испросио у Цара” за посед [парике] Хиландару. То су села Непробишта, Момуша, Сламодрава, Ретивља, Трније, Ретивштица, Трновац, Хоча “и друга Хоча и трг тујђе, и два винограда тујђе насадих”, а поред тога “улијанике” [пчелињаке с кошницама] у Трпезама, Дабшору, Голишеви и Парицима. Имена села су претежно српска, осим два вероватно влашка [Момуша, Дабшор] и једног грчког [Парици]. Ту je и помен она два влашка судства, тј. катуна, Радова и Ђурђева, са свега 170 Влаха, и са забраном да Власи прелазе “под велијега жупана”, тј. са ове византијске територије и хиландарског поседа у Србију великог жупана Стефана.[9] Повеља којом je образовано властелинство манастира Жиче у Хвосну [северна Метохија] нарочито je важна зато што je издата 1220, тако рећи одмах по припајању ове области држави Немањића, а сва су насеља што сe у њој помињу по своме имену српска – Пећ, Црни Врх, Стлпези [Ступ], Требовитићи, Горажда Вас [Гораждевац], Накла Вас [Накло], Челпеки [Челопек], Лабљане итд.[10] Сва су ова села постојала, очигледно, пре него што je формирано жичко властелинство и пре него што je област припојена српској држави. То значи да je овај крај, судећи по овом документу, био настањен Србима бар у XII веку, ако не и раније.

Поседи манастира светог Стефана у Бањској, према повељи из 1313-1318, налазили су сe у разним крајевима српских земаља: Ибру, Расу, Ситници, Лабу, Хвосну, Плаву, Будимљи, Зети и на реци Сави – већина, дакле, у косовским пределима, укупно око 75 села и заселака, 9 катуна, са око 514 породица. И ту je етничка ситуација, у анализи ономастичких података, истоветна са оном коју показују остале повеље. Реч je o чисто српској земљи, са безначајним мањинама влашко-сточарског и можда албанског становништва.[11]

Посебно место у низу српских златопечатних повеља-хрисовуља има Дечанска повеља из 1330. То je изузетно обиман докуменат, у последње време критички и фототипски издат и темељно проучен у историјском и ономастичком погледу.[12] Дечанско властелинство je, уз хиландарско, највећи манастирски феудални посед средњовековне Србије. Оно захвата пространу територију између Комова на западу и развођа Белог Дрима и Ситнице на истоку, и између развођа Пећке и Дечанске Бистрице на северу и Дрима на југу, са појединим поседима и ван ове зоне. На тај начин дечанско властелинство je континуирано обухватало велики део Полимља, Метохије и предео Алтин на јужним падинама Проклетија, углавном у данашњој североисточној Албанији.[13] Спискови домаћинстава у укупно 89 села, заселака и других насеобина овог властелинства представљају уједно најопсежнију ономастичку грађу српскога средњег века. Огромна већина имена и назива je без двоумљења српског порекла, тако да сe читава територија дечанског властелинства у првој половини XIV века мора сматрати чисто српском етничком облашћу. Албански елеменат je овде у то време сасвим незнатна мањина. Сва села која су данас настањена Албанцима била су тада српска. Албанске су само три насеобине [од 89], и то два села у Алтину и Зети, и један катун, такође у Зети, тако да су од 2166 ратарских кућа и 266 “кућа” у катунима [тј. од укупно 2432 куће] само 44 албанске, дакле 1,80%.

Други извори из немањићког периода говоре и о албанским катунима источно од данашње државне границе [група катуна северно од Призрена у Арханђелској хрисовуљи], али нема сигурних лингвистичких доказа о присуству албанског етникума у пределима даље ка североистоку у немањићкој епоси.[14] Напротив, поседи грачаничког властелинства, према повељи из 1321-1322, показују чисто српску етничку ситуацију овог подручја. Земљишни поседи грачаничког властелинства у пределу Косова налазили су сe у непосредној околини манастира Грачанице, око реке Грачанке, између Приштине и варошице Јањева, затим у средњем сливу реке Ситнице, непосредно око Липљана, па у изворишту Ситнице око Баре Сазлије на Паун-пољу, у средњовековним жупама Морави – данашња околина Гњилана, и Тополници у сливу Криве Реке [околина Новог Брда] и у Пологу око Тетова ван територије Косова.[15]

Неоспорна je историјска чињеница да сe на широком подручју Косова и Метохије од раног средњег века до пропасти српске државе чува континуитет српског народа, те да су све земље северозападно, северно и североисточно од линије Скадарско језеро-Комови-Проклетије-Шара биле насељене хомогеним српским становништвом, с тим што су у планинским крајевима били мање или више бројни катуни влашке традиције на путу ка спонтаном посрбљавању; сразмерно мањи број катуна представљале су покретљиве скупине Албанаца сточара, који сe нису подавали асимилацији, али сe баш зато помен “Арбанаса” и албанских имена у средњовековним повељама мора ценити као тачан. Сигурно je и то да je у основи косовског становништва лежао првобитни слој Срба, колонизираних у раздобљу од VII до XII века, а да сe он у немањићкој држави, у повољнијим и мирнијим политичким, социјалним и економским условима стално освежавао и умножавао миграцијама српског народа са разних страна, вероватно пре свега из рашких, али и из зетских предела. Присуство других народности на овом подручју у средњем веку није спорно па није потребно ни доказивати ту чињеницу, али све ове колоније занатлија, трговаца и рудара [углавном Саса, Грка и Албанаца, да не говоримо о Дубровчанима, који сe не могу посматрати као друга народност], и поменути катуни Албанаца у околини Призрена, не доводе у питање српски карактер целе области, јер сe укупан проценат демографске заступљености несрпског елемента креће око 2%, па и то претежно у западним деловима косовско-метохијске области, у планинској зони и нешто мало у градовима.

Опсежнија и систематска археолошка истраживања показаће још непосредније присуство словенског етникума на овој територији још у X и XI веку. До сада познати и проучавани локалитети – Матичане код Приштине (X-XI в.), Врбница код Призрена (X-XIV в.) и Прчево код Клине (X-XII в.) обилатим налазом потврђују континуирано присуство словенског становништва на Косову и Метохији од Х века. На жалост, локалитет Врбница je потопљен због изградње хидроцентрале у HP Албанији, а да археолошки пре тога није могао да буде довољно истражен; било je јасно да je у питању изузетно богато налазиште ране словенске културе. Антрополошко-археолошка документација једнога другог важног локалитета (Водице код Призрена), која je такође пружила сјајне доказе о словенском карактеру ове области у раном средњем веку, напросто je уништена.

2 M. Краснићи, Савремене промене, 210.

3 M. Краснићи, Савремене промене, 210.

4 Нпр. чланак: Alain Duсellier, Les Albanais et le Kosovo, Le Monde, 2 juin 1982.

5 В. Ћоровић, Списи св. Саве, 1.

6 В. Ћоровић, Списи св. Саве, 151-152.

7 У српској средњовековној држави између Срба и Арбанаса као појединаца није било никакве строге и зајамчене разлике у именима (позната су, наиме, словенска имена Албанаца, као и обрнуто, албанска имена Срба), али сe то односи искључиво на појединачне ситуације, само када су у питању издвојени појединци, појединачне придошлице или пре њихови потомци. Међутим, кад су у питању групе, заједнице, насеобине, етнојезичка припадност живља јасно сe одражава и у личним именима, па нам то омогућава да посебно посматрамо одлике арбанашке ономастике и разлике које она показује у односу на старосрпско стање: М. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена I, 27-28.

8 M. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена I, 2.

9 В. Ћоровић, Списи св. Саве, 3.

10 С. Новаковић, Зак. споменици, 571-572.

11 Г. Шкриванић, Властелинство св. Стефана у Бањској, ИЧ 6 (1956) 177-199.

12 П. Ивић – M. Грковић, Дечанске хрисовуље, Нови Сад 1976; M. Грковић, Имена у дечанским хрисовуљама, Нови Сад 1983; упор. P. Ивановић, Дечанско властелинство, ИЧ 4 (1952-1953), 173-226; M. Пешикан упозорава да je Ивановићева карта Дечанског властелинства доста несагласна са текстом, ваљда због произвољног поступка цртача: Из историјске топонимије Подримља, I 1.

13 Границе Дечанског властелинства су веома пажљиво проучаване и реконструисане у више научних радова. Посебну пажњу привлачиле су међе области Алтина која je скоро читава ушла у ово властелинство, а за коју сe доста уопштено знало да je на територији северне Албаније, у сливу реке Валбоне. У новије време је ту границу са много успеха, анализом Дечанске хрисовуље из 1330, реконструисао до сразмерно ситних топографских подробности Митар Пешикан, Са северном и североисточном границом Алтина поклопила сe данашња државна граница; у ствари, обе су следиле логику природних граница, држећи сe планинских венаца и вододелница. Алтин je, дакле, закључује Пешикан, пространа област у североисточној Албанији која је на сектору Пуношевца прекорачивала развође и избијала на Рибницу. M. Пешикан, Из истор. топонимије Подримља I, 4-6.

14 Историја срп. народа I, 637 (П. Ивић).

15 P. Ивановић, Земљишни поседи грачаничког властелинства, ИЧ 11 (1960, обј. 1961) 255.

 

Извор: Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Београд 1986. rastko.rs

Фото: Спутњик

 

 

 

Став

Патријарх Порфирије: У мојим молитвама на првом месту ће бити Срби на страдалном Косову и Метохији, који су у нераскидивом јединству са нашим народом у Републици Србији, али и са нашим народом који живи у Републици Српској, Црној Гори, у Босни и Херцеговини у целини

Прочитај више...