Покрет за одбрану Косова и Метохије

Димитрије Богдановић: Косовска битка у историји и свести српског народа (1986)

(Фото: САНУ - Ф463)

Губитак државне самосталности и слободе услед инвазије Османлија изменио je услове живота српског народа на ширем подручју Косова, као и у другим српским земљама. На размеђи епоха, између српске слободе и турског ропства, стоји догађај који ће постати симбол и знамење српске историје: косовска битка [15/28. јун 1389].

За српску критичку историографију пет векова касније, “косовска битка je покривена густом тамом неизвесности” [Љ. Ковачевић]. Сведочанства историјских извора су противречна или нејасна, од првих далеких вести о турском поразу па до тачнијих верзија о “нерешеном” исходу боја, у коме гину оба владара и команданта – турски султан Мурат I и српски кнез Лазар. Читава једна библиотека студија, књига и научних прилога посвећена je разјашњавању овог догађаја, који je постао централно место свеколиког српског народног предања. Ипак сe као резултат ових истраживања могу утврдити неке основне чињенице. До косовске битке долази осамнаест година после маричке битке [1371]; то време je испуњено наглим турским ширењем по целом простору јужно од Шаре, у Тракији и Македонији. Први покушаји да сe скрши отпор Лазареве Србије нису успели [код Параћина 1381. и Плочника 1386], па je поход 1389. године организован са циљем да сe Србији нанесе одлучујући удар. Легендарна су преувеличавања када je реч о броју трупа с једне и друге стране – помињу сe стотине хиљада; сигурно je, међутим, да сe на обе стране у судар ишло с крајњом озбиљношћу, те да je битка планирана, али и прихваћена као одсудна. Избор бојишта није случајан: простор око састава Лаба и Ситнице на брежуљцима испод Приштине не само што je у тактичком погледу погодан за судар већих оружаних маса него јe и у стратегијском погледу кључ свих комуникација које из Поморавља воде ка Јадрану односно из Повардарја на север и северозапад – ка Ибру и ка Босни преко Старог Раса и Лима. Како je то формулисао Јован Цвијић, ко држи Косово, тај влада не само Србијом него и централном балканском облашћу око Скопља. То je, дакле, једна од најважнијих стратегијских тачака и позиција на Балканском полуострву.[1]

После почетних успеха српске војске, вероватно у вези са погибијом Муратовом [којег убија, жртвујући сe, Милош Обилић], у бици долази до преокрета: под командом Бајазита, Муратовог сина, Турци потуку Србе, ухвате и погубе кнеза Лазара и велики број српске властеле. Због тешких обостраних губитака и исцрпљености трупа Турци нису могли одмах да искористе до краја своју победу. Смрт Муратова покренула je тешку борбу за наслеђе престола. С друге стране, херојска погибија кнеза Лазара, коме je, заробљеном, на самом бојишту одрубљена глава, а тело сахрањено најпре у Приштини, показала сe парадоксално као извор нове духовне и политичке снаге – моменат за окупљање остатака. Исход косовске битке je зато за Србију сложен из позитивних и негативних момената: то je не само пораз него и победа; несумњиво пораз у војничком и политичком смислу: Србија губи независност; Лазарева удовица Милица, са синовима, признаје врховну власт султана. Тиме je започета последња етапа у борби Србије за опстанак, која ће сe завршити падом Смедерева 1459. Међутим, са поразом започиње и борба за обнову, до које, макар за кратко време, долази 1402. То je, пак обнова не само државноправна или економска него и духовна; тада сe на темељима свести о косовској бици гради мост преко потоњих столећа туђинске власти ка “васкрсу државе српске” [Ст. Новаковић]. Поводом Косова сe одмах после битке почела стварати књижевност која утврђује смисао њене историјске поруке и валоризује историју српског народа.[2]

По свом историјском значају косовска битка спада у ред оних великих оружаних судара какви су куликовска битка [1380], или битка код Поатијеа [732], или, у још даљој прошлости, битка у Термопилском кланцу [480. пре н. е.]. За сваку од ових битака везује сe богато предање, усмена или писмена књижевност, морална идеја и порука; свака сe на неки начин уградила у националну свест народа који ју je водио и који чува успомену на њу. Одлучан отпор који je Србија пружила османлијској најезди, истина, скршен je на бојном пољу у војном и физичком смислу, али je погибија кнеза Лазара и његове војске добила у историјској свести народа значење мученичке смрти за “царство небеско”, а зато и духовног тријумфа у опредељењу за идеал хришћанске цивилизације. То, дакле, није срамни пораз – као маричка несрећа, већ узвишена победа хероизма и жртве у име виших циљева; на неки начин, са извесном аналогијом Термопила: хероизам и морални тријумф жртве, у непристајању на покоравање. За српски народ Косово je зато потврда и печат његовог идентитета, кључ који омогућава да сe схвати порука његове историје, веза са аутентичном српском државношћу, стег националне слободе. Не само у епохи романтизма, како сe понекад тврди, већ од саме битке 1389. живи и траје управо таква историјска свест у српском народу поводом Косова. Косовски списи у црквеној књижевности, косовски еп у народном песништву од краја XIV века па до данас израз су те свести. Није реч ни о каквом “косовском миту”, него о историјском памћењу и мисли којима сe остварује веза са стварном историјском прошлошћу. Жива свест о својој средњовековној држави била je активан чинилац у борби српског народа за ослобођење и уједињење пет векова касније, а њен je неотуђиви део свест о Косову као о српској земљи.

Српска књижевност после косовске битке je књижевност судара, у коме су сва опредељења до крајње мере заоштрена; она je у своме времену ангажована и програмска, носећи собом не само једно виђење историје него и поруку за само то време у коме настаје. Трагични догађаји на Марици и Косову, поготову косовска погибија 1389, захтевали су објашњење и одговор. У мучеништву кнеза Лазара и његове војске црква je добила снажан подстицај вере [у духу древне Тертулијанове речи да je “крв хришћана семе”], у култу великомученика Лазара она обнавља и у свој хагиолошки поредак уводи једну прастару, исконску хришћанску категорију, категорију мартиријума. Зато постаје тако актуелно идеолошко тумачење косовског мартиријума и томе служи читав “косовски циклус” старе српске књижевности, у коме сe мора гледати и прави, првобитни извор народне косовске епике.

Српски патријарх Данило III [Данило Бањски, 1390-1400], који je мошти кнеза Лазара пренео из приштинске цркве св. Спаса у Раваницу [1391], посветио je кнезу Лазару, по нашем мишљењу, четири списа. Сва четири текста обједињена су, мада у сасвим различитим жанровима, интерпретацијом Лазаревог косовског подвига као мученичке победе, као тријумфа “небеског царства” над “царством земаљским”. Симболика ових текстова je мартиролошка: отуда фигуре крста, венаца и читав збир агонистичких тропа, познатих у литургијском песништву којим сe славе ранохришћански мученици. У Слову o кнезу Лазару je нарочито подвучен тај идеолошки моменат: хероизам мучеништва као сведочења вере у Христово васкрсење, тријумф жртве и опредељења за вечни живот, за духовно и небеско царство. Косовски циклус сe не исцрпљује само овим претпостављеним или стварним текстовима Данила Бањског; има и других, свега десетак, које су писали безимени или познати писци – поред осталих и Јефимија, удовица серског деспота Јована Угљеше. Натпис на стубу косовском, вероватно из пера Лазаревог сина, деспота Стефана, био je заправо епитаф [надгробни натпис] или спомен-обележје места колективне погибије српске и турске војске на Косову пољу, које сe тамо на мраморном стубу налазило још у другој половини XV века. Споменик сe као жив сведок обраћа путнику и пролазнику, те у свечаном реторском казивању, драматичан и херојски по интонацији, приповеда о косовском боју, о судару војске и погибији, о витешком подвигу и мученичкој жртви кнеза Лазара, “великог самодршца, чуда земаљског и риге [владара] српског”.[3]

Други, али по својим идејама и порукама никако не друкчији, јесте ток народне усмене књижевности о Косову. Косовске епске песме – то je још Вук Караџић слутио – сигурно нису најстарије српске јуначке или епске песме, нити je косовски еп најстарији српски еп, али је по свом историјском и моралном значају избио у први план; Срби су, по Вукову мишљењу, и пре Косова морали имати јуначке песме народне, али je та трагична битка значајем који je имала и променом коју je донела била од толиког утиска и тако je силно “ударила” на свест народа да je убрзо заборављено све што сe дотле певало.[4] Из првих деценија XVI века сачувано je сведочанство о томе колико je циклус песама о косовској бици тада већ био формиран и богат и колико je широко био распрострањен. Словенац Бенедикт Курипечић, као секретар царскога посланства код турског султана, пролазио je 1531. српским земљама на путу за Цариград; на Косову je видео Муратов гроб [данас Муратово Турбе], сетио сe “неког старог витеза по имену Милош Кобиловић”, који je по своме подвигу у косовској бици био “врло чувен и славан витез, који je на граници сваки дан чинио многа витешка дела, о којима сe и данас много пева код Хрвата и по оним крајевима”.[5] Данас су сачуване изванредне народне песме о Косову и косовским јунацима: Слава кнеза Лазара у Крушевцу, Бановић Страхиња, Косовка девојка, Смрт мајке Југовића, Цар Лазар и царица Милица, Зидање Раванице итд. Око косовске битке гради сe у овом циклусу народне поезије сложена галерија позитивних и негативних, али и трагичних јунака националне историје.

 

Напомене

1 Видети о томе: Ј. Цвијић, Основе I 48-50, упор. M. Лутовац, Значај Косова, 1-39.

2 Ту књижевност приказујемо у својој Историји старе српске књижевности, Београд 1980, 190-212.

3 Д. Богдановић Ист. старе срп. књижевности 190 и д.

4 Историја срп. народа II, 513 (М. Пантић).

5 Историја срп. народа II, 513 (М. Пантић).

 

Извор: Д. Богдановић, Књига о Косову, Београд 1986.

Преузето са: rastko.rs

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print