Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Димитрије Богдановић: Књига о Косову – Увод (1986)

(Димитрије Богдановић, Фото: Народна Библиотека Србије)

Историјски приступ крупним политичким и националним питањима нашег времена претпоставка je свакога одговорног настојања да сe та питања реше праведно, темељно и цивилизовано. Разлог je томе једноставан: политички феномени имају своју историју без обзира на то да ли то неко хоће или не жели да зна. Без упознавања прошлости таквих питања, без разумевања њихове генезе и услова под којима су сe формирали неки односи, није могућно разрешити ни главне чворове проблема. Тако и у случају Косова. Нужно je разумети да je ово сложено питање само један моменат у сплету југословенско-албанских односа, а посебно односа између српског и албанског народа, да то питање није од јуче; да оно има и такве одреднице које обавезују на нарочиту опрезност и одговорност у самом приступу његовом решавању.

Разуме сe, није и не мора свако окретање историји бити “националистички позив на историзам”. Таква сe резерва према историјском расправљању актуелних политичких питања претвара у антиисторијски прагматизам, којим сe најчешће прикрива лоша савест или остварује намера да сe ућутка противник. Приговор “историзму” и нема никаквог основа ако сe историјски метод примењује ваљано, ако сe критичким путем хоће да дође напросто до истине, до чињеница о једној прошлости која тек у сукобу политичких интереса постаје спорна. Поготову je неумесно да сe у име тобожњег превазилажења спорова избегава научно разматрање и расправљање о неугодним па и мрачним странама историје. Односи између народа, а тако и односи између српског и албанског народа, нису свагда били добри, мењали су сe. Раздобља пријатељства и суседске сарадње смењивала су сe са временима непријатељства, сукоба и истраге. Не треба прошлост поједноставити ни у ком погледу. Говорити, на пример, само о ономе што два народа спаја, а не и о ономе што их раздваја, тобож ради изградње њиховога пријатељства или братства у овом тренутку и у будућности, само je штетна манипулација њиховом историјом, недопустива интервенција у њиховоме стварном памћењу, памћењу од којег зависи национални идентитет и способност даљега самосталног кретања народа кроз искушења актуелне историје. Уместо тога, треба сe одважити на историјску истину и на суочење са непријатностима историјске стварности.

Уосталом, читаво je питање Косова данас већ само по себи до крајњих граница историзовано, те су узалудне жеље, макар оне биле и добронамерне, да сe прошлост заборави у име будућности. Без обзира на тренутна стања, демографске односе или расположење и опредељење народа, у наше спорове су уграђени историјски аргументи. Албански национализам сe позива на демографску ситуацију, на релативну већину албанске народности у неким областима и њену територијалну компактност у Југославији, па сe из ових околности извлаче далекосежни закључци и постављају иредентистички захтеви. Но и поред свега тога, тежиште je великоалбанске пропаганде и индоктринације на формирању историјске свести, у којој би албанска “права” била освештана далеком, чак и прадавном прошлошћу. Албанци сe већ скоро стотину година национално формирају са свешћу да су потомци Илира, а то значи – староседеоци Балканског полуострва, према томе и косовске области, да су сe налазили на овом простору још давно пре досељења Словена, те да су их Срби само привремено и за кратко, у тринаестом и четрнаестом веку, потиснули на “исконској” албанској земљи, да потом, стихијом догађаја и без неког озбиљнијег дисконтинуитета, буде успостављено пређашње стање. Исто тако, поричу сe неки стварни историјски догађаји – као што су велике сеобе српског народа, или сe једним потезом пера брише мучна, заиста крајње сурова историја турско-албанског геноцида над српским народом у току последњих стотину до двеста година. У првом плану, наместо тога, нуди сe зато цела једна разрађена слика о тобожњем “физичком уништењу” албанског народа у Србији, Црној Гори и потом Југославији, под влашћу “великосрпског хегемонизма”. Заиста није свеједно да ли je рат Србије и Црне Горе 1912. године био ослободилачки или завојевачки; на то сe надовезују веома стварни и актуелни политички погледи и опредељења од далекосежног, па и судбоносног значаја.

Историјска знања су нам, зато, веома потребна, а расправе о појединим спорним питањима не могу избећи историјску димензију. Ваља озбиљно разјаснити чињенице. Две истине не постоје, али два виђења исте стварности и те како могу да постоје. Бити објективан и праведан у тој ситуацији не значи прихватати унапред, игнорантски и некритички, виђење друге стране.

Стање на Косову и положај народа на том подручју представљају плод једнога дуготрајног историјског збивања, друкчијег него што га приказује албанска националистичка пропаганда. Штавише, и само сужавање проблема на територију данашњег Косова израз je једнога погрешног виђења ствари. Косово je само једна, макар и централна појединост великоалбанских претензија. Захтеви иреденте односе сe на све територије где живе Албанци, у Грчкој и Југославији; на удару њихове акције су Епир, Македонија, Србија и Црна Гора, а у Србији – не само територија покрајине Косово него и неке друге општине [Прешево, Бујановац, Медвеђа]. С позивом на проблематичне историјске представе о раширености албанског народа у југословенским земљама, претензије иреденте сe пружају по целој Србији, до Западне и Јужне Мораве. Питање сe, дакле, ни у нашем разматрању не може свести само на покрајину Косово, мада је Косово у првом плану с обзиром на то да су највећу демографску концентрацију и најдубљи продор за последња два века Албанци остварили управо у тој области; ту je тежиште њиховог притиска, преко кога би сe посредно имале остварити и друге, далеко веће и шире, балканске амбиције овог национализма.

Најзад, сам назив “Косово” употребљен je овде сасвим условно јер, ако je реч о покрајини, њен данашњи назив je турско-албански, потиче од назива “косовског вилајета” [Kosova], који je обухватао пред балкански рат читаву територију Санџака са Горњим Полимљем, затим територију Косова и Метохије, северне Македоније до Велеса и источне Македоније са целим сливом Брегалнице. Инсистирање на том називу, упоредно са померањем аутономије ка федералној јединици вишег ступња [1968], имало je – за сваког ко сe разуме у историју – призвук националистичких великоалбанских претензија. Тиме сe хтела наметнути и легализовати свест о “албанском” карактеру овог дела српске и југословенске територије, санкционисати на неки начин концепт Призренске лиге, која je 1878. тражила Велику Албанију, Албанију “четири вилајета” – косовског, скадарског, битољског и јањинског. У документима КПЈ пре и за време рата, и у уставноправним документима нове Југославије, ова сe регија звала “Косово и Метохија”, мада ни тај назив није био сасвим тачан јер je територија области обухватала и друге крајеве са посебним називима: не само Косово и Метохију него и Мало Косово [Лаб], и Горњу Мораву са Изморником, и Гору са Опољем, и Новобрдску Криву Реку, Средску, Сиринић, средњи Ибар. Са становишта регионалне географије, значи, ни тај назив није био сасвим оправдан. Историјски, пак, и обичајно, ни један ни други назив нису сe примењивали на ову територију у њеној целини. Са највише оправдања сe зато говорило пре 1912. године о “Старој Србији”, јер то и јесте језгро старе српске државе и културе. Но ми ћемо ипак употребити назив “Косово”, не само зато што je он већ ушао у општу употребу као ознака целе области него још више зато што je то назив једног историјског и актуелног политичког проблема, који je под тим именом познат и у осталом свету. Око “Косова” и на Косову гради сe сложена стратегија албанске експанзије, којом сe угрожава Југославија – не само Србија него и Македонија и Црна Гора: “Косово” постаје знак, симбол албанско-југословенских односа. Треба коначно схватити да сe ради о односу целога једног народа према другим народима, а не само о једној “народности” према већинском народу наше земље.

Историјски оквир Књиге o Косову одређен je потребом да сe бар у основним цртама разјасне постанак и развој овог проблема: од праисторије и питања етногенезе до наших дана. Историјом сe добрим делом разјашњава садашњост; али сe и нашим временом, из перспективе овог тренутка, многа збивања у прошлости разумевају боље, и тек у садашњости добијају прави и завршни смисао.

 

Став